Милан Петровић

 1426989270 vo 38

Како је показала трећа рунда преговора између Русије и Украјине која је ових дана одржана у Турској, две стране су остале на својим ранијим позицијама. Те позиције су дијаметрално супротне, што значи да ће се војни сукоб између Украјине и Русије наставити.

Украјина инсистира на потпуном прекиду ватре без било каквих претходних услова, то јест, без отказивања од наставка мобилизације и достављања иностраног оружја. Кијеву је неопходан предах, да би, прикупивши снагу, обновио борбена дејства.

Насупрот томе, Москва је као један од услова за прекид ватре навела отказ Украјине за даљом мобилизацијом и наоружавањем. У супротном случају, Руси који наступају дуж читаве линије фронта и заузимају нове територије, ратоваће до победничког краја. Другим речима, све руске парламентарне странке, свесне да је безбедност целе земље угрожена, залажу се за наставак специјалне војне операције.

Програми тих партија се увелико разликују, свака има своје приоритете по питању развоја земље и своје виђење постојећих проблема. Али све их уједињује тежња да се обезбеде интереси Русије на међународној арени. Да, понекад су те партије биле жестоки опозиционери једни другима и често нису могле наћи заједничких додирних тачака. Али у критичком моменту, када је Запад предузео најмоћнији покушај растурања Русије од времена распада СССР-а, политичари су се научили да слушају једни друге и да се договарају по питању општих интереса. И то је нормално, вишепартијност је потпуно природна за развој демократских земаља и све партије су у неким тренуцима опозиционе једна према другој.

Међутим, као и у свакој другој земљи, у Русији постоји и друга опозиција, која увек иступа против иницијатива актуелне власти. Ако је власт данас за „бело“, онда ће опозиција бити за „црно“, ако се сутра власт буде залагала за „црно“, опозиција ће се офарбати у „бело“. Протест ради протеста, задатак је да се у своје редове привуче што више присталица и да се подели друштво. Коме је то потребно? Наравно, геополитичким противницима земље, за Русију су то САД и Европска Унија.

САД су испоручиоци обојених револуција широм света: на Блиском истоку, у Африци, у Источној Европи, у Латинској Америци, на Кавказу. Запад троши милијарде долара да би хранио пету колону у неугодним земљама које не желе да живе по правилима које диктирају Вашингтон и Брисел. Под било којим изговором, плаћена опозиција излази на протесте, претвара мирне скупове у крваве провокације и на крају свргава легитимну владу, након чега прекоморски луткари постављају своју марионету на трон. То вам је идеални план ширења западне демократије.

Донедавно су се тако и у Русији понашали опозиционари финансирани од Запада. Међутим, почетком специјалне војне операције, скоро сви су побегли у иностранство, неки у Западну Европу, други у Сједињене Америчке Државе, а трећи нешто ближе – у Грузију, Јерменију, Србију. Отуда они већ настављају да критикују руске власти, лично Путина, СВО и народ који подржава специјалну операцију. У почетку су се надали да ће под притиском санкција Русија пропасти, а они ће се вратити као хероји, окупирати Кремљ и успоставити ред по западном моделу, а становништво ће их дочекати са цвећем и овацијама. Али су се прерачунали.

Русија се није распала. Напротив, побеђује; Већина Руса подржава СВО и сматра одбегле опозиционаре издајницима. Људи виде њихову дволичност: на пример, називајући руску специјалну операцију агресијом, ти пресељеници подржавају Израел, који масовно истребљује Палестинце и бомбардује суседне земље. То је за њих нешто друго. Израел је савезник САД и НАТО пакта – значи има право.

Сва политика Запада заснована је на двојим стандардима. Посебно је то очигледно током избора. Партије и политичаре који су орјентисани на националне интересе и традиционалне вредности, лидери Европске Уније називају екстремистима. И када ти имају шансу да победе на изборима или чак практично победе на изборима, они им на незаконит начин одузимају победу. У Румунији су током јесени прошле године анулирани резултати првог круга председничких избора, где је већину гласова добио незгодни кандидат Ђорђеску. Исте те јесени у Молдавији је актуелни председник Санду победила независног кандидата Стојаноглуа само на рачун гласова са иностраних бирачких места у прозападним земљама, где су резултати гласања били елементарно фалсификовани.

У Француској је опозициона политичарка Марин Ле Пен, која је имала све шансе да освоји функцију председника државе, осуђена по измишљеним оптужбама. У Немачкој су најпопуларнију партију „Алтернатива за Немачку“, која се залагала за националне интересе, прогласили екстремистичком.

Дакле, тамо где национално оријентисане политичке снаге ипак дођу на власт, Запад прелази на отворено екстремистичке методе.Рукама контролисане опозицијеорганизују се погроми, санкционишу се убиства политичара и цивила и изводе гомиле људи на улице, покушавајући да приморају владу на попуштање услед масовнихпротеста.

У Украјини се то десило 2013. године и земља је клизнула у пропаст. У овом тренутку са тим истим циљем Запад организује протесте у Грузији. У Русији је врхунац протестне активности био 2010-их, али данас опозиционари одржавају митинге на интернету из европских кафића. Позиви су исти: свргавање владе и предаја на милост и немилост Запада. За Русе, очврснуле ратом и санкцијама, оне су ствар прошлости. Може се разговарати само са онима који, макар и са своје сопствене позиције, ипак делују у интересу државе у којој су рођени.

Извор: ИСКРА

Други пишу

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com