Архиепископ Никон (Рождественски)
У нашем друштву, поготово током великих празника, влада права помама за алкохолом. Пију сви: стари, млади, мушкарци и девојке… Завладала је просто мода пијанчења, при чему је величање таквог понашања постало нешто што се само по себи разуме. Пошто је и у нашем народу алкохолисање прихваћено као нешто добро и чак корисно по здравље, ево шта о томе каже наше свето Предање.
Често се мисли да је чашица алкохола само безопасан начин за опуштање или прославу, док се истинска опасност коју она носи по дух и тело скрива иза навике и обичаја. Један несмотрен корак у пијанство лако постаје кључ који отвара врата свим осталим падовима, претварајући тренутак заборава у трајни губитак унутрашњег мира и људског достојанства. Постоји десет духовних замки које се попут горких плодова нижу на овој опасној стази, а препознавање њихових стварних лица представља први корак ка истинској слободи и трезвености.
Заблуда о безопасној навици и глас Предања
Први плод пијанства јесте помрачење ума, губитак расуђивања и свести. Из желуца испуњеног вином и алкохолом људи постају безумни; каква год срамота или туча да им се догоди, сутрадан се ничега неће сећати. На такве се односе речи из Прича Соломонових: „Избише ме, али ме не заболе; вређаше ме, али не разумех“ (Приче 23:35).
Други плод пијанства јесте потпуно одсуство стида. Пијан човек се никога не стиди. Губећи савест, он изговара непристојне, богохулне и увредљиве речи; његова уста постају налик штали испуњеној смрдљивим ђубретом, а језик је лопата која ту нечистоту избацује. Срце таквог човека постаје депонија сваког зла из које не излази ништа добро, према речима Јеванђеља: „зао човек из зле ризнице срца свог износи зло, јер уста његова говоре оно чега је срце препуно“ (Лк. 6:45).
Трећи плод ове лозе јесте издаја тајне. Пијанац отворено прича свакоме све тајне, своје и туђе, које је пажљиво чувао у дубини душе док је био трезан. Чак и оно што је давно прошло и предато забораву, он поново износи на видело, као да васкрсава мртваца из гроба. Као што пијанац повраћа храну из стомака, тако открива и тајне; ни једно ни друго се у пијаном човеку не задржава.
Четврти плод ове содомске лозе јесте распаљивање телесне пожуде, на шта нас опомиње и Апостол: „И не опијајте се вином у коме је блуд“ (Еф. 5:18).
Пети плод, пун змијског отрова, чине бес, гнев, освета, свађа, злостављање и крвопролиће. Опијени вином, људи бесно насрћу једни на друге. Премудри син Сирахов, опомиње: „Пред вином се не показуј храбрим, јер је многе погубило. Вино је корисно за живот човека ако га пије умерено. Мука за душу је вино када се пије много, у раздражењу и свађи“ (Сир. 31:29, 31, 34).
Искушење пустињака и губитак богатства
Шести плод са лозе пијанства јесте уништено здравље: исцрпљеност тела, дрхтање руку, главобоља, слабљење вида, бол у желуцу, немоћ, превремена старост и изненадна смрт.
Седми плод је расипање имовине и губитак благостања: „Радник склон пијанству неће се обогати ти“ (Сир. 19:1). Многи су људи због пијанства са великог богатства спали на пуку беду, баш као и блудни син из јеванђељске приче.
Осми плод је губитак спасења. Као што пропадају материјална, тако се пијанством расипају и духовна блага, јер пијан човек има склоност ка сваком греху. Онога чега се трезан ужасава и стиди, пијан чини без страха.
У књизи „Отечник“ постоји поука о египатском пустињаку коме је демон обећао да га више неће искушавати ако почини само један од три греха: убиство, блуд или пијанство. Пустињак је размишљао: „Убити човека је страшно зло за које следи смртна казна. Починити блуд је срамота и оскрнављење дуго чуване чистоте. Али напити се једном не делује као велики грех – човек се отрезни кад одспава. Напићу се, да ми демон више не би досађивао.“
Отишао је у град, продао свој труд, ушао у крчму и опио се. Под дејством сатане, завела га је једна бестидна жена и он је згрешио са њом. Утом је дошао њен муж и затекао га; пустињак је у самоодбрани узвратио ударце и убио га. Тако је починио сва три греха, а почео је од пијанства! Све оно чега се трезан гнушао, учинио је пијан и тако поништио године свог подвига. О томе свети Јован Златоусти каже:
„Ако у некоме пијанство затекне и чедност, и стидљивост, и разборитост, и благост – оно све то утапа у понор греха!“
Зар човек који кроз пиће изгуби све врлине не лишава себе Небеског наслеђа? Апостол јасно каже: „пијанице… Царство Божије неће наследити“ (1. Кор. 6:10).
Крајња погибељ душе и поука за крај
Девети плод је гнев Божији. Пијаница, кршећи Божије заповести, својим гресима изазива гнева самог Створитеља. Зато пророк Исаија вапи: „Тешко онима који ране, па траже жестоко пиће и остају до мрака док их вино не распали“ (Ис. 5:11).
Десети и најгори плод пијанства јесте потпуна пропаст душе. Други грешници у часу смрти могу да се покају јер им је ум трезан. Али како да се покаје пијаница који умире у несвести, не схватајући да наступа смрт коју није очекивао? За онога ко умре без покајања, пакао је неизбежан. Иако је овај содомски виноград у почетку сладак, та сласт се претвара у горку жуч и змијски отров.
Свети Јован Златоусти с правом сматра да су пијанице горе од животиња: „Ниједна животиња не пије више него што јој је неопходно. А пијаница, без икакве принуде, препуњава себе док не нашкоди сопственом телу.“
Нико тако не угађа ђаволу као онај ко у пијанству пребива, јер нико тако верно не испуњава његову вољу (свети Тихон Задонски). Реч Божија шаље лење људе мравима да се науче вредноћи, а пијанице би требало слати стоци да се науче уздржању. Док Црква друге грешнике усмерава на примере светитеља, пијаницама се мора указивати на пример животиња – каква брука! (протојереј И. Толмачев). Пијаница није ни за шта осим за пакао. Ако пијаног човека не пуштају ни у пристојну кућу, како ће га примити у Царство Небеско?
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор: Наука и култура
Извор руског оригинала: azbyka.ru/otechnik/Nikon_Rozhdestvenskij
