Константин Победоносцев
Напомена: Поштовани читаоци, већ смо писали о томе да је издавачка кућа Бернар издала 2018. године књигу «Велика лаж нашег доба» која представља избор најзначајних текстова из знаменитог «Московског зборника» великог руског идеолога монархизма Константина Победоносцева. Вашој пажњи препоручујемо још један изузетан текст из ове изузетне књиге. На жалост, тек после више од једног века од изласка ове књиге, Срби полако почињу да схватају не само наивност него и погубност напуштања свог саборног монархистичког државотворног пута зарад следовања западном путу у Апокалипсу...
† † †
Шта је слобода због које су тако узбуђени умови нашег доба, због које се чини толико безумних дела, држе толики безумни говори и народ је толико сиромашан? У демократском смислу слобода представља право политичке власти или другим речима, право на учествовање у управљању државом. Ова тежња свих и свакога да учествује у владавини не налази до сада никакав поуздан извор нити омеђене границе, већ се стално шири и о њој се може рећи оно што је древни песник рекао за водену болест: "crescit indulgens sibi" (јавља се од сведозвољности). Ширећи своју основу најновија демократија је за свој први циљ поставила давање права гласа свима - ето судбоносне заблуде, једне од најзапрепашћујућих у историји човечанства. Политичка власт којој тако страсно тежи демократија, распада се у овом облику на мноштво честица и наслеђе сваког грађанина постаје бесконачно мали део овог права. Шта он да ради с тим малим делом, како да га употреби? На крају се несумњиво испоставља да је у остваривању тог циља демократија извртала своју свештену формулу слободе нераскидиво повезану са једнакошћу. Испоставља се да је са овом, на први поглед равномерном поделом слободе између свих и сваког сједињено потпуно нарушавање једнакости или да постоји суштинска неједнакост.
Сваки глас представљајући ништаван фрагмент силе сам по себи ништа не значи: релативан значај може да има само известан број или група гласова. Долази до појаве сличне оној на скупштини безимених или акционарских друштава. Појединци су сами по себи немоћни, али онај ко успе да прикупи највећи број тих фрагмената силе постаје господар силе, дакле, господар власти и одлучује у име свих. Поставља се питање, у чему је заиста предност демократије у односу на друге облике владавине? Свугде онај ко је јачи постаје господар власти: у једном случају то је срећни и одлучни генерал, а у другом монарх или администратор са умешношћу, досетљивошћу, јасним планом деловања, непоколебљивом вољом. У демократском облику владавине владари постају вешти скупљачи гласова својих присталица, механичари који умешно покрећу закулисне механизме који покрећу лутке на арени демократских избора. Људи ове врсте наступају са звучним говорима о једнакости, али у суштини је сваки апсолутиста или војни диктатор исто као и они у односу господарења према грађанима који чине народ. Демократија сматра напретком и освајањем слободе, ширење права за учешће на изборима. По демократској теорији испада да што је већи број људи позван да учествује у политичком праву тиме је већа вероватноћа да ће сви искористити то право зарад интереса свеопштег добра и за утврђивање свеопште слободе. Искуство доказује сасвим супротно. Историја сведочи да су најсуштинскије, за народ најплодотворније мере и преображаји потицали од централне воље државних људи или од мањине просвећене високим идејама и дубоким знањима. Насупрот томе, са ширењем изборног начела долазило је до смањења нивоа државничке мисли и вулгаризације бирачке масе. Када је то ширење увођено у великим државама, радило се или о тајним циљевима централизовања власти или је то само по себи доводило до диктатуре. У Француској је опште право гласа било укинуто крајем прошлог века са престанком терора, а после тога је два пута било поновно успостављено како би се потврдило самовлашће два Наполеона. У Немачкој је увођење свеоштег права гласа имало несумњиви циљ - утврђивање централне власти познатог владара који је стекао велику популарност огромним успесима своје политике... Шта ће бити после њега само Бог зна.
Игра скупљања гласова под знамењем демократије постала је у наше време уобичајена појава у готово свим европским државама - и као да се пред свима открила њена лаж, али нико не сме јавно да устане и раскринка је. Несрећни народ носи своје бреме, а новине - гласноговорници привидног јавног мњења - заглушују народни вапај својим покличем: "Велика је Артемида Ефеска!" Међутим, разуму који нема предрасуда јасно је да сва та игра представља само борбу и партијску депонију и жонглирање бројева и имена. Гласови, сами по себи ништавне јединице, стичу вредност у рукама вештих агената. Њихова вредност се реализује на различите начине, а пре свега најразличитијим врстама поткупљивања - од ситних поклона у новцу или стварима, до постављања на места која омогућавају велики приход у акцизи, финансијској управи и администрацији. Полагано се ствара читав контингент бирача који су навикли да живе од продаје својих гласова или од продаје гласова своје агентуре. Долази чак и до тога, као на пример у Француској, да озбиљни, разумни и вредни грађани у великом броју бојкотују изборе осећајући потпуну немоћ у борби са бандом политичких агената. Поред поткупљивања на сцену ступају и насиља и претње, организује се терор над појединцима па захваљујући терору, банда насилно доводи свог кандидата: познате су бурне слике изборних митинга на којима и оружје ступа на сцену и на бојном пољу остају убијени и рањени. Организација партија и поткупљивање представљају два моћна средства која се веома успешно користе за обраду бирачких маса које имају глас у политичком животу. Та средства нису нова. Још је Тукидид сликовито описивао деловање тих средстава у старим грчким републикама. Историја Римске републике представља заиста чудовишне примере поткупљивања које је било уобичајено оруђе партије на изборима. Али у наше време је пронађено још једно ново средство: да се масе мешају у политичке циљеве и да се мноштво људи споји у случајне савезе помоћу буђења њиховог привидно јединственог мишљења. То средство се може упоредити са политичким вучењем конопца и састоји се у умећу брзог и вештог уопштавања идеја, састављања фраза и формула које се сервирају публици са крајњом самоувереношћу ватреног убеђења као последња реч науке, као догма политичког учења, као карактеристика догађаја, лица и институција. Некада се сматрало да је умеће анализирања чињеница и извођења јединственог принципа из њих својствено малобројним просвећеним умовима и дубоким мислиоцима: данас се то сматра општим својством и уопштене фразе политичког садржаја које зову убеђењем, као да су постале монета која иде из руке у руку, и коју производе новине и политички говорници.
Способност да брзо схвате и поверују у опште закључке под називом убеђења, раширила се у масама и постала заразна, поготово међу недовољно или површно образованим људима који су свуда већина. Ту наклоност масе са успехом користе политички посленици који се гурају да дођу на власт: умеће уопштавања ствари њима служи као најбоље оруђе. До уопштавања се долази преко апстраховања: од мноштва чињеница се неке које не иду на руку датој ствари у потпуности одбацују, а концентришу се друге које јој одговарају и из њих се извлачи општа формула. Очигледно је да сва вредност, односно истинитост и оправданост те формуле зависе од тога колико су важне чињенице из којих је она извучена, и колико су ништавне чињенице које су тада одбачене као неодговарајуће. Брзина и лакоћа са којом се данас доносе закључци, објашњава се крајњом дрскошћу у процесу одабира одговарајућих чињеница и њиховог уопштавања. Отуда огроман успех политичких говорника и запањујуће дејство на масу општих фраза које јој они избацују. Гомила се брзо одушевљава општим местима заоденутим у фразе, општим закључцима и одредбама, не помишљајући на проверавање, што није ни у могућности да спроведе: тако се ствара једнодушно мишљење, привидна, умишљена једнодушност, која без обзира на све, даје решавајуће резултате. То се зове глас народа, уз додатак - глас Божји. Јадна и жалосна заблуда! Лакоћа одушевљавања општим местима свуда доводи до крајње деморализације друштвене мисли, до слабљења политичког смисла читаве нације. Данашња Француска представља очигледан пример ове слабости, али од ове болести већ побољева и Енглеска...
* * *
На прагу ХХ века јасно се види сфинга која новим покољењима предлаже нове загонетке. Велико је питање како их разрешити.
Како ће државе старог света решити питање о устројству својих влада? Што даље улазимо у област такозваног напретка, то је задатак све сложенији – данас ми уопште не живимо у условима друштвеног живота у каквом се живело пре сто година.
Наше политичко предање је из древног света – из Грчке и Рима. Но, тадашња демократија уопште није била слична данашњој, заснованој на једнакости. У древном свету систем власти је директно проистицао из обичаја, локалних околности и религије. У свакој грчкој републици уз постојање ропства у владању су учествовали једни грађани, то јест мањина, која је имала и слободне људе и у историји сваке од тих држава ми видимо непрекидно смењивање и руководство моћне особе, законодавца, владара који су владали државним пословима. У Риму је породица била ћелија социјалног и политичког устројства: из ње се изродио први организовани орган управе – Сенат, по првобитном устројству савет стараца, старијих људи: није било ни говора о избору бољих људи, тражили су се само старији и они су заиста били бољи, способни да владају државним пословима. У новим европским државама облици владавине су се образовали из обичаја, без конструкција по било каквом плану, без тежње за симетријом, примењујући временом идеале позајмљене из старог света; но преовлађујући значај у владавини припадао је аристократском елементу, вишим службеним, владајућим и богатим класама. Све је то помела револуција и на крају крајева Наполеоновом руком заљуљала темеље претходног политичког уређења у Западној Европи.
Сада, посматрајући савремену привреду друштва, примећујемо како се изнурује стари, с колена на колено преношени појам благородности, који је некада раније био кључни свод политичког здања. Оно је и раније полагано поткопавано развојем богатства, раскоши и с њима сједињеног разврата у околодворској и аристократској средини. Но, у наше време су се тако умножили различити начини богаћења, то јест стицања новца, да је свима овладала тежња за тим стицањем и деморализација која се из тога породила представља најгори признак пада друштвене свести. У поређењу са том похотом бледе сви стари појмови о родној части и о части звања. Но, тамо где је, као што видимо, загосподарило демократско начело са одрицањем аристократије, уњедрује се друга врста разврата аристократије: људи на све начине покушавају да уђу у неку посебну класу друштва са другим потребама које их разликују од масе, са претензијом на част, праћену изобиљем коју други немају, која припада богатству; и та нова аристократија, уместо старе, стиче важност елемента власти у влади.
Главно начело демократије је – равноправност грађана. Но, нека реч сама по себи ништа не значи. Добро је ако је то равноправност у служењу својој земљи: свако по својим могућностима и средствима, обавезан је да служи и у потребној мери учествује у делатности владавине. Тако се тај појам схватао у древним демократијама, посебно у малим државама, где су људи могли знати једни друге и где су се друштвени послови разматрали на тргу. Ради самоочувања, услед непрекидних ратова са суседима, било је потребно усмерити у власт најбоље људе и најбољи су били и најспособнији. Рим је од самог почетка постао завојевачка република и тај пут је власт морала следити и Сенат је био скуп најбољих људи који су у рукама држали судбину државе.
Но, у данашњим демократијама равноправност значи право свих и свакога да влада пословима своје земље, право читавог становништва велике државе да узме учешће у пословима владања. На тој основи је саграђен садашњи изборни систем свеопштег права гласа: у великим државама то води ка преовладавању масе која припада најмање образованој класи и која нема јасног сазнања ни о државним пословима, ни о људима способним да њима управљају. Очигледно да при таквом поретку достојанство и способност изабраног губи на свом значају: ето у чему се суштински разликују нове демократије од старих и ето шта јој је смртна претња. Али морамо узети у обзир да је овај механизам демократије призван да дејствује у епохи изузетног и невиђеног раније осложњавања људских послова и односа. Пре сто година људи нису чак ни маштали о садашњем развоју трговине, индустрије, механике, садашњем развоју књижевности, штампе – са њеним огромним значењем, о садашњим брзим комуникацијама, извештајима и гласинама сваке врсте. Можемо замислити колико се усложнила сва владајућа и финансијска власт и услови у којима она треба да делује и са каквим безбројним мноштвом фактора и нових идеја мора данас да рачуна законодавна власт.
У том стању друштва демократији припада страшни задатак са којим она није у стању да се избори. Заступајући врховну власт, она мора на себе преузети посао врховне власти, а њен главни посао је – изабрати људе на места и дужности, то је њен посао. Ако је она несолидна, онда несолидан постаје и сваки закон који губи значај ма какав био и основни строј целокупног друштвног уређења лишава се вере и колеба се. Влада постаје за народ апстрактна идеја, пошто се она не оваплоћује у агентима власти који су у директном контакту са људима и њиховим оправданим потребама: ако се ти агенти бирају случајно, или из лажних побуда, онда сва њихова делатност постаје предмет врућег тумачења које узбуђује народне масе, и оруђе свих противника ма како чврсте власти.
И ето ми видимо да од тог времена кад су у демократији изгубили сваки значај историјски појмови о лицима који су по свом слоју и друштвеном положају призвани на службу држави, службено постављење постаје оруђе политичких партија које себе јачају расподелом дужности. Заједно с тим, број дужности се законито увеличава не ка корист, него на оптерећење народа, не толико за општу службу, колико зарад свог интереса, па у народу од тада расте чудна тежња за добијањем плаћених и профитабилних положаја. Очигледну за све слику тог опадања представљају нове демократије – у Француској, у Италији и у САД. То опадање се одражава у особености на вишим и на изборним положајима, који имају политички значај, попут губернатора, чланова законодавне скупштине. Изборне функције имају значај представништва. Насупрот томе, административним дужностима су туђа таква значења. Но, од времена Француске револуције потпуно се помутила мисао о тој различитости у новој демократији и насупрот томе, ушла је у погон таква мисао да административне дужности служе као награда за лица која су послужила овој или оној партији на власти. Или се држи, у партијском смислу, ових или оних политичких и социјалних видова и мишљења, при чему се и не поставља питање да ли је човек способан или не за обављање те дужности. У ранија времена сви су мислили и веровали да владар мора превазилазити све којима управља и историјско искуство потврђује да су сви успеси цивилизације достигнути жељом најспособнијих владара упркос дејствима средине у којој су морали да делују. Но, у новој демократији упркос тој неоспорној истини, укоренило се такво мишљење, да и велика држава може бити успешно вођена свакојаким људима па и нижег достојанства. Све је то доводило до деморализације, захваљујући којој је приватни интерес партије или скупине лица, добио у друштву превасходни значај на рачун друштвеног интереса.
Природна последица свега тога је потпуни колапс законодавних скупштина или демократских парламената. По демократској теорији изабрани представник народа је призван да да свој глас не због тога што сматра да је тај кандидат користан за народ или разуман или праведан, него зато што га у тој партији која га је бирала и послала, сматрају најбољим, макар то и не било у складу са његовим личним мишљењем. На тај начин се избор представника претвара у партијску игру, тако страсну као и свако друго играчко стање, игру којом управљају интриге, лажни мамци и поткупљивања. Тако и законодавство допада у руке непросвећених људи, људи нездравог расуђивања, често и користољубивих или равнодушних према свему што није у складу са интересима партије. Мало по мало, од учешћа у тој игри се склањају сви људи директне мисли, часног духа и више културе, поготово кад сваки од њих има на рукама дело свог посебног призвања. Парламент се претвара у машину која дистрибуира мноштво непромишљених, неразрађених закона, међусобно неусаглашених и потпуно непотребних, који не ограђују слободу него је стесњавају у интересу једне партије или једне дружине.
Сви више или мање осећају и постају свесни да је данашњи демократски законодавни систем потпуно несолидан и заснован на лажи. А када се у основи такве институције налази лаж, шта да очекује друштво осим погибије? Сама демократија се извргнула, да тако кажемо, у свој парламент, но присиљена је да се са њим мири јер га нема чиме заменити, а разрушено је све оно што је постојало раније, сваку идеју диктата демократија у принципу одбацује. Постројено фалш здање се на очиглед свих љуља, већ посрће, но када и како ће оно пасти и шта ће изнићи на његовим рушевинама - ето задатка сфинге која стоји на прагу ХХ века.
Како ће даље бити? Већ су свуда около људи који још имају савест, осећање правде и љубави према Отаџбини и љубав према стваралаштву, који виде и осећају да владајући систем управе и владавине земљом не обезбеђује слободу и не доводи до поретка, него ширења и јачања самовашћа случајне већине, што је директан пут у анархију.
Умни и учени људи, професори политичких наука, почињу да проналазе средства како поправити невољу. Проналазе нове комбинације власти, нове изборне системе, нове облике, у којима би се могли разрадити и учврстити истинска влада, прилично опуномоћена и довољно ограничена од злоупотребе власти.
Прости људи, који нису удаљени од живота, питају како ће нам бити? Ми смо бежали од насиља самовлашћа и – стигли смо ка још горем насиљу безличне власти случајне већине и свекорисних партија. Желели су да за управљачким кормилом стоје најбољи људи, истински представници земље који познају свој народ, а уместо тога, за кормило су стали партијски људи, доктринари одвојени од земље и индустријалци, који траже свој интерес и профит, људи изабрани не на слободним изборима, него лукавом игром партија и насиљем. Надали су се да ће своју децу васпитавати у народном духу, у сили доброг предања, у начелима вере, части и правде. Надали су се да ће временом уз њихову помоћ организовати на локалу здраве општине, у духу мира, општине које би могле своје најбоље људе послати као представнике народног разума. Уместо тога, наши владари развраћују наше општине, бирајући за њих корумпиране представнике партија, стесњавају слободу локалног живота произвољним законима у духу партија које се смењују и уместо школа у којима се људи образују у духу простоте и доброг морала, намећу им школе без вере, развраћају омладину.
Услед општег незадовољства, услед очигледног несавршенства постојећег поретка које се разоткрива критиком, слуша се глас људи које не задовољава само одрицање и који траже позитивне указе за средства ради исцељења зла. Тако болесник, не трпећи своју болест, усиљено тражи и захтева лека.
Зар то не подсећа на причу о човеку који је сав свој живот проводио весело, дајући на вољу свакој својој жељи и свакој похоти, који је без мере јео, неограничено пио, блудничио, и на крају разоривши сав свој организам, изгубио саму спосбност да се наслађује. А потом да тражи од лекара такав лек који би га подигао на ноге и повратио му способност за наслађивање, то јест – могућност да као и раније безмерно једе, пије и блудничи. Но, разумни лекар му говори: нема таквог лека. Ако хоћеш да будеш здрав, уђи у самог себе, обрати се природи, коју си ти у себи и за себе облагао, постави себе на просту меру живота, остави противприродне навике и жеље. Нема другог средства да оздравиш.
