Јован Маркуш

 WWTEAUoOOos

ЦЕТИЊЕ, престоница Црне Горе, два пута је у 20. веку ослобађано од завојевача. Међутим, званичници, који се стиде своје историје, покушавају да потру сећање на 4. новембар 1918. године, када је Цетиње ослобођено после трогодишње окупације од Аустроугарске, чиме је био отворен пут уједињењу Срба и стварању нове државе. Данас се, сведоци смо томе, слави само 14. новембар, дан када су далеке 1944. године партизанске јединице умарширале на Цетиње.

Како тврди публициста и некадашњи градоначелник Цетиња, Јован Маркуш, тада је почео суноврат грађанског Цетиња, из кога као да нема излаза.

НА дане дугих цеви, када је стрељано без икаквог суђења и пресуде 28 грађана Цетиња подсећају и данас, после 75 година на цетињском Новом гробљу необележене хумке са земним остацима погубљених, разбацане и поломљене крстаче, иако су имена недужних жртава позната.

– За званичну историографију процес егзекуције на Цетињу био је табу тему, неподобна за темељно научно истраживање. Историчар, професор др Предраг Вукић, прекршио је то неписано правило и први почео да истражује и пише о том братском сатирању. Да се одреде према овим егзекуцијама, свих минулих деценија, избегле су све значајне личности из војно-политичког апарата Црне Горе. Народни херој, генерал-пуковник Блажо Јанковић, направио је изузетак, проговоривши јавно и „објашњавајући“ разлог ликвидације професора, истичући да су их убили „ђаци понављачи“?! Погубљени грађани нису припадали ниједној зараћеној страни. За време рата нису се ни активно бавили политиком. Није тешко закључити да су овакве егзекуције упрљале ослобођење земље од окупатора и предодредиле нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса – каже Маркуш.

ПОДСЕЋА Јован Маркуш да су Цетиње 13. новембра 1944. ослободили борци Десете црногорске ударне бригаде под командом Николе Бановића.

– Истог дана увече, према већ припремљеном списку за егзекуцију, ухапшено је 14 грађана. Сутрадан, 14. новембра у Хумцима, код Новог гробља, у Цетињу, стрељани су: директор учитељске школе на Цетињу Јоко Грујичић (53), његова супруга Милосава Грујичић, рођена Кусовац, брачни пар професор физике и хемије у Цетињској гимназији, потом доктор филозофије Јован И. Петровић Његош (47) и Милева Петровић, рођена Станишић. Ликвидиран је и управник Народног позоришта на Цетињу Мирко Драговић, начелник финансијског одељења Краљевске банске управе на Цетињу Марко Савов Пламенац, дипломирани правник Никола Бајов Почек, полицијски чиновник Момчило Зековић, заступник фирме „Сингер“ на Цетињу, Иван Милачић, општински чиновник Вуко Пејовић и његова колегиница Милева Борозан, ученик гимназије Василије Каписода, столар Никола Милашевић и Вјекослав Андрејев – записао је почивши професор др Предраг Вукић.

ЗНАЈУ то, међутим, Цетињани, без обзира на то што се о томе „мудро“ ћутало све док није проговорио др Вукић, да су сутрадан „наступ“ имали понављачи који су наставили са егзекуцијама својих професора и угледних суграђана…

Ухапшени су, а онда поново у Хумцима, код Новог гробља, по кратком поступку погубљени цетињски интелектуалци, браћа Илија (52) и Михаило Зорић (44), директор и професор историје у цетињској гимназији, као и професор веронауке у овој установи Николај Доримодов (52), из Кијева, који је тамо свршио духовну академију, а после Октобарске револуције избегао у Југославију. Био је професор Цетињске богословије, а потом професор Богословије Свети Сава у Сремским Карловцима. Одлуком Светог синода од 19. августа 1932. године премештен је у Цетињску богословију. Стрељан је и послужитељ цетињске гимназије Марко Перов Мартиновић (47), поручник Краљевске југословенске војске Душан Лукин Вујовић (30). Главом је платио и инжењер агрономије Мило Прља (44), поштански чиновници Љубо Илин Кнежевић, и Нико Машанов Кривокапић.

– ПАРТИЗАНИ су стрељали и председника цетињске општине у Краљевини Југославији Тома Милошевића и Ника Савова Милошевића (46), чиновника Државног музеја на Цетињу. Чувар манастирске шуме на Цетињу Станко Машов Филиповић (61), такође је био једна од жртава. Ликвидирана је и млада професорка енглеског језика Александра Матановић (27), кћи цетињског апотекара Крста Матановића. Њена мајка Ана је била ћерка гласовитог војводе Божа Петровића, рођака краља Николе. Месар Ђуро Перишић (40) и полицијски агент Вецеслав Вацек, на крају су црног списка егзекуција, које нису настављене иако су планиране како тврди др Вукић.

– Нема дилеме, сви грађани погубљени су без претходно спроведеног судског поступка. Одмах по егзекуцијама Ратни војни суд на Цетињу објавио је плакат на коме су поименично наведена имена свих стрељаних грађана који су осуђени на смрт због „сарадње са окупатором“. За сваког од њих наведен је тачан датум ликвидације. Плакат, истакнут на јавним местима у граду, по наређењу месних „народних“ власти убрзо је повучен. У ствари, никаквог судског поступка није ни било већ су сви ови људи одведени из својих домова право на стратиште без и најмањих судских формалности. Према сећању савременика тога трагичног раздобља наше прошлости, који су лично познавали своје пострадале суграђане, нико од њих није заслуживао ни дугогодишњу временску робију, а не смртну казну.

Погубљени су због својих антикомунистичких уверења, а не због конкретних кривичних дела против човечности, којих није ни било. Многи од њих су избегавали активно бављење политиком – део је сведочења недавно почившег професора Предрага Вукића, чији су бритки ум и перо из кога су проговарали документи недоступни обичним смртницима били „разлог“ и за физичке насртаје на њега од стране ћутолога, фалсификатора и следбеника аутора „нове историје“, које се сви честити Црногорци већ стиде.

„ГРЕШНИ“ ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ

ШТА су били греси дугогодишњег председника цетињске општине Тома Милошевића, који је у државну службу ступио као младић од 19 година, да би после изучених школа и функције судије Окружног суда на Цетињу, 3. новембра 1920. био именован за челника Цетиња? „За време његовог председништва општина цетињска осетно је пошла напред. Проведено је финансијско и администратвино уређење, подигнуте су две модерне тржнице и једна основна школа, отворене су и предате саобраћају неколике важне улице, откупљена зграда дечјег забавишта и земљиште за нову централну основну школу, двоструко је увећана електрична централа и набављен материјал за нови цетињски водовод, подигнут је нови општински парк и уређен стари, улице су засађене разним дрвећем“, остало је записано у аналима. Дужност градоначелника Цетиња вршио је искључиво за време краљевске Југославије, али не и у току окупације, па је самим тим нејасно због чега је погубљен када није сарађивао са окупаторским властима.

Извор: Српска историја

Паметарница

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com