Ко је мене знао, да помене душу моју ради спасења душе своје!
Ове заветне речи, уклесане на надгробној плочи свете Ксеније на Смоленском гробљу у Петрограду, позив су на молитвено поштовање светих Божијих угодника, али и још једна опомена и напомена нама хришћанима да је Бог наш Бог живих и да у Господа нашега нема мртвих већ само у Господу уснулих и на земљи живућих.
Блажена Ксенија Петроградска, још за живота свога, па до дана данашњег сматра се хитром помоћницом и чудотворком. Спасења ради и љубави према ближњима на себе је узела, чини се, безуман подвиг. За своја дела, молитве, пошћења, странствовања и подношења свега са смиреним осмехом, блажена Ксенија би награђена од Бога даром прозорљивости и чудотворства. Њена капела на Смоленском гробљу, била је исписана захвалностима за чудеса која је Блажена чинила својим молитвеним заступништвом. Немамо никаквих података о њеним родитељима и о датуму њеног рођења. Неки истраживачи сматрају да је блажена Ксенија рођена 1731. године. Међутим, познато нам је да је Ксенија Григорјевна имала добро васпитање и да је још од детињства знала да чита и пише. У то време учило се писмености само у аристократским и чиновничким породицама. Њено угледно порекло потврђује и чињеница да је Ксенија Григорјевна била удата за пуковника и да у браку није обављала тешке домаће послове.
Деца припадника аристократије и чиновника су се образовала. Девојке су, осим француског, училе „шивење, аритметику, економију, плес, историју и географију, а уз то и читање службених листова“. Не само племство, већ и трговци, слали су своју децу на школовање у иностранство. Ипак, ако и не знамо тако много о животу блажене Ксеније пре брака, њен брачни живот можемо да представимо много поузданије.
Ксенија Григорјевна удала се када јој је било већ двадесет и две и по године. Зашто се, по мерилима тог времена, њена удаја десила тако касно? Да није, можда, блажена Ксенија тражила таквог животног сапутника који би могао да разуме њена унутрашња стремљења? По казивањима оних становника петроградског краја, који су познавали и памтили блажену Ксенију, она и муж били су сродне душе, и то у толикој мери, да нису могли да живе једно без другог. Муж Ксеније Григорјевне, Андреј Фјодорович Петров, појао је у дворском хору императорке Јелисавете Петровне. У животу Јелисавете Петровне, последње руске, богомољне царице, црквена служба и црквено појање заузимали су посебно место. Још као принцеза, она је имала свој Дворски хор, који је водио диригент Иван Петров (рођен 1861), презимењак, а можда и рођак мужа блажене Ксеније. Императорка Јелисавета била је уистину православно верујућа, васпитана у црквеној средини – тетка јој је била монахиња у Александровском насељу и Јелисавета Петровна ју је често посећивала. Императорка је волела поклоничка путовања по светим местима (из Москве у Тројице, на пример, ишла је пешице), разговоре са старцима, или јуродивима, које су у то време називали „важним људима“. Познато је да је у Москви посећивала Василија Болесног, а у Кијеву – затвореника Доситеја, код кога ће, неколико деценија касније, доћи Прохор Мошнин, будући преподобни Серафим Саровски, да потражи савет у који манастир да иде.
По подацима које је Н. Животов сакупио од оних који су памтили приче својих родитеља о блаженој, Ксенија Григорјевна је проживела три и по године у браку с Андрејем Фјодоровичем Петровим. Деце нису имали. Ксенија Григорјевна је волела свог глагољивог супруга истинском, хришћанском љубављу. У време побожне императорке, брак се чувао као светиња, према њему су се односили „као према Тајни наше вере“. Андреј Фјодорович је често био заузет на двору; хористи су појали не само на црквеним службама, већ и у позоришним представама, концертима и операма, које су тада биле особито популарне. У прво време, царски хористи који нису знали италијански језик, певали су текст написан руским словима. У време празника, певали су у народним позоришним комадима, у којима су сликовито представљене сцене из Светог писма. По наређењу побожне и благочестиве императорке, сваки пут када би по сценарију требало да се појави Пресвета Дјева, на сцену би се износила икона Богородице. За то време, Ксенија Григорјевна је управљала домаћинством. По сећањима савременика, Петрови су волели да читају духовне књиге, помагали су сиромашне и неретко чинили подвиге милосрђа и љубави према ближњима. Њихов живот је мирно текао у њиховој кући у Петроградском крају коју је Андреј Фјодорович купио од мираза своје супруге. Блажена Ксенија знала је шта је то брачна срећа и можда се, баш зато, тако често одазивала на наше молитве њој упућене, у којима се молимо за наше породице, или сроднике.
М. И. Сергејева (из Јелабуги, Вјатске губерније), у свом писму од петог октобра 1912. године, пише оцу настојатељу: „У нашем крају, народ нарочито поштује рабу Божју Ксенију, захваљујући чињеници да су се многи болесници од разних болести, после молитвеног обраћања Блаженој, на задивљујући начин исцелили. Тако, на пример, на моје очи, једна жена из Старе Сарале, болесна од парализе, која пет месеци није могла да стане на ноге, после само једног писменог обраћања капели са молбом за молитве за исцељење, као и да се одслужи парастос блаженој Ксенији, још пре него што је добила одговор да јој је молба испуњена, осетила је моментално олакшање, стала на ноге и данас се осећа потпуно здрава“.
Од 1755. године у Петрограду су почеле да харају епидемије вирусних болести (оспа, мале богиње, рубеоле, шарлах, пегавац). У то време, у четвртој години брака са Ксенијом Григорјевном, Андреј Фјодорович се разболео и добио такву врућицу, да је сав горео. На сат до смрти, болесном се вратила свест. Потражио је свештеника, исповедио се, причестио Светим Тајнама и, позвавши супругу, благословио је и рекао: „Служи Господу Богу нашему, слави Свеблаго име Његово…“ (Ово је верзија Н. Животова, која се разликује од познатије – по народном предању, Андреј Фјодорович је изненада преминуо, без црквене припреме). Уплакана Ксенија Григорјевна приљубила се уз ноге свога мужа… Ноћ је прошла, тело се укочило, а Ксенија Григорјевна никако није могла да се одвоји од свог драгог покојника; чинило се да је изгубила разум. Следећег дана Ксенију Григорјевну је било тешко препознати; за једну ноћ остарела је и поседела…
На сахрани Ксенија Григорјевна већ није изгледала толико очајна као првих дана, иако су сви познаници приметили да се с њом нешто десило и да „не личи на себе“. Чврстим кораком пратила је ковчег; сви њени покрети били су некако оштри и нагли, али је лице постало укочено, с дубоким борама урезаним на челу и око уста. Све који су дошли да се опросте са пуковником Петровим зачудила је одећа удовице; Ксенија Григорјевна пратила је ковчег одевена у рубље, камзол (мушки прслук, прим. прев), кафтан (старински мушки горњи капут од чоје, прим. прев), панталоне и качкет свога мужа. „Андреј Фјодорович није умро“, рекла је она присутнима. „Умрла је Ксенија Григорјевна, а Андреј Фјодорович је овде, пред вама, он је жив и живеће још дуго, живеће вечно.“ Муж је сахрањен на Васиљевском острву, а на гробљу је Ксенија Григорјевна затражила да се моле за покој душе „рабе Божје Ксеније“, говорећи: „Јадни Андреј Фјодорович је осиротео, остао је сам на свету…“ Прасковија Ивановна Антонова, која је живела у дому Андреја Фјодоровича Петрова као управница домаћинства, покушала је да утеши младу удовицу. „Како ли ћеш сада да живиш, матушка?“, упитала је Прасковија Ивановна. „Сахранила сам своју Ксењушку, одсад Андреју Фјодоровичу ништа више није потребно. Кућу ћу да поклоним теби, Прасковија; само, ти сиромашне пуштај да живе бесплатно; све ствари ћу да разделим већ данас, а новац ћу однети у цркву, нека се моле за покој душе рабе Божје Ксеније…“ „Престани, мила моја“, одговорила је Прасковија Ивановна, „не ваља да тако причаш… Где ћеш ти да живиш?“
По сведочењима савременика, Прасковија Ивановна се чак обратила претпостављенима покојног Петрова (по свој прилици, јеромонаху Лаврентију који је тада водио хор), желећи да спасе имовину удовице, међутим, Ксенија Григорјевна је била нормална и здрава и нико није имао право да је спречи у њеној намери да располаже својом имовином према сопственом нахођењу. Већ следећег дана Ксенија Григорјевна предала је кућу Антоновој, поклонила и разделила покућство. Као удовица дворског појца имала је право на пензију, али се и ње одрекла. Обукавши мужевљев капут, којим је могла да се огрне и преко главе, Ксенија Григорјевна напустила је свој дом. Рођаци мужа, незадовољни поступком младе удовице, ипак су је жалили и нудили јој уточиште и помоћ, али је Ксенија Григорјевна све то одбијала. Отад, она више није имала ништа. Одрекла се свега на овоме свету, звања и богатства и, штавише, одрекла се себе саме. Оставила је своје име и, узевши име мужа, прешла са њим цео свој животни пут, приневши на олтар Божји дарове свеспасоносног подвига љубави према ближњем. Узела је на себе нарочити подвиг хришћанског подвижништва – подвиг јуродства Христа ради.
ЛУТАЛИЦА БЕЗ ДОМА
Обукавши мужевљево одело, то јест, његово рубље, прслук и капут, блажена Ксенија је данима лутала петроградским крајем, већином у рејону парохије цркве Светог апостола Матеја. (Та црква је због старости демонтирана 1806. године, а иконостас и престо су пренесени у суседну, Покровску цркву, која је у совјетско време срушена.) Тамо су је многи познавали и у сусрету с њом изражавали саучешће због смрти њеног мужа; међутим, блажена Ксенија је свима одговарала како није умро Андреј Фјодорович, већ његова супруга, Ксенија Григорјевна. „Оставите, не дирајте покојницу. Зашто је узнемиравате?“ Где је живела, где је спавала блажена Ксенија, једва одевена, скоро без обуће, знао је само Господ Бог. Двадесет и деветог јануара 1757. године издат је указ којим се забрањује скитање сиромашних и инвалида по Петроградским улицама; да није после тог указа петроградска полиција почела да прати Ксенију? Испоставило се да блажена Ксенија сваке ноћи одлази у поље, пада на колена, повремено чини велика метанија на све четири стране света и не престаје да се моли до изласка сунца.
Једном је виђена како, после дуге молитве у пољу, одлази да оплеви суседну башту једног сиромашног грађанина; исцрпљена, моментално је заспала међу лејама. Ако прихватимо мишљење Н. Животова да је блажена Ксенија рођена 1731. године, онда време када се појавио указ у потпуност одговара времену о коме говоримо (узела је на себе подвиг јуродства када је имала двадесет и шест година, то јест, исте, 1757. године). Свих, четрдесет и пет година, блажена Ксенија проживела је на исти начин; није имала ни собе, ни свог кутка, ни топле одеће, и никад није знала шта ће јести сутра. Можемо само да се дивимо, на који је начин могла да издржи наше провале облака, јесење пљускове од којих сте мокри до голе коже, наше страшне, циче зиме! Да ли се ту ради о натчовечанском здрављу, или је у питању поседовање таквог снажног, унутрашњег духовног огња, такве дубоке, несумњиве вере, од које и немогуће постаје могуће? Међутим, присећајући се великих Божјих угодника, који су снагом своје вере творили дивна, али за људски ум, недокучива и неразумљива чудеса, нећемо подвиге блажене Ксеније сматрати необичним и немогућим за људско биће.
„Сви желе да буду са прослављеним и преузнесеним Христом. Али, мало ко хоће да носи са Христом крст, поругу, понижење, исмевање и да трпи патње“, писао је велики савременик блажене Ксеније, свети Тихон Задонски. Желећи да се уподоби Спаситељу, она је постала кротка и смирена. Данима, зими и лети, по врућини и по мразу, скитајући улицама, излажући се нападима и подсмеху, непрестано се молила и без роптања носила свој крст спасења. Зли људи, а посебно улични дечаци, ругали су се и исмевали не само чудну одећу блажене Ксеније, него и њене многима неразумљиве речи, њену кроткост и добродушност. Међутим, пред њом је увек стајао узор великог, невиног Страдалника – Христа, који је покорно трпео поруге, пљувања, увреде, распеће и смрт. То је разлог зашто је и блажена, такође покорно, подносила ругања.
О ПРОЗОРЉИВОСТИ БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ
Великим смирењем, подвигом духовног и телесног сиромаштва, молитвом и љубављу према ближњима, блажена Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости.
Једном је Ксенија пришла својој доброј познаници Прасковији Антоновој, којој је у прошлости поклонила своју кућу, и рекла: „Ето, ти ту седиш, штопаш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље!“ Прасковија, која је увек веровала речима Блажене, одмах је разумела да се десило нешто особито и пожурила на Смоленско гробље. У једној улици на Васиљевском острву, недалеко од Смоленског гробља, Антонова је угледала гомилу света. Пришла је да види шта се дешава. Испоставило се да је кочија налетела на трудну жену, која је на лицу места родила дечака и, одмах потом, издахнула. Сажаливши се на бебу, Прасковија Антонова ју је узела. И поред свих покушаја, што полиције, што саме Антонове, да се сазна ко су били покојна мајка и отац детета, то им није пошло за руком и оно је остало код Прасковије. Она га је васпитала и дала му одлично образовање. Малишан је касније постао чиновник на високом положају, и до саме смрти бринуо се о својој помајци, будући да ју је јако волео и гајио према њој дубоко поштовање. И према блаженој Ксенији он се односио са побожним дивљењем.
Недалеко од капеле блажене Ксеније налази се гроб Јевдокије Денисовне Гајдукове, која се упокојила 1827. године. Блажена је волела Јевдокију Гајдукову и често је посећивала њен дом. Једног дана, пред ручак, блажена Ксенија је свратила у дом Гајдукове. Обрадована, Јевдокија Денисовна ју је одмах сместила за сто и пожурила да изнесе и угости је оним, „што је Бог послао“. Обед се завршио. Јевдокија Денисовна је захвалила Блаженој за њену посету и извинила се због слабог послужења. „Не замери, драги Андреј Фјодорович“, рече, „немам више чиме да те послужим, данас ништа нисам спремала“. „Хвала матушка, хвала ти за ручак“, одговори Ксенија, „само, чему то претварање? Жао ти је било да ми даш пачетину!“ Јевдокија Денисовна се збунила; у пећници се заиста налазила печена патка, коју је чувала за мужа. Сместа је полетела ка пећници и кренула да вади патку. Међутим, блажена Ксенија ју је зауставила. „Не, не, никако! Не треба, не треба, нећу пачетину. Знам ја да си ти рада да ме свиме угостиш, него се бојиш твоје ‘кобиље главе’. Зашто би га љутила?“ Кобиљом главом она је звала мужа Јевдокије Денисовне, кога никако није волела због његовог пијанства, грубог карактера и обичаја да врло непристојно псује када је пијан.
Међу познаницама, које је понекад посећивала блажена Ксенија, налазила се и удовица Голубјева и њена седамнаестогодишња кћер – лепотица. Ксенија је јако волела ту девојку због њене кроткости, благе нарави и доброг срца. Једанпут је свратила код њих у госте. Мајка и кћер су седеле за столом и кувале кафу на шпиритусној лампи. „Ех, лепотице“, рече Ксенија девојци, „ти ту куваш кафу, а твој муж сахрањује жену на Охти. Брже, трчи тамо!“ „Како то?!“, ускликнула је девојка, „не само да немам мужа, него ни вереника. А сад, некакав мој муж, па још и жену сахрањује?“ „Иди!“, љутито јој рече Ксенија, која није волела приговоре. Голубјеве, које су Блажену сматрале угодницом Божјом, добро су знале да јуродива никада ништа не говори тек тако. Сместа су кренуле на Охту. Тамо су виделе погребну поворку како се приближава гробљу. Придружиле су се поворци. Сахрањивали су младу жену, докторову супругу, која је умрла на порођају. У гробљанској цркви започела је литургија, затим и опело. Покојницу су повезли на место коначног пребивалишта. У стопу за ковчегом ишле су и Голубјеве. Завршила се сахрана. Народ је почео да се разилази. Пошле су и оне. Међутим, неочекивано су набасале на младог удовца који је горко плакао и, видевши свеже нанесену хумку над прахом вољене супруге, изгубио је свест, сваливши се на руке Голубјевих, које су му притрчале. Оне су му помогле да се поврати, упознале се с њим и – годину дана касније, млада Голубјева је постала докторова супруга. Живела је срећно и безбрижно са својим мужем до дубоке старости, а пред смрт је строго завештала својој деци да чувају гроб и успомену на рабу Божју Ксенију.
Једном је блажена Ксенија срела на улици благочестиву жену, своју познаницу и, дајући јој бакарни новчић са ликом витеза, рекла: „Узми новчић, ту ти је цар на коњу, угасиће се!“ Жена је узела монету, поздравила се са Ксенијом и, збуњена, размишљајући шта би могле да значе ове чудне речи, пошла кући. Само што је ушла у своју улицу, видела је да јој кућа гори. Није успела ни да јој се приближи, а пожар је већ био угашен. Тада је схватила шта су значиле речи: „Узми новчић… угасиће се!“
Вера Габина (из Ташкента), молећи оца настојатеља, у свом писму од двадесет и шестог јануара 1913. године, да одслужи парастос за блажену Ксенију, пише, како су се све њене најискреније жеље, молбе и молитве, које је раније упутила Господу преко угоднице Божје блажене Ксеније, оствариле у садашњости на најдивнији начин; њена кћер, Валентина, потпуно се опоравила од болести и осећа се одлично; стање њене мајке, Марије, која је раније била парализована, сада се такође поправило; она хода без ичије помоћи, може да говори и дефинитивно нема никаквих знакова болести на лицу, раније искривљеном због парализе. Једино још не може сасвим добро да контролише покрете прстију десне руке, и зато није у стању да том руком чврсто држи предмете. Али, даће Бог, и то ће се поправити. Сви њени рођаци, иначе искрено привржени једни другима, досад су били расејани по целом Туркменистану и скоро да се нису никад сретали. То им је тешко падало и молили су усрдно Господа Бога, посредништвом блажене Ксеније, да се сви окупе на једном месту. И, дивна ствар, крајем 1912. године, баш на Божић, околности су се тако поклопиле, да су се сви рођаци нашли у једном граду и сада живе као једна, присна и сложна породица.
Света Ксенија Петроградска је канонизована 1978. године на помесном сабору Руске православне цркве, посвећеном хиљадугодишњици крштења Русије, у Тројице-Сергијевој Лаври и празнује се 24. јануара/6. фебруара и 24 маја/6. јуна.
Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“
Погледати још Света великомученица Елеса
