Василије Ђ. Крестић
Поштовани читаоци, пошто часопис Данас латинизује све ћириличне текстове, преносимо ћириличну верзију текста академика Василија Крестића у његовој полемици са бившим директором Музеја жртава геноцида, који по оценама великог дела стручне јавности, већ дужи низ година промовише историографију Фрање Туђмана о страдањима Срба у НДХ...
† † †
Иако сам најавио да последњим текстом који сам објавио у Вашем цењеном листу прекидам с Ђурићем сваку даљу полемику, он ме је својим одговором објављеним 26. априла о. г. под насловом „Морал једне анатомије” присилио да се поново огласим. Чиним то зато што је о мени и мојој докторској дисертацији изнео нове неистине и увреде. У првом ставу његовог одговора, на који се једино овом приликом и осврћем, написо је: „Василије Ђ. Крестић одбранио је докторат 'Хрватско-угарска нагодба 1868. године'. То је, међутим, била Угарско-хрватска нагодба! Ономад (1967) на одбрани доктората то се није смело помињати јер би реметило важећу идеолошку историографију коју је чувао Васо Чубриловић (и онда предао свом наследнику да настави)! Значи, Крестић није поуздан ни у наслову доктората!!!”
Ђурић је у текућој расправи признао да историја 19. века њему није довољно позната. Овим текстом, који сам цитирао, он је то вишеструко доказао, али је испољио и много шире непознавање историјских догађаја и проблема. Питање које је дотакао нема баш никакве везе с идеолошком историографијом, што доказује да он и не зна шта значи и шта јесте идеолошка историографија. Међутим, он мисли да је погодан тренутак да се окоми на идеолошку историографију, на покојног Чубриловића и Крестића, чиме би доказао сопствену идеолошко-политчку исправност и напредност. Ђурић је обмануо читаоце кад је написао да се у време одбране моје докторске дисертације (1967. г.) није смело рећи да је реч о Угарско-хрватској нагодби. Не знам када је, где и ко је о томе изрекао било какву забрану. То је чиста измишљотина, то је неистина, боље рећи, то је лаж!
Ђурић воли за себе да каже да је школовани историчар, али као такав, он не зна да су и учесници у стварању нагодбе говорили и писали да је реч о Хрватско-угарској нагодби. Тако је Јован Живковић, један од најактивнијих српских политичара, који је учествовао у разговорима око настанка нагодбе, године 1892. написао књижицу „Како је настала хрватско-угарска Нагода”. Да је код Ђурића више озбиљности, знања и научне одговорности, пре но што је написао ово што сам цитирао, морао би да зна да је и у српској и у хрватској, па и иностраној историографији, без било каквих идеолошких притисака и оптерећења, за хрватско-угарски споразум био прихвађен назив Хрватско-угарска нагодба. Тако је хрватски историчар Милан Прелог 1928. написао рад под насловом: „Неколико прилога за историју постанка хрватско-угарске нагодбе”, Руски историчар Н. Ратнер објавио је 1949. књижицу под насловом: „Постанак хрватско-угарске нагодбе од године 1868.” Тако и под тим називом о нагодби су писали и Јосип Хорват (у књизи „Политичка повјести Хрватске”, Загреб 1936) и Јарослав Шидак (у књизи „Повијест хрватског народа 1860-1914, Загреб 1968). Под тим називом Ђурић ће је пронаћи и у Школском лексикону, „Повијест”, који су саставили проф, Олга Салзер и проф. Хрвоје Матковић (Загреб 1967), у „Повијести Хрватске” Драгутина Павичевића, која је објављена у Загребу 1994, Енциклопедији Станоја Станојевића, Крлежиној Енциклопедији Југoславије и у Војној енциклопедији.
Мађари су увек писали „Мађарско-хрватска нагодба” а Хрвати су у већини случајева на прво место стављали хрватско име, а на друго мађарско. Међутим, код Хрвата је било и обрнутих, али ређих случајева, када су писали „Угарско-хрватска нагодба. Чињеница је да никаквих суштинских разлика нема између та два наслова. То што Вељко Ђурић дискриминише наслов у којем је на првом месту реч хрватско, што га смешта у неку идеолошку историографију, а што други наслов, у којем је на првом месту реч угарско сматра идеолошки исправним, чиста је будалаштина. Проблем је у томе што Ђурић заиста има озбиљан проблем са семантиком. Он једноставно није у стању да схвати смисао и значај појединих речи. Да је то тачно потврдило је и његово најновије писање у којем каже: „Ономад (1967) на одбрани доктората […]”. Реч ономад по шестотомном „Речнику Матице српске” значи: пре неки дан, недавно и прекјуче, По „Речнику Српске академије наука” та реч значи: пре неки дан, пре неколико дана и недавно. По „Српском ријечнику” Вука Стефановића Караџића ономадне зачи: dieser Tage и nuper (тј. недавно, скоро). По „Речнику српскохрватског књижевног језика” др Луја Бакотића та реч значи: прекјуче, пред неколико дана, пред мало времена. Према томе, оно што се десило пре више од пола века, по школованом историчару Вељку Ђурићу Мишини, десило се ономад, тј, пре неки дан, пре неколико дана, пре мало времена, недавно и скоро. Све ово говори о научној озбиљности, одговорности, нивоу знања, образовања и културе ВељкаЂурића.
У сваком случају, Ђурићева тврдња да се из неких идеолошких разлога на одбрани дисертације Василија Крестића 1967. године није смело рећи да је реч о „Угарско-хрватској нагодби” нема баш никаквог утемељења. То је чиста измишљотина маштовитог Мишине, о чему сведоче само насумице набројани историчари и наслови дела у којима се не помиње „Угарско-хрватска”, већ „Хрватско-угарска нагодба”. Ако су Чубриловић и Василије Крестић били заступници идеолошке историографије, то се може рећи и за једног од твораца нагодбе са Угарском Јована Живковића, за Јосипа Хорвата, за Јарослава Шидака и за све поменуте личности који су нагодбу називали Хрвтаско-угарска, а не Угарско-хрватска. То се онда мора рећи и за два члана комисије за одбрану моје дисертације, Виктора Новака и Ферда Чулиновића, који нису тражили да се наслов дисертације промене.
Толико о непоузданости Василија Крестића и наслову његовог доктората, које су у науци много познатији и уваженији но што је Мишина (Виктор Новак, Андрија Раденић, Коста Милутиновић, Милорад Екмечић, Славко Гавриловић) оценили високим оценама. Није нимало случајно што је Српска академија наука и уметности моју дисертацију објавила у Посебним издањима, што се са дисертацијама догађало само у изузетним случајевима.
Извор: Данас
Наслов и опрема текста: Саборник
