Да живимо у ери ријалитија који представља слику пропадања здравих вриједности постаје све јасније пратећи прилике и у нашем региону. Тај телевизијски формат популаризован је већ деценијама уназад, а свакако је најпознатији примјер популарна америчка породица „Кардашијан“ која има свој ријалити шоу. Упркос покушају пропагирања породичних вриједности и оснаживања жена – они су свакако прваци и у постављању многих штетних и погубних трендова. Овдје је посебно интересантна и интригантна прича о Брусу Џенеру, бившем очуху сестара Кардашијан и добитнику златне медаље на Олимпијским играма – који је промијенио пол (дисклејмер – медаљу је освојио као мушкарац) и сада се зове Кејтлин Џенер.
Прича о тзв. ЛГБТ+ идеологији, транс фанатизму: дакле, цјелокупном „WOKE“ покрету односно култури – и наводном пропагирању инклузивитета – отелотворена је у отварању Олимпијских игара ове године у Француској призором којом се провоцира хришћанство тако што се „другачији и неприхваћени маргиналци“ своде на сексуални објекат (дакле, главно обиљежје, да се закључити, бива – хиперсексуализација као замјена за личност) док се у читаву слику поред обнажених жена и мушкараца и оних осталих укључује и дијете.
Последњи догађај који је изазвао реакцију јавности је јучерашњи боксерски меч на ОИ у којем је италијанска боксерка Анђела Карини предала борбу ривалу, за ког је биолошки доказано да је мушкарац, а бори се са женама. Она је у сузама одлучила да се повуче. Један снажни десни кроше Иман Халиф из Алжира био је довољан да избаци из такта Италијанку Карини, које је упорно наглас понављала: „Није праведно, није праведно“.
Оно што је забрињавајуће и опомињујуће јесте степен присутности ових и оваквих злоупотреба у јавном животу који се креће од комедије до трагедије. Комична би била ситуација Бруса односно Кејтлин Џенер с почетка текста који је својој бившој супрузи казао да не само да је промијенио име и пол, већ и да је измијенио и извод из књиге рођених гдје му сада пише да рођен као жена, на шта га је она упитала да ли је онда она била уопште удата. Трагични и најопаснији дио ове приче јесте потпуно уништавање заправо најугроженијих категорија друштва – жена и дјеце.
Како?
Системским урушавањем и понижавањем жена и одузимањем свих женских атрибута и права која су им загарантована доводећи их у ситуације у којима им је угрожена животна али и професионална сигурност (поменимо примјерице амерички случај мушкарца (пресуђеног силоватеља) који се изјаснио као жена па је пребачен у женски затвор гдје је – напаствовао жене) а затим – не само укључивања транс жена у женске спортове – већ и у изборима за Мис: круну мис Холандије за 2023. годину освојио је мушкарац).
Највећа се борба води за – дјецу. Наиме, у Америци (САД и Канада предњаче) дозвољено је дјеци да сама бирају пол у адолесценцији гдје им се убризгавају блокатори хормона који се иначе користе за хемијску кастрацију серијских силоватеља и педофила. Читава агенда која је заступљена у образовним системима у Америци али и у Европи (примјер њемачких вртића који промовишу „собе за сексуално истраживање“ у којима дјеца могу да се упусте у сексуалне игре) доводи до измјене система вриједности гдје постаје нормално да дјеца у најрањивијим периодима пролазе кроз медицинске експерименте.
У сјајном америчком документарцу „Шта је жена“ Мета Волша један од транс мушкараца прича своју причу и каже да је ово први пут у историји да једна маргинализована група има „знак долара“ на свом челу и износи статистику која оповргава често употребљаван аргумент за промјену пола код тинејџера – ону о броју самоубистава тинејџера који се „не идентификују са својим полом“. Наиме, он истиче да је знатно већи проценат самоубиства након транзиције, отприлике након неких 7 година – јер медицински проблеми који прате промјену пола у већини случајева постану неиздрживи и физички и финансијски.
Цјелокупној ситуацији додајмо и да је машинерија која спроводи ову и овакву идеологију толико јака да под велом идеје о једнакости, различитости и слободи – агресивно и насилно гуши свако друго мишљење (родитељима се одузимају дјеца, наставници су принућени да ћуте јер су сви одговорни пред судским органима уколико се побуне).
Да ли ће и наше друштво у потпуности поклекнути пред овим најзаступљенијим друштеним, културним и политичким трендовима – остаје да видимо. Сваки одговорни грађанин би требало да се запита пред свјетским концептом који нам је демонстриран управо ових дана у Паризу: куда као друштво идемо и да ли смо у стању да заштитимо себе а затим и нашу дјецу?
Извор: ИН4С
