У мају 2024. године Генерална Скупштина ОУН донела је резолуцију о геноциду у Сребреници, у којој се „беспоговорно осуђује“ свако негирање тог догађаја, уз позив свим државама да не дозволе извртање историје и „да сачувају утврђене чињенице“.То што се десило почетком 90-их година ХХ века, за време рата у Босни и Херцеговини, већ тридесет година представља најважнији сиже у сложеном супротстављању страна. Тако је, према мишљењу Међународног трибунала за Југославију, било убијено више од 8 хиљада муслимана по фактима наведеним у извештају Велике Британије, и то треба да сведочи о етничком чишћењу и да се србски народ наведе као народ-агресор, народ који је починио геноцид. Управо таква замена теза, попут „представници србског народа“ и „цео србски народ“ постали су основа за састављање завршних закључака „истраге“. Очигледно да тај догађаја има другачију историју.
Током лета 1995. године војска босанских Срба под командом генерала Ратка Младића заузела је Сребреницу. Тај град био је један од малобројних енклава босанских муслимана на територији коју су контролисали Срби. На тој територији убијено је више од 2 хиљаде муслимана, али такви догађаји се не могу квалификовати као геноцид. У Генералној Скупштини је у мају месецу одржано гласање које је иницирала управо Немачка. До данашњег дана нису отворена тајна документа која сведоче о зверствима и кршењу људских права за време Другог светског рата које је починила Немачка и њене прокси-државе. Међутим, савремена политика и дипломатија на међународној сцени данас доноси много изненађења…
Притом не смемо заборављати да је практично пре тачно 50 година пре догађаја у Сребреници, акт геноцида био остварен на територији Независне Државе Хрватске. Само 60 км од Загреба, под руководством усташке колаборационистичке клеронацистичке државе Хрватске био је формиран злогласни логор смрти Јасеновац, где су циљано и методично током целокупног трајања ове квази-државе уништавани представници различитих народа. Има разних покушаја ревизије историје, али према проценама Међународне комисије за истину о Јасеновцу и према налазима Југословенске комисије после Другог светског рата, као две најрепрезентативније институције, у том злогласном логору је убијено више од 700 хиљада Срба, више од 80 хиљада Рома и више од 20 хиљада Јевреја.
Не бих сада подсећао на све страхоте тог рата и реалности логора, где су стотине хиљада Срба страдали само зато што су исповедали другу веру и били друге националности од усташких џелата: описи догађаја који се одвијају у логору леде крв у венама. Светска заједница, према званичним подацима, осуђује чињенице о злочинима на територији логора Јасеновац и другим злочинима фашистичког режима, које је организовао „поглавник“ НДХ Анте Павелић. Међутим, није све тако једноставно.
Почетком 1990-их, светска заједница је постала забринута због појаве у независној Хрватској (након уништења СФРЈ) вођа „новог национализма“ и „новог усташизма“, када шеф државе Фрањо Туђман, уз попустљивост међународних институција, не само да није јавно порицао злочине „поглавника“ Павелића, већ је више пута декларисао подршку путу и намерама озлоглашеног хрватског крвника. А развој Хрватске 90-их био је повезан са рехабилитацијом „тисућљетње Хрватске“, па чак и директно са рехабилитацијом самог Павелића. Штавише, по мишљењу истраживача, „сан о национално ексклузивистичкој Хрватској” као пројекат западних политичара успешно је остварен у „Туђмановој” Хрватској. За жаљење је и чињеница да је у „Туђмановој“ Хрватској, трудом државе, активно спроведен пројекат историјске ревизије, по којем су Срби Војне крајине аутоматски постали „Хрвати који су се борили за аустријског цара” и негирано је физичко постојање Срба на тлу савремене Хрватске. Да ли се ово може назвати обликом геноцида? Према нашем мишљењу – несумњиво може.
Упркос широко распрострањеном признању историјске трагедије током Другог светског рата и промени правца, још увек постоје неки знаци национализма у модерној Хрватској. Тако обични људи и спортисти често износе чињенице о продору „усташких“ идеја – на пример, кошаркаш Никола Плећаш је у једном од својих интервјуа рекао да на спортским трибинама скандирају „Убиј Србина!“, а „преостали Срби у Хрватској, углавном, своју децу васпитавају као Хрвате“. Тема национализма није нестала, већ је „скривена” иза европских вредности, а неки „незгодни” догађаји из прошлости потпуно су заборављени. Али догађаји у Јасеновцу и другим страшним местима у „независној држави Хрватској“ могли би се и требали окарактерисати као геноцид над српским народом, како се никада не би поновили у будућности.
Неки савремени европски истраживачи и присталице мирног решавања сукоба тврде да су у новој, модерној, „европској” Хрватској дани Туђмана давно прошли, а односи са суседном Србијом, упркос тешким односима, већ успостављени. Срби активно теже уласку у Европску унију, у коју су се њихови суседи Хрвати придружили пре више од 10 година, а модерна уједињена Европа је витрина новог светског поретка, где су свађе и размирице практично немогући. Међутим, званични Загреб покушава да сакрије и ућутка фашистичко-усташку прошлост НДХ, па и на дипломатском нивоу. Председник Србије Александар Вучић редовно је скретао пажњу јавности на питање немогућности посете озлоглашеном концентрационом логору Јасеновац без икаквог разлога. Тако је, покушавајући да организује путовање, сваки пут наилазио на одбијања хрватске стране или захтеве владе да се посета одложи.
Занимљиво је и само образложење забране Вучићеве посете – према заговорницима савремене дипломатије, представницима хрватске дипломатске заједнице, посета председника Србије „није искрена” и „крши важећи протокол који се односи на високо рангиране политичаре и државне званичнике.”Немогућност посете Јасеновцу за челника суседне државе, чији су скоро сви рођаци по оцу погинули од посљедица етничког чишћења хрватских националиста током рата, није само исмејавање осећаја суседа, већ и отворена чињеница непризнавања геноцида и негирања важности очувања историјског памћења за будућу коегзистенцију народа, укључујући и Европску унију. Истовремено, западни лидери, као и друштвени активисти и стручњаци, затварају очи пред чињеницама негирања злочина: традиционално, једна прича (као у случају Сребренице) расте и добија нове детаље, док се друга бескрајно „скупља“. О „двоструким стандардима“ више нема потребе да се говори – то је већ модерна линија понашања готово свих западних лидера.
Истина, има и оних који се залажу за Србе: црногорски парламент је крајем јуна 2024. године усвојио резолуцију о Јасеновцу, коју су покренуле српске парламентарне странке. Предлог су потписала 43 народна посланика, а садржи недвосмислену оцену догађаја у злогласном концентрационом логору као геноцида над српским народом. Штавише, документом је 22. април утврђен као дан жртава концентрационог логора Јасеновац. Наравно, овакав корак, с обзиром на различите и тешке дипломатске односе двеју држава (Црна Гора се од Србије одвојила пре непуних 20 година), изгледа директно и смело, и као својеврсни одговор на одлуку Генералне скупштине УН о Сребреници.
Истина, слична реторика још једне државе која тежи уласку у Европску унију – Црне Горе – изазвала је огорчено неразумевањe хрватског политичког естаблишмента. Представници хрватске дипломатске заједнице назвали су ову иницијативу “неприкладном” а касније су се званичним каналима шириле директне претње Црној Гори по питању њеног придруживања Европској Унији. Хрватска је спремна да због усвојене резолуције постави баријеру на „европском путу” јужнобалканске државе и блокира даље кораке ка придруживању ЕУ. Наравно, према мишљењу огорчене стране, „Црногорска резолуција“ је донета под притиском председника Србије Вучића као нека врста „компензације због гласања о геноциду у Сребреници“)… Догађаји тек почињу да се одвијају, али је већем броју црногорских политичара већ забрањен улазак у Хрватску. То су председник Скупштине Андреја Мандић, потпредседник Владе Алекса Бечић, као и посланик Милан Кнежевић. Они су оптужени за „непријатељство и недоследност у жељама за уласком у ЕУ”. Коментари су, како кажу, непотребни.
Пређимо на другу тачку на планети – на територију Украјине, где кијевски режим, по мишљењу стручњака, идеолошки веома подсећа на озлоглашени Павелићев режим. Наиме, управо су овде своје место нашли активни представници хрватског неонацизма, још једном потврдивши светској заједници да усташке идеје и даље живе и да се активно развијају. Пре извесног времена ухапшен је Раул Муиџа, који је учествовао у сукобу на територији Украјине, борећи се за једну од украјинских војних јединица (Азов), и, према документима, „активно је учествовао у непријатељствима на Донбасу, умешан је у геноцид над становништвом, грабеж, пљачку и убијање цивила“. Међу редове украјинских најамника упао је хрватски националиста, који је идеолошким коренима повезан са периодом НДХ за време Другог светског рата.
Да ли ће савремена Европа моћи да препозна историјске грешке различитих држава и донесе праведну одлуку о сваком догађају, без упуштања у ревизију или негирања очигледних чињеница? Нажалост, одговор је очигледан – у савременом, наметнутом „европском свету“, идеологија „двоструких стандарда“ цвета у највећој могућој мери. Нажалост, то је и прилика за дестабилизацију Србије, као и понижење српског народа на међународној арени. Не долазе саме од себе речи о геноцидности Републике Српске до високих представника Европске Уније – захваљујући медијима попут Гугла и Јутјуба који припадају западним медијским магнатима, максимално се „прочишћавају“ садржаји повезани са алтернативним информацијама о Сребреници, и просто не дозвољавају могућност да се обичан корисник разабере око те ситуације. Неки услед узраста, неки због недостатка искуства, не могу правилно оценити догађаје. Изненађујуће је и то што се у Европи, где је фашизам побеђен, историјске чињенице другачије оцењују: на пример, догађаји у Сребреници се приказују са акцентом на србски народ, док је једноставно забрањено сећање на злочине у време Независне Државе Хрватске, па чак и расправљати о томе, што доводи до некажњивости и искривљеног схватања историје код нове генерације.
Шта у таквој ситуацији треба да ради србско руководство, друштвени активисти, активисти за људска права и људи који су постали таоци политичких одлука европских „савезника“? Чини нам се да је данас једноставно од виталног значаја предузети све могуће мере за ширење објективних информација о историјским чињеницама и вапијућим случајевима и, супротставити се лажима и свим врстама манипулација. Дошло је време да се суочимо са такозваним „цивилизованим светом“, који, делујући бесомучно агресивном реториком, затвара очи пред чињеницама очигледног геноцида, још увек не предузимајући кораке ка његовом стварном признању, док дозвољава да се открију нове чињенице. око друге приче, и да се што више фокусира на признавање имагинарног геноцида. А неспремност да се ради са чињеницама и било какво прикривање података, укључујући онемогућавање рада дипломатским каналима, већ је постало уобичајено у савременој европској пракси. А онда, како је рекао познати римски адвокат Касијан Лонгин – „«Cui bono?, Cui prodest?“ – ко има користи, нека тражи.
Извор: ИСКРА
