Василије Ђ. Крестић
Напомена: Поштовани читаоци, Саборник је већ писао о иницијативи за прихватање Резолуције о геноциду у Скупштини Србије (видети ОВДЕ). На жалост, Скупштина Србије није имала разумевања за ову иницијативу о чувању сећања на страшни србоцид почињен у клеронацистичкој НДХ за време Другог светског рата. Наш познати академик Василије Крестић у новом броју "Печата" пише о могућим разлозима овакве више него чудне одлуке наше скупштинске већине, указујући и на неке чудне изјаве Патријарха Порфирија и чудно понашање епископа Славонског Јована по питању србоцида у НДХ...
† † †
Већ дуже време, нарочито у двема последњим годинама, једна група српских историчарa залаже се за ревизију прошлости, посебно за ревизију почињеног геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској. Ова група историчара настоји драстично да смањи број српских жртава у читавој НДХ и у Јасеновцу. Она пориче досадашње процене да је у НДХ убијено око 700.000 људи и тврди да је убијено „свега” стотинак хиљада. Такве процене изричу се без доказа, игнорисањем многих прворазредних изворних података о броју жртава, као што су они хрватске комисије из 1945, или оних извора нацистичких генерала и високих политичких часника послатих Хитлеру 1942. и 1943. године. Занемарујући постојеће доказе, историчари ревизионисти се у својим проценама ослањају на прорачуне појединих статистичара, или, што је још чудније, а са становишта научне методологије и здраве логике апсолутно неприхватљиво, на податке који су о броју жртава износили поједини јасеновачки логораши. Београдски ревизионисти спремни су да прихвате податак да је у Јасеновцу пострадало највише око 90.000 до 120.000 људи, и то само оних којима се зна име и презиме. Таквим проценама српски ревизонисти приближили су се званичним хрватским проценама. Тим поводом у Хрватској се на више страна истиче да су Срби и Српска православна црква коначно одустали од „српског мита од 700.000 српских жртава”.
Није нимало случајно што Хрвати ликујући истичу да је и Српска православна црква „одустала од мита” о 700.000 убијених људи у НДХ. Ово чине зато што је истински предводник српских ревизиониста владика пакрачко-славонски Јован, председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, кровне установе која ради на смањивању српских жртава, који не само да стоји иза таквих активности већ се истакао и упозорењем Србима „да добро вагају сваку реч о Степинцу” и његовим кривицама. Владику Јована су на поменуте функције поставили највиши органи Српске православне цркве. Врх наше цркве веома добро је упознат с његовом делатношћу. Повећа група српских интелектуалаца, незадовољна понашањем владике Јована због смањивања броја српских жртава у геноциду и с његовим изјавама које се односе на А. Степинца, обратила се 18. октобра 2019. Светом Синоду „Апелом за одбрану светих српских новомученика јасеновачких”, али се Св. Синод уопште није одазвао на тај апел.
Кад је реч о геноциду почињеном у НДХ, узнемирујуће су и изјаве које је о починиоцима геноцида дала Његова Светост патријарх Порфирије. Oн је изјавио да извршиоци геноцида, усташе, и нису Хрвати, да су се они својим злочинима излучили из хрватског националног корпуса. Полазећи од свог хришћанског уверења, истинске спремности на опроштај, на измирење и успостављање добросуседских односа, патријарх је поручио да се треба молити и за душе жртава и за починиоце злочина. Такав однос према усташким кољачима до сада нисмо имали прилике да чујемо од досадашњих наших патријарха. Оваквим изјавама патријарх је збунио значајан део образованијег српског становништва. Са разлогом се може поставити питање зашто је патријарх поменутим изјавама, толико година након почињеног геноцида, данас спреман да дȃ опрост греха злочинцима. Зашто тако нешто до сада нисмо чули од било којег хрватског римокатоличког првосвештеника? Ниједан од њих до сада није усташке злочинце лишио њихове хрватске националне припадности. У сваком случају то питање, које је и како га је покренуо наш патријарх, није само верско, хришћанско. То је врло озбиљно и веома осетљиво политичко питање. Шта треба чинити са оним не малобројним Хрватима који и данас следе усташку политику? Имамо ли ми било каквог основа да и њих искључујемо из хрватског националног корпуса? Усташе‒кољачи били су најекстремнији представници хрватског друштва, који су својим злочинима доприносили остваривању државне мисли о великој, етнички и верски‒римокатолички чистој хрватској држави. Они су зато од својих свештеника добијали опрост од грехова после почињених злочина. Дугогодишњи уредник и главни сарадник загребачког католичког недељника Гласа концила, дон Живко Кустић, написао је да сва злодела која су учињена у служби „хрватске мисли”, па и геноцид из 1941‒1945, имају своје оправдање, јер „велики народи знају не одрицати се својих важних људи, ни оних који су одговорни и за повијесне злочине”. Због заслуга које су усташе‒кољачи стекли у остваривању великодржавне хрватске мисли хрватским римокатоличким првосвештеницима не пада на памет да их искључе из свог националног корпуса, како то чини патријарх Порфирије.
Сасвим супротне ставове од пакрачко-славонског владике Јована о геноциду и о смањивању жртава има владика бачки Иринеј. У интервјуу који је дао за најновији број „Печата” владика је изјавио да је „само ‘лицитирање’ бројем жртава [...] неморално”. Не без разлога запитао је на основу чега они који смањују број пострадалих сматрају „да је број од неких седамсто хиљада жртава, који је деценијама био у оптицају, ‘напухан’ [...] и да је било ‘свега’ стотинак хиљада жртава [...].” Владика Иринеј поставио је питање београдским и загребачким ревизионистима „на основу чега они то знају?” Он основано тврди да „број јасеновачких жртава ‒ и жртава у НДХ уопште ‒ никад није утврђен [...] свесном одлуком Комунистичке партије Југославије [...] и неопростивом колаборацијом српских комуниста [...].” Уз то, „усташе су пред крај рата брижљиво и систематски уклањале трагове злочина.” На крају свог излагања владика Иринеј поменуо је и неколико релевантних извора о броју убијених, посебно оне нацистичких генерала достављане Хитлеру 1942. и 1943. године, које ревизионисти игноришу. С тим у вези бачки владика је о немачким извештајима написао: „Да ли су и они били симпатизери Срба, а противници савезничке сателитске НДХ, или ни они нису могли да пређу ћутке преко балканског Аушвица, Јасеновца, и осталих стратишта у НДХ? Да ли су њихови ратни извештаји били плод намере да врху Рајха, војнички хладно и немачки педантно, прикажу ‘стање на терену’ или намере да и они дају допринос комунистичкој и ‘србочетничкој’ промиџби?”
Ако истински хоћемо да разјаснимо питање: шта се дешава данас у Србији кад је реч о геноциду над Србима у НДХ, осим што смо изнели податке који се тичу СПЦ, нужно морамо рећи и о томе како се у вези са овим питањем у појединим случајевима понаша држава. Као драстичан пример тога може да послужи дешавање у Народној скупштини Србије када је на дневном реду било постављено питање прихватања „Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватске (1941‒1945) и проглашења 28. априла за Дан геноцида над Србима у 20. веку”. Тај захтев и предлог групе посланика, на велико и непријатно изненађење јавности, Скупштина није прихватила. Госпођа Смиља Тишма, најстарија посланица Скупштине, у младости заточеница Јасеновачког логора, пуна грозних виђења и сећања из тог пакла на земљи, доживела је френетичне апалузе после излагања и залагања да Скупштина изгласа поменуту Резолуцију. Међутим, већина посланика приликом гласања није се изјаснила за њен предлог, иза којег је стала мања група посланика. Симптоматично је то да је госпођа Тишма после свог излагања, добила френетичне апалузе огромне већине посланика, а онда су јој ти исти представници народа ускратили поверење и нису гласали за њен предлог. Поставља се питање шта стоји иза тог и таквог двојаког односа представника нашег народа у Скупштини Србије. Шта их и ко их спутава да се приликом гласања понашају као и приликом френетичног аплаудирања? Да ли се они некога или нечега боје? Да ли се таквим понашањем некоме удварају? Да ли мисле да ће одлуком да не гласају за Резолуцију и за проглашавање Дана геноцида над Србима у 20. веку од некога стећи симпатије и поштовање? Да ли је могуће да немају храбрости да попу кажу поп, а бобу боб? Да ли је могуће да нису спремни, да се не осећају обавезним да као људи и представници народа, као хришћани изгласавањем Резолуције и Дана геноцида над Србима у 20. веку искажу поштовање недужним жртвама? Какава је то „велика политика” Србије којој је циљ да се занемаре и забораве недужне српске жртве пострадале у геноциду 1941‒1945. године?
Кад имамо у виду овакво понашање народних посланика, нема разлога да се питамо зашто Влада Србије и њено надлежно министарство на чело Музеја жртава геноцида именује личности које су, под руководством и ауторитетом владике пакрачко-славонског, спремне да раде на умањивању броја жртава геноцида у Независној Држави Хрватској. Из свега реченог јасно је да између представника СПЦ и политичког руководства Србије, кад је реч о геноциду над Србима у Хрватској и спремности да се, не из научних већ из извесних политичких разлога, ревидира наша историја, постоји својеврсна корелација, која је по српске националне интересе ружна, тужна, и што је најгоре, веома штетна. Из професионалних разлога, осећао сам обавезу да о свему овоме обавестим нашу јавност.
Извор: ПЕЧАТ
Опрема текста: Саборник
