Салих Селимовић
Многи страни аутори у својим богатим путописима, новинским чланцима и научним студијама током 19. и првих година 20. века износили су своја сазнања, а многи и лична запажања боравећи у Босни и Херцеговини и Старој Рашкој или кроз њих путујући даље на Исток. Путовали су и по осталом делу европске Турске или беглербеглуку (вилајету) Румелији. Консултовали су и тадашње реномиране енциклопедије, а неки и доступну архивску грађу и већ публиковану научну и стручну литературу. Посебно су били значајни њихови лични контакти са људима са којима су се сусретали на путовањима по Босни, Херцеговини, Рашкој и од којих су добијали информације и о свом пореклу и о друштвеном положају. Контакти и разговори су остварени са људима из све три доминирајуће религије у Босни и Херцеговини. Свима је било потпуно јасно да се ради о једном народу који је углавном истог порекла и језика.
Једина разлика је била верско-конфесионалне природе из које су проистекле одређене културне и друштвене особености. Разлике су биле у начину живота, делом у исхрани, одевању, становању. Али, постојале су и бројне заједничке народне традиције у празновању, народном календару, обичајима. Постојала је и свест о истом пореклу, а говорили су сви истим језиком у којем је код муслимана било нешто више тзв.турцизама. То је било због тога што је муслиманска света књига Кур’ан писана на арапском језику којим се служила улема, а дуго није било превода на српски. Многи наши муслимани су били у турској служби као војници и чиновници, а језик администарције и војске је био турски. И поред тога мали број домаћих људи је знао турски, а још мање арапски. Чак се сматра да је само један од хиљаде знао турски. Тако је српски матерњи језик сачуван код наших муслимана у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Старој Рашкој, Косову и Метохији, Македонији као и код оних муслимана који су некада живели у Далмацији, Лики, Кордуну, Славонији, данашњој Војводини. Језик је прва и најважнија карактеристика и одредница једног етноса, народа, једне нације. Ћирилица је такође била писмо муслимана у Босни и Херцеговини све до аустроугарске окупације 1878.године, а све до скора су је користили, па и сада старије генерације, у Старој Рашкој, Црној Гори, Београду, Косову и Метохији, Македонији.
После окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1878.године окупационе власти су се трудиле да муслимане усмеравају на сарадњу са катилицима који су тој Монархији били привржени, али и верни. Такође, окупациона власт, посебно од доласка Бењамина Калаја за принудног управника Босне и Херцеговине, је плански досељавала католички елеменат (Немци, Аустријанци, Мађари, Чеси, Словаци, Талијани). На тај начин су желели да се измени дотадашња верско-конфесионална структура становништва Босне и Херцеговине на штету православних Срба и муслимана. Пошто тај процес није ишао оном динамиком и масовношћу коју су желели, католичка црква је послала језуите, који су у Босну дошли са аустроугарском окупацијом. Језуити су опдмах кренула у осмишљену и грубу офанзиву. Основали су језуитску гимназију у Травнику и почели жесток католички прозелитизам. Језуити су из травничке језуитске гимназије почели са пропагандом да су босанскохерцеговачки муслимани Хрвати, а не Срби и да су муслимани настали од богумила који су, по њима, настали у католичанству. Такође су тврдили, као и хрватски националисти, да су Босна и Херцеговина увек биле хрватске земље.
Зато ћемо у овом тексту представити два веома јасна и карактеристична домаћа извора у вези са деловањем језуита и католичке цркве.
Једно писмо са тврдњом да су босанскохерцеговачки муслимани Хрвати послао је загребачком „Обзору“ један језуита из језуитске гимназије у Травнику. Загребачки лист „Обзор“ је био лист Хрватске странке права. Најугледнији муслимани Травника и целе Босне и Херцеговине су на то одмах оштро и аргументовано реаговали одбацивши такве њихове тврдње пославши опширан писмени деманти. Међутим, ту њихову писмену реакцију тај лист није хтео да објави. Због тога су се Травничани с молбом обратили загребачком „Србобрану“, листу Српске самосталне странке у Хрватској, који је њихов писмени одговор одмах дословно публиковао. После објављивања тог демантија травнички језуита је реаговао на то писмо најугледнијих муслимана тако што се послужио интригом како су, наводно, травничке муслимане наговорили Срби да напишу једно такво писмо што никако није било тачно.
После тога у Травнику је на много места и у многим босанскохерцеговачким градовима истакнут плакат насловљен „Нашим дин-душманима“ , мисли се на језуите и друге католике, тада проглашене за Хрвате, са садржајем у којем се, између осталог, каже:
„Ми се не би освртали на ове лажљиве дописе, јер нам је свеједно шта арсузи о нама мисле и како пишу, али сматрамо својом дужношћу поново чисто и бистро изјавити, да је она потекла од нас самих и без икаквог наговарања од које-му-драго стране“.
„Ми мислимо да нема ни једног муслимана у целој Херцег Босни а ни изван ње, који ће језуитску увреду сматрати као нешто мало, већ као огромно, што нећемо ни кроз вјекове заборавити. А што дописник о нама муслиманима суди, не чуди нас ни мало, јер се ми од језуите бољему не надамо. Нијесмо ми „маздуми“ каквим нас хоће свијету представити тобожњи жутокљунац и „Обзоров“ дописник, а уистину некакав жутокљун ђак, који је сркао памет у овдашњој језуитскхој гимназији. Знамо ми добро предвиђети последице тога чина, те се не дамо ни на што наговорити“.
„Ми до у најновије доба нијесмо знали ни за какве Хрвате, а од неког вакта почеше се некаква безбели научена ђеца звати Хрватима. Па да је то, ни по јада, него хоће ево да и нас старе назову тим нама непознатим именом.
Ми их зато молимо, нека нас пусте на миру и прођу се лажи и клеветања, јер ћемо иначе окренути дебљи крај. А сада завршавамо ријечима пређашње изјаве, да не само што нећемо имати са Хрватима и тамо њиховим језуитима никакве заједнице, него сматрамо сваког онога муслимана, који се ухвати у њихово коло, издајицом свога рода, вјере и племена“.
Плакат је датиран у Травнику 24. августа 1894. године и носи ове потписе дела тадашњег босанско-херцеговачког муслиманског племства и улеме:
Адем бег Хафизалић, Ислам еф. Кајмаковић, Шемси бег Глухбеговнћ, Ахмед бег Куленовић, Бећир бег Сулејманпашић, Вели бег Хасанпашић, Алишефки еф. Јунусефендић, Дервиш бег Хаџипалић, Ахмед бег Глухбеговић, Мехмед бег Бихчевић, Абдулкадир Хаџисулејмановић, Омер бег Хаџиалић, Шакир еф. Арнаутовић, Абдулах еф. Бећирагић, Сулејман еф. Кајмаковић, Омер еф. Арнаутовић, Махмуд еф. Арнаутовић, Мехмед бег Крехић.
То је био јасан и отворен одговор травничких и осталих муслимана у Босни и Херцеговини на такве провокације католичке цркве и њених скоро доведених језуита. С обзиром да Хрвати и католичка црка не одустају од тих својих ставова и захтева потребно је презентовати истине о становништву Босне и Херцеговине, његовом пореклу, језику и народним обичајима и традицијама што недвосмислено јасно говори о његовој припадности српском националном корпусу.
Ево још једног релевантног извора који говори о томе да ли су Босна и Херцеговина Хрватске. То је изјава барског надбискупа Вићентија Змајевића којег је папа Климент XI поставио на ту високу функцију 1701.године. Змајевић је, иако српског порекла, био благо речено, веома ненаклоњен Србима. Змајевић је у свом делу „Огледало истине“, које је завршио 1720.године, записао о турском освајању Босне, Херцеговине, као и о Стефану Вукчићу Косачи, следеће: „ Ту судбину су доживјели Херцеговина и Босна; прву је освојио Бајазит, а другу Мехмед. Религиозна пометња довела је до уништења и једне и друге. Будући да их је природа обдарила планинским и јаким утврђењима, оне би, да је у њима владала постојаност и вјера, за Србе била славнија од грчких Термопила. Стефан Косача, најгори српски шизматик, заразивши најсветије законе цркве, ослабио је и чување оних (закона- С.С.) који чине основ државе…“. Католички надбискуп Барске надбискупије јасно пише и о томе да су Босна и Херцеговина у време турског освајања биле насељене Србима па су, према томе, српске земље. И за Стефана Косачу каже децидирано јасно да је српски шизматик, заправо православац, јер су Ватикан и католици православце тако називали.
Зато је веома важно стално износити како су страни и компетентни аутори знали и писали о томе да су Босна и Херцеговина одувек биле српске земље. То мишљење страних и објективних начника је постало скоро неважно после стварања и прве и друге Југославије. Сматрало се да су сада сви у једној држави и да не треба наглашавати српско порекло и српски национални и културни идентитет. То је нанело огромну штету српским националним интересима што се и показало 1992.године избијањем грађанског рата у Хрватској и у Босни и Херцеговини и приликом сецесије неких југословенских република.
Извор: ИСКРА
Фото. ИСКРА
