III
„Москва – сведочи Пушкинов савременик С. Шевирјев – га је прихватила са одушевљењем, увек га носећи на рукама. Долазак песника представљао је догађај у животу нашег друштва“.
Но, свеопште усхићење су ускоро сменили потоци гнусне клевете, чим је у масонским круговима друштва постао познат конзервативни карактер погледа на свет сазрелог Пушкина. Волтеријанци и масони нису опростили Пушкину што се он окренуо леђима масонској идеји о усавршавању Русије револуционарним путем, ни тога што се он са симпатијама изражавао о духовном лику гушитеља устанка декабриста – Николаја I. Схвативши да у лику Пушкина они добијају опасног непријатеља, волтеријанци и масони прибегавају свом омиљеном начину политичке борбе – клевети. У погон се пуштају сплетке да је Пушкин купио расположење Николаја I по цену удворништва, улизништва и шпијунаже. Када је Пушкин написао „Стансе“, А.Ф. Воејков је саставио следећи епиграм за њега: „Раније сам проповедао слободу/Цареве с народом звао на суд/Но само што опробах царску супу/Стадох придворска улизица“. У једном од својих писама П. Вјаземском, Пушкин саопштава: „Алексеј Полторацкиј је брбљао у Твери да сам ја шпијун, да за то добијам 2 500 месечно (који би ми тако добродошли због грађевине) и мени се већ јавља даља родбина за места и милост царску“. На пуштене клеветничке гласине, Пушкин је одговорио изузетним стиховима „Пријатељима“. Ево тих стихова:
„Не, ја нисам ласкавац, када Цару Хвалу слободну састављам: Ја смело изражавам осећања, Језиком срца говорим. Ја сам Га једноставно заволео: Он бодро и часно влада нама; Он је Русију одједном оживео Ратом, НАДАМА, залагањима. О не, мада младост у њему кипи, Но није жесток у њему дух државни: Онога кога кара јавно, Он потајно милост твори, Текао је у изгнанству живот мој, Вукао сам се раздвојен од милих, Но, он ми је Царску руку Пружио – и ја сам са вама пријатељи. Он ме је частио инспирацијом. Ослободио је мисао моју, И зар сада у срдачном умиљењу, Њему хвалу да не испевам? Ја ласкавац? Не браћо, ласкавац је лукав: Он ће на цара невоље клицати, Он ће од његових државних права Једино милост ограничити. Он ће рећи: „Презири народ, Угњетавај нежни глас природе!“ Он ће рећи: „Просвећеност је плод Страсти и воља духа метежнога!“. Тешко земљи где су роб и ласкавац Једини блиски престолу, А певач од неба изабрани ћути, обарајући поглед ка земљи“.
Почињу узнемиравања од стране полиције, која нису прекидани до самог убиства Пушкиновог. Историчари и пушкинисти међу члановима Реда Руске Интелигенције, увек ствар приказују на начин, да се праћење одигравало тако као да је неко тукао Николаја I. Ту масонску верзију треба одбацити, јер је у супротности са чињеницама. Односи између Николаја I и Пушкина, не дају нам никаквог основа да оптужимо Николаја Првог за то да је имао жељу да прогони генијалног песника и да жели његову погибију. У предговору за рад С. Франка „Пушкин, као политички мислилац“. П. Струве тачно пише, да је: „Међу великим песником и царем било огромно растојање у смислу образованости и културе уопште: Пушкин је баш у тој епохи био већ велики човек, самостално стечене културе, што Николај I никада није био. Са друге стране, као човек огромне делатне воље, Николај I је превазилазио Пушкина у другим односима: њему је била својствена необична самодисциплина и најдубље осећање дуга. Своје обавезе и задатке Монарха он не само да је схватао, него их је и преживљавао. КАО ИСТИНСКО СЛУЖЕЊЕ. У многоме Николај I и Пушкин, као конкретне и емпиријске индивидуалности, један другог нису могли схватити и нису схватали. Но, истовремено, они су један другог, као људи, по свим ПОУЗДАНИМ ПОКАЗАТЕЉИМА И СВЕДОЧЕЊИМА, волели и још више ценили. За то је било много основа. Николај I је непосредно осећао величину Пушкиновог генија. Не треба заборављати да је Николај I по сопственој, СВЕСНОЈ ОДЛУЦИ, припојио руском културном животу, на равноправној основи са другим руским образованим људима, политички сумњивог Пушкина, који је због тога од његовог претходника и био постављен под надзор у веома непријатним околностима. И чак, како је изгледало самом Господару, поставио у ту средину песника у изузетно привилегован положај. Болне стране ове привилегије биле су код Пушкина веома приметне, но за Господара потпуно несхватљиве. Да су песника излуђивали обичаји и техника полиције, која је сматрала својим правом у све се петљати, било је више него природно – тим стварима не мање од страсног и понекад необузданог Пушкина у личним и друштвеним односима, узбуђивао се и кротки и тихи Жуковски. Но, од тог узбуђења до негативне оцене фигуре самог Николаја I било је веома далеко.
Песник је добро знао да је Николай I био – са своје тачке гледишта самодржавног, то јест, неограниченог, монарха, – до мозга костију проникнут свешћу не само о ПРАВУ и сили патријархалне монархистичке власти, него и њеним ОБАВЕЗАМА“. „За Пушкина Николај I је био истински властелин, какав се он показао 1831. године на Сенатском тргу, натеравши снагом свог говора узбуњени због колере народ, да падне пред њим на колена. (Види писмо Пушкина Осиповој, од 29. јуна 1831. године). За аутора знаменитих „Стансова“ Николај I је био Цар „суров и моћан“. (19. октобра 1836. године). И своје односе према Пушкину Николај I је такође посматрао под тим углом гледања“.
IV
Добре односе са Николајем I Пушкин ј сачувао током целог свог живота. Кад се после крунисања Николај I вратио у Петроград, Бенкендорф је писао: „Пушкин, аутор, у Москви и свуда говори о Вашем Височанству са благодарношћу и великом оданошћу“. После неколико месеци Бенкендорф поново пише: „После виђења са мном, Пушкин је у Енглеском клубу са усхићењем говорио о Вашем Височанству и побудио лица која су са њим ручала, да наздраве за Ваше Височанство“. У октобру 1827. године, Фон Кок, чиновник III одељења саопштава: „Песник Пушкин се понаша веома отмено и добро у политичким односима. Он нелицемерно воли Господара“.
„Ви ми говорите о успеху „Бориса Годунова“ – пише Пушкин Е. М. Хитрово у фебруару 1831. године – уистину ја не могу да верујем у то. Успех асолутно није улазио у моју рачуницу када сам га писао. То је било 1825. године – и требало је да умре Александар, и неочекивано добра воља према мени садашњег Императора, ЊЕГОВ ШИРОКИ И СЛОБОДНИ ПОГЛЕД НА СТВАРИ, да би моја трагедија могла изаћи на светлост дана“. „Из новина сам сазнао нову функцију Гнедича – пише Пушкин у фебруару 1831. године. – То чини част Господару, кога ИСКРЕНО ВОЛИМ и за кога се увек радујем, када поступа право, по царски“. Те исте године он саопштава П.В. Нашчокину: „Ове јесени ћу се бавити књижевношћу, а током зиме ћу се зарити у архиве, куда ми је Цар дозволио приступ. Цар је са мном веома милостив и љубазан. Можда се деси, упаднем међу сезонце, и Зубков и Павлов ми се јављају раширених руку“. И неко време после тога, поново му пише: „Цар (међу нама) ме узео у службу, то јест, даје ми плату и дозвољава да копам по архивама за састављање историје о Петру I. Дај Боже здравља Цару!“. Године 1832 песник је добио као лични поклон Николаја I „Полное Собрание Законов Российской Империи“. Дана 28. фебруара 1834. године, Пушкин записује у свој дневник: „Господар ми је дозволио да штампам Пугачова, мени је враћен рукопис са његовим примедбама (врло разумним)… Од 6. марта има запис… „Цар ми је дао у зајам 20 000 за штампање Пугачова. Хвала“.
Пушкин који није волео Александра I, не само да је уважавао него је и волео Императора Николаја I. Расрдивши се једном на Цара (због молбе о оставци) Пушкин пише жени „не умем да се на њега дуго срдим“. Он јој такође пише 24. априла 1834. године: „Видео сам три Цара: први је наредио да са мене скину капу и због тога критиковао моју дадиљу; други ме није уважавао; трећи, иако ме под старе дане увукао у придворску службу, не бих га желео мењати за четвртог: добра од добра не тражим“. И поново њој, 16. јуна 1834. године: „На ТОГА сам се ја престао срдити, зато што он није крив за свињарије оних који га окружују…“. Струве апсолутно исправно пише да би се могао навести још дуги низ случајева не само покровитељске, него и директно љубазне пажње Николаја I према Пушкину“. „Речју, све чињенице говоре о том узајамном односу те двојице великих људи, који су, сваки на свој начин, ставили печат на ту читаву епоху коју сам претходно приказао. Око тих узајамних односа – под диктатом политичке тенденције и неискорењених страсти ка злобним измишљотинама – сплело се читаво клупко глупих измишљотина, ниских сумњичења, одвратних дојава и гнусних клевета. Устројство политичких идеја чак и код зрелог Пушкина, уопште није било слично политичком погледу на свет Николаја I, но, тим је значајнија непрекидана узајамна лична веза међу њима, заснована једнако и на људским осећањима, и на њиховом државном смислу. Њих двојица су волели Русију и ценили њен историјски лик“. Николај I је ценио ум и таленат Пушкина, добродушно се односио према њему као према великом, несвакидашњем човеку, благонаклоно је гледао на противуречне придворним етикетама Пушкинове испаде, не једном га штитећи од различитих непријатности, материјално му помажући. Ево неколико чињеница које то потврђују. После разговора са Пушкином у Чудовом манастиру, Николай I, – како саопштава П. И. Бартенев, – „позвао је к себи Блудова и рекао му: «Знаш ли да сам сада разговарао са најпаметнијим човеком у Русији?“ На упитну недоумицу Блудова, Николај Павлович је рекао име Пушкина“. (П. И. Бартенев. Русский Архив. 1865 г.).
Када су масонски кругови, озлојеђени због издаје масонских „идеала“ од стране Пушкина подигли оптужбу против њега да је он аутор порнографске „Гаврилијаде“, Николај I је наредио да Пушкину пренесу следеће: „…Знајући лично Пушкина, ја верујем његовој речи. Но желим, да он помогне влади да открије ко је могао написати сличну мрзост и увредити Пушкина, пуштајући то под његовим именом“. После слања писма Николају I од стране Пушкина (чији је садржај остао тајна чак и за чланове Истражне Комисије) по наређењу Николаја I, на саслушања по предмету о ауторству „Гаврилијаде“ Пушкина више нису позивали. На маргинама Пушкиновог писма Николају I о подлим алузијама редактора „Северне Пчеле“ Булгарина о његовом црначком пореклу, Николај I је написао, да алузије Бугарина нису ништа друго него „ниске подле увреде“, које „не обешчашћују онога на кога се односе, него онога ко их је написао“. Та резолуција је била саопштена Пушкину и донела му је велику моралну сатисфакцију. Прочитавши у „Северној Пчели“ клеветнички текст на Пушкинову адресу, Николај I је тог истог дана написао Бенкендорфу: „Ја сам заборавио да Вам кажем, друже љубазни, да је у данашњем броју „Пчеле“ опет изашао неправедан и одвратан текст уперен против Пушкина; зато Вам предлажем да позовете Булгарина и забраните му да убудуће штампа било какве критике о књижевним делима и АКО ЈЕ МОГУЋЕ, ЗАБРАНИТИ ЧАСОПИС“. Упоредите ово писмо Самодршца начелнику тајне полиције и размислите о томе, како би у сличној ситуацији поступила већина владара – законских наследника Реда Руске Интелигенције и вама ће бити јасно колико је био демократски начин мишљења Николаја I. Он не позива да се забрани орган штампе који му се не свиђа, него само моли начелника тајне полиције да забрани његов излазак ако се то може урадити у складу са постојећим законом о штампи. Бенкендорф је, као и увек, стао на страну не Пушкина и Николаја I, него на страну Булгарина. Он је уверио Николаја I, да не треба забрањивати излазак „Северне Пчеле“ и да њему не треба забранити да пише у њој клеветничке текстове. Због тога је Бенкендорф брзо нашао повод да затвори „Литературную Газету“ Дељвига, у којој је сарађивао Пушкин, после чијег је затварања руска словесност по Пушкиновом опису била „с главе предата Булгарину и Гречу“. После затварања „Литературной Газеты“ Пушкин је у више наврата подносио захтев за дозволу издавања часописа књижевно-политичког карактера. Но, успостављање равнотеже, при коме су писци националног правца могли водити борбу са књижевним и политичким битангама типа Булгарина и Греча, апсолутно није било у интересу масона који су се спустили у подземље. Бенкендорф, кога су очигледно масони користили међу лицима који припадају околодворским круговима, давао је увек негативне одговоре поводом захтева Пушкина и није му издавао дозволу за издавање часописа.
Преузето са: http://www.fsksrb.ru/
