Владимир Азаров
Напомена: Поштовани читаоци, "Саборник" ексклузивно објављује текст Владимира Азарова, магистра политичких наука и официра у миротворачким јединицама ОУН-а, између осталих и у време ратних збивања на просторима бивше Југославије. Његово сведочанство је изузетно значајно, јер још једном овакво сведочење очевица многих догађаја у потпуности огољава кривосуђе антисрбског Хашког трибунала. Текст је пренет са портала Руска Народна Линија, превод са руског - Саборник...
† † †
Те године, 12. јула (25 година од злочина у Сребреници), у животу међународне заједнице одиграли су се догађаји који су још једном привукли пажњу многих медија. Поново се почело говорити о Балканском рату (1990-1995), о његовим незацељеним ранама.
На територији Републике Српске у градићу Сребреница, на гробљу Поточари, под звуцима муслиманске молитве, организован је догађај посвећен 25-годишњици такозваног покоља, који је овде наводно организовала Војска Републике Српске. Обично такве меморијалне церемоније окупе десетине хиљада људи. Тако су, на пример, 2005. године поред хиљада Босанаца који су дошли из босанских градова и из других земаља, церемонију посетили и босански политичари, представници суседних држава, а такође и из САД, ОУН, ЕУ и НАТО пакта. Том догађају први пут је присуствовала и делегација из Србије предвођена председником земље Борисом Тадићем.
Тај тужни догађај као тежак терет стоји на савести свих балканских народа, пре свега оних који својевремено нису нашли моралне и духовне снаге да не допусте злочин, да не сеју смрт међу својим суседима. Никакав изговор не може бити оправдање онима који су убијали, силовали, спаљивали и обогаљивали невине људе. Одговорни за те и друге злочине против човечности, несумњиво морају бити кажњени. И чини се да ће правда једнога дана ипак тријумфовати, јер нема ништа важније и цењеније од људског живота и никоме није дато право насилно га одузимати.
После драматичних догађаја од пре 25 година, међународна заједница уз свесрдну подршку НАТО, ОУН и САД прогласила је одговорним за „покољ“ босанске Србе, пре тога учинивши све да би их демонизовала у очима међународне заједнице. Међутим, ма колико суптилно радиле информационе технологије, да би се неко означио као кривац у тој улози, неопходно је имати доказе. Но, са доказном базом није ишло све тако глатко како би то желели оптужитељи.
Ове године због корона вируса на меморијалном гробљу скупило се знатно мање људи од уобичајеног броја. Били су предати земљи остаци девет жртава такозваног геноцида, чији је идентитет откривен током последње године. Међутим, не опраштају се са жртвама рата само муслимани из Босне, Срби такође сваке године сахрањују своје земљаке, њих хиљаде почивају у масовним гробницама око Сребренице. Тако су на десетогодишњицу заузимања града, Срби предали земљи тела 610 људи убијених од стране муслиманских бојевика и до тада су лежали у масовној гробници – једној од многих у околини града. Сахрањивањем тих људи, број српских гробова приближио се броју од две хиљаде и око седам хиљада тела још није било идентификовано. Ексхумацију је чекало 20 масовних гробница.
Међународни трибунал за бившу Југославију у Хагу, при ОУН, је у јануару 2007. године оквалификовао злочин у Сребреници као геноцид. А медији у Европи и САД су проносили информацију о убиству осам хиљада муслимана од стране српске војске, што је према њиховој интерпретацији представљало „највећи ратни злочин у Европи почињен од краја Другог светског рата“. Иако је опште познато да је у историји уобичајено и веома раширено фалсификовање броја жртава приликом међуконфенсионалних и међуетничких сукоба.
Међутим, да ли је било тако како пишу западни медији? Без обзира на то што је минулих четврт века о догађајима у Сребреници урађено веома много истраживања, написана велика количина текстова, праву истину о проистеклим догађајима међународна заједница не зна до данашњег дана.
Главни узрок тог незнања огледа се у томе што је последњих деценија била широко распрострањена појава да се у пракси примењивао дискриминаторски приступ двојних стандарда (што се званично негирало), који су у потпуности искоришћени приликом оцене дејстава балканских народа на територији бивше Југославије. То се посебно односи на Србе, који се како деведесетих година, тако и данас, демонизују у очима светске јавности. Одмах за њима и у односу према Русији почели су се придржавати таквих истих модела оцењивања живота народа и делатности руководства земље.
Политика двојних стандарда, примењива у односу на различите догађаје, и даље зависи од разматрања колико је то угодно за оне који их оцењују. Запад и његови савезници и даље користе тему „геноцида у Сребреници“ за притисак како на Србе, тако и на све који покушавају да имају сопствени суд на политичке околности у региону и свету.
Да би разабрали шта се одиграло у Босни и на Балкану у то време, неопходно је присетити се извора међуконфенсионалног и међуетничког сукоба у Босни и Херцеговини. У тој бившој југословенској републици после њеног распада почели су да међусобно разјашњавају односе три националне заједнице које је насељавају: босански муслимани (етнички Срби који су у време турског ропства примили ислам, дакле, реч муслиман се односи на конфесију и због тога мало слово – примедба преводиоца), босански Хрвати и босански Срби – сви они су покушавали да одбране своје националне интересе са оружјем у рукама.
Анализирајући околности тог времена, треба истаћи да је у тим националним заједницама постојао различит однос према распаду СФРЈ и пројави сепаратизма. Босански муслимани су инсистирали на изласку Босне и Херцеговине из састава Југославије, на образовању независне унитарне државе и ширењу ислама на целој територији Босне. Срби су се залагали за очување Југославије, но, у случају немогућности остварења тог циља, нису одустајали од „стварања сопствене државе“.[1] Хрвати су спроводили политику усмерену на стварање своје државе и присаједињења Хрватској, међутим, током сукоба америчке дипломате су их успеле убедити да ступе у коалицију са муслиманима и образују Муслиманско-хрватску федерацију (званичан назив – „Федерација Босне и Херцеговине“) као противтежу Републици Српској коју су створили Срби.
Противуречности међу заједницама почетком деведесетих година претопиле су се у жестоку борбу за националне, етнички „чисте“ територије. „Свака од сукобљених страна - истиче познати стручњак за Балкан Ј.Ј. Гускова – надала се на стварање и заштиту своје сопствене државе“.[2] Одређени сигнал у босанском рату представљало је признање Босне и Херцеговине од стране САД, ЕУ и Хрватске од 7. априла 1992. године.
Босански муслимани на челу са Алијом Изетбеговићем применили су тактику која је раније испробана у Хрватској. По целој републици почели су напади на касарне и војнике ЈНА, од којих се захтевала предаја оружја владиним снагама Босне и Херцеговине и напуштање територије земље. У сукоб су се активно умешале стране силе: широка коалиција је пружала подршку босанским муслиманима - ту су улазили САД, Турска, Саудијска Арабија, Иран. На страни владине босанске армије ратовало је хиљаде добровољаца из муслиманских земаља. Оружје за муслимане углавном је стизало преко Хрватске иако је 25. септембра 1991. године Резолуција СБ ОУН № 747 прописивала ембарго на увоз оружја. Притом је Хрватска добијајући оружје за себе, била сагласна да омогући транзит и за босанске муслимане, узимајући од сваке испоруке 50% вредности.[3] Босанске Хрвате, као и Хрватску у целини, подржавали су Немачка и САД. На страни босанских Хрвата ратовале су јединице хрватске армије.
Босански Срби, за разлику од босанских муслимана и Хрвата, нису имали подршку са стране; против њих се устремила не само САД, него и Европска заједница и ОУН. У почетној етапи сукоба босанским Србима пружала је помоћ Србија и ЈНА, чију основу су сачињавали Срби, који су у њој служили од самог почетка стварања Југославије. Међутим, та помоћ није могла гарантовати ефикасну заштиту националних интереса босанских Срба.
Руководство наше земље (Русије – примедба преводиоца) заузело је пасивну позицију, чешће делећи мишљење Запада, иако су у друштву постојале симпатије према Србима. Међутим, руско руководство у то време (треба истаћи да је слично стање практично остало до данашњег дана) није могло дефинисати свој коначни избор за коју страну да се определи. Код опонената је по том питању ствар стајала боље. Како се овде не присетити изузетних речи председника Академије политичких наука, генерал-пуковника Леонида Ивашова, да он завиди методологији Американаца: „Они су 1904. године дефинисали структуру света, током 1919. године закључили су да је неопходна доминација англосаксонског светског господарења и до данашњег дана ништа не мењају“.[4]
Карта командовања босанских Срба са позицијама миротвораца и јединица Двадесет осме босанске дивизије у енклавама Сребреница и Жепа.
При оваквом распореду снага, услед обостраних дејстава зараћених страна, резолуцијом СБ ОУН № 743 од 21. фебруара 1992. године на територији земаља бивше Југославије била је основана Миротворна Мисија Организације Уједињених Нација (United Nations Protection Force (UNPROFOR; Снаге Организације Уједињених Нација за заштиту, СООНО), које су деловале у периоду 1992–1995. године. Првобитни задатак Мисије била је контрола примирја између зараћених страна у Хрватској. После почетка борбених дејстава у Босни и Херцеговини, мандат Мисије био је проширен и у мандат мисије је укључена заштита међународног аеродрома Сарајево (до јуна 1992), а касније (од септембра 1992) – заштита хуманитарних операција на целој територији Босне и Херцеговине.
У миротворачкој операцији ОУН у Босни и Херцеговини такође је узео учешће и НАТО пакт, који је успео легализовати себе као миротворачку структуру под плаштом ОУН. НАТО је деловао самостално поред контингента ОУН. Током те операције алијанса је формирала и испробала своју концепцију миротворства, сјединивши у себи црте операција за подршку миру, за принуду на мир, а такође и за отворену агресију. Треба истаћи да је легализација НАТО у миротворачким структурама ОУН протицала током читавог периода оружаног сукоба и његовог регулисања. Водеће чланице алијансе, посебно САД, у промењеним околностима по окончању хладног рата улагале су велике напоре да би доказале неопходност очувања НАТО и покушавале су да заснују његову нову улогу.
Треба истаћи да је на прелазу 1993 на 1994. годину у такозваној миротворачкој делатности НАТО у Босни и Херцеговини произашао прелаз на нову етапу. Прикривајући се иза миротворачке фразеологије и одлука СБ ОУН, авијација алијансе почела је да наноси ваздушне ударе по једној страни у сукобу – по босанским Србима.[5] Десило се претварање блока НАТО од миротворца у учесника грађанског рата у на Балкану.
Са почетком рата на Балкану, пратећи Хрватску, све супротстављене стране почеле су са нарастањем војне активности. Град Сребреница чије је становништво по националном саставу било превасходно муслиманско, претворен је у енклаву усред територије коју контролишу Срби. Српске јединице су 1992. године заузеле Сребреницу, међутим, потом су одреди муслимана под командом Насера Орића избацили Србе из града и успоставили контролу над њим. Међутим, током година постојања краљевине а потом и републике Југославије, створила се таква историјска ситуација да се око тог и других муслиманских градова налазио велики број српских насеља, села и салаша. То не чуди јер су ту одвајкада живели Срби, поред тога, на само 20 километара са друге стране Дрине налазила се већ територија Србије.
Насер Орић и његови помоћници почели су своју жестоку и беспоштедну делатност на уништењу тих српских насеља, заселака и села. За неколико година они су спалили и разорили 156 села и заселака. Бојевици нису штедели ни жене, ни децу, ни старце, људима су одсецали главе, набијали на колац, силовали. Укупно од руку Орићевих бандита убијено је 3262 Срба, од којих је само око 800 било ратних заробљеника, остали – цивилна лица. И чак ни та бројка није коначна.
Обично су се муслимански бојевици старали да своје изласке чине у време православних празника. Тако су на Ђурђевдан, 6. маја 1992. године, они почели убијати и протеривати српске становнике из саме Сребренице. Поклали су српски део села Блечево. На Петровдан 12. јула 1992. године извршили су напад на села Загони, Сасе, Залаз која су се налазила око Сребренице. У ноћи уочи Божића 1993. године они су напали на село Кравице. Спалили 688 кућа, срушили цркву, убили 49 људи, 80 ранили. Притом су нападачи убијали не само људе, него и све домаће животиње.
Могу потврдити из свог личног искуства, као човек који је служио у саставу миротворачких снага на територији бивше Југославије, да су муслимански бојевици заиста највише уништавали села и имања током православних празника. Сећам се дана када је истурени одред нашег Другог Украјинског миротворачког батаљона под командом пуковника Г.В. Тележенка, који се кретао путем од Сарајева ка Сплиту, зауставио да одмори у граду Фоча. Тамо смо били сведоци тешке слике. Одреди српске добровољачке милиције враћали су се са борбеног задатка по питању уништења одреда муслиманских бојевика који су били дислоцирани у босанским селима у Подрињу. Уморни, окрвављени кретали су се са тешкоћом, трудећи се да се што је могуће пре умију, преобуку у чисту одећу и одморе. На наша питања о каквој се операцији радило, њихов командир је одговорио: „Био је то наш одговор на уништење суседног српског насеља, где је целокупно српско становништво од 39 људи било заклано на Васкрс од стране муслимана, нису никога поштедели!“
У пролеће 1994. године имао сам прилику да лично посетим Сребреницу и Жепу, у чијој близини се налазила чета Првог украјинског миротворачког батаљона (са командиром тог батаљона Владимиром Кацјубом био сам на истом курсу у Академији Р.Ј. Малиновског за оклопну технику армије). Штаб батаљона био је дислоциран у Сарајево у такозваним касарнама маршал Тито. Према речима руководства батаљона и чете, ситуација у локалним општинама била је веома напрегнута. Муслимански бојевици радили су у тесној вези са сарајевским властима, провоцирајући Србе на одговарајућа дејства. Делови Двадесет осме дивизије Армије БиХ под командом Насера Орића, који су се дислоцирали у Сребреници, редовно су нападали српска села уништавајући њихово становништво. На месту тих села, као резултат дејстава главосече Орића, створена су заједничка српска гробља. У резултату одговора српских јединица, током 1993. године су практично уништене јединице Двадесет осме дивизије. И тада се у процесу примирја страна умешало руководство ОУН.
У јуну 1993. године донета је Резолуција СБ ОУН № 836, која је дозвољавала примену војно-ваздушних снага за подршку извршења мисије миротворачких снага ОУН и за заштиту такозваних „заштићених зона“, раније успостављених (Резолуција СБ ОУН № 824 од 6 маја 1993. г.). Заштићеним зонама „слободним од оружане борбе и сваке непријатељске делатности“ били су проглашени градови Сарајево, Бихаћ, Горажде, Жепа, Сребреница, Тузла. Снагама ОУН за заштиту било је прописано да „онемогућавају нападе на заштићене зоне, да прате прекид ватре, да помажу приликом извлачења војних или полувојних формација које нису формације владе Републике Босне и Херцеговине…“.[6] Двадесет осма независна дивизија Подриње у том списку се није налазила, пошто се радило о формацији која је званично улазила у састав Армије Републике Босне и Херцеговине и била је одговорна за војне операције унутар енклаве Сребреница. На границама муслиманске енклаве Горажде која се налазила недалеко од Сребренице, простирала се зона одговорности Осамдесет прве независне дивизије Подриње, у коју је у мају 1994. године ушао истурени одред нашег батаљона заједно са миротворачким британским батаљоном пука херцога Валентајна са циљем спречавања хуманитарне катастрофе у енклави и деблокирања града од српских оружаних формација.
Треба истаћи да је руководство Мисије практично насилно натерало Србе да потпишу споразум о демилитаризацији зоне Сребреница, после чега је Двадесет осма Подрињска дивизија наставила да увећава своје снаге у енклави. У јесен 1994. године њени бојевици су предузели изненадну офанзиву на српке позиције која је одлучно била одбијена. Почетком 1995. године заједно са Хрватима, поново су спровели заједничка борбена дејства против српских армија, а неколико месеци касније, казнени одреди Орића извршили су упад у српско село Вишњица. После тога је команда босанских Срба донела коначну одлуку о уништењу опасне енклаве, без обзира на то што је она улазила у списак такозваних „заштићених зона“.
Карта Сектора «Север» миротворачких сила ОУН, дислоцираног на територији Републике Српске Крајине. На југу је територија муслиманске енклаве Бихаћ, расположене у Босни и Херцеговини.
Неопходно је истаћи да су сва офанзивна дејства Срба у тој енклави спроведена почетком маја 1995. године, после спровођења операције „Бљесак“ од стране државе Хрватске. Био сам сведок те операције. У то време служио сам у штабу Сектора «Север» вишенационалних снага ОУН, на дужности заменика начелника оперативног одељења штаба Сектора, па сам по природи дужности морао бити добро упознат са околностима не само у нашој, него и у суседним секторима Мисије. Јединице миротворачких батаљона нашег Сектора – Украјинског Другог, Данског, Пољског и Јорданског Другог – размештане су као и у зонама одговорности других миротворачких батаљона, уздуж линије оружаног супротстављања страна. Наш положај налазио се између положаја бојевика српске и хрватске војске и српских и муслиманских јединица са стране енклаве Бихаћ у Републици Босни и Херцеговини.
Аутор у штабу Сектора «Север» са пољским миротворцима.
У резултату крваве операције «Бљесак» коју је спровела армија Хрватске под руководством америчких инструктора и саветника, била је уништена Западна Славонија, која је улазила у састав Републике Српске Крајине (РСК). Операција је почела у зору 1. маја наношењем авијацијских и артиљеријских удара од стране армије Хрватске, пре свега по терену на коме се налазила тешка техника Оружаних снага РСК. У целом свету у то време се празновао Међународни празник рада и светска јавност није имала појма о трагедији која се одиграва у срцу Европе. У периоду од 1 до 3. маја 1995. године хрватска армија је савладавши отпор Срба заузела Западну Славонију и ликвидирала је енклаве.
До 5. маја хрватске власти нису дозвољавале представницима међународних и хуманитарних организација да посећују територију где су вођене борбе са крајишким Србима, па тако и у градовима Окучани и Пакрац. Чак је и Специјалном представнику Генералног секретара ОУН Јасушија Акашија, који је намеравао да дође у Дарувар ради организовања евакуације српских избеглица, био забрањен пролаз. У периоду забране, све последице бојева у западној Славонији биле су уништене: лешеви су склоњени, крв на путевима опрана, изгореле грађевине уклоњене. Када су међународни стручњаци коначно пуштени у зону операције коју је спровела армија Хрватске, то је пред њима изникла слика само делимично разрушених кућа у српским селима. Људских жртава напада на места и средине локалног становништва они нису пронашли.
Сектор «Запад» миротворачких снага ОУН, које су се налазиле на територији Западне Славоније Републике Српске Крајине, која је била уништена за време операције «Бљесак».
Руска Федерација је тада инсистирала на хитном одржавању седнице Савета Безбедности ОУН. Чланови СБ били су упознати са догађајима у Западној Славонији, међутим, никаква резолуција није била припремљена иако је СБ саслушао саопштења у којима се осуђују ратна дејства која су довела до људских жртава и прогона српског становништва. Тек 17. маја уследила је смушена реакција светске заједнице и СБ ОУН је ипак донео Резолуцију – № 994, која позива обе стране на сарадњу са миротворачким снагама и одвођење војске на линију разграничења. Као одговор на резолуцију, Хрватска реално није ништа урадила.
Треба нешто рећи и о деловању самих миротвораца у тој ситуацији. Дакле, за време напада хрватских оружаних снага на Западну Славонију, лични састав три миротворачка батаљона која су била дислоцирана на њеној територији – Трећи Јордански, Непалски и Аргентински – практично нису ометали хрватску армију у њеној офанзиви на енклаве. После спроведене операције, влада Републике Српске Крајине је образовала специјалну комисију која је требало да утврди одговорност за губитак Западне Славоније. Међутим, њени закључци су остали непознати за ширу јавност. Крајишки Срби су такође оптуживали миротворачке мисије UNPROFOR (УМПРОФОР – СООНО) за садејство хрватској страни. Тако је према тврдњи крајишке владе, Јордански батаљон предао Хрватима део свог наоружања, а Аргентински батаљон је отворено сарађивао са хрватским јединицама. Једино су дејства Непалског батаљона названа коректним.[7]
На тај начин, уколико говоримо о дејствима Срба у енклави Сребренице, можемо замислити какво је било њихово расположење после губитка територије Републике Српске Крајине. Постаје јасније зашто је 6. јула 1995. године Дрински корпус босанских Срба под руководством генерала Младића почео масовну офанзиву на „заштићену зону“ и после пет дана Сребреница се у потпуности нашла у њиховим рукама. Холандски батаљон, дислоциран у енклави, није пружао отпор. Западна штампа, као и увек, правдала је своје миротворце. У стилу, они нису имали „ни оклопну технику, ни артиљерију, ни подршку из ваздуха“.[8]
Зоне везе заједничког командовања миротворачке Мисије UNPROFOR.
Што се тиче артиљерије, ње заиста није било, међутим, имали су оклопне транспортере и БМП. Обично су миротворачки батаљони земаља НАТО пакта били наоружани БТР-има М-113, БМП „Бредли“, БМП „Мардер“ и њихове модификације. Скоро све те оклопне машине су имале топове калибра 20 мм, крупнокалибарске митраљезе, обичне митраљезе 40 мм, минобацаче итд. Наоружања је било довољно, није било само воље да се испуни свој миротворачки дуг, као ни смелости и одлучности у командовању.
Када је после уништења Западне Славоније од стране Хрвата, дошла на ред Источна Славонија, Барања и Западни Срем, на чијој територији се налазио Сектор миротворачких снага ОУН „Исток“ и дислоциран је био Руски Први и Белгијски батаљони, тада је командовање Сектора чврсто одбило Хрватима да пропусти њихову армију кроз своје борбене поретке, као што су то радили сви миротворци у другим секторима. Командир Сектора, руски генерал Александар Перељакин, није допустио уништење мирних житеља. Он је одлучно одговорио, да уколико Хрвати нападну на Сектор под његовом контролом, то ће миротворци штитити своју зону одговорности, како је то прописано документима ОУН[9]. У резултату таквог става, хрватска војска се није усудила напасти, и избегнуте су жртве, у том смислу међу мирним становништвом.
Карта Сектора «Исток», који је био распоређен на територији Источне Славоније, Барање и Западног Срема.
Нешто касније, 12. новембра 1995. године, између мисија ОУН и хрватског руководства био је потписан Основни споразум за рејон Источне Славоније, Барање и Западног Срема, који је предвиђао мирну реинтеграцију тог рејона у састав Републике Хрватске. Тај остатак РСК постојао је у виду аутономије под управом ОУН до мирног укључења те територије у састав Хрватске почетком 1998. године.
На крају, о одсуству помоћи из ваздуха. То такође није тачно. Холандски миротворци имали су у Сребреници подршку авијације. Два НАТО авиона су нанела удар по српским тенковима који су се кретали, међутим, летови су прекинути када је српска страна запретила да ће према миротворцима применити одговарајућа дејства. Што се тиче деловања генерала Младића у заузетом граду, он је поступио апсолутно витешки. Генерал се обратио локалним становницима речима које се опширно цитирају у различитим изворима: „Сви који желе да оду, одвешћемо, велике и мале, младе и старе. Не плашите се… Нико вам ништа неће наудити.“[10] Како је обећао, тако је и урадио. Срби у Босни су се понели достојно и праведно са муслиманима у тој енклави. Да би вратили земљу која је вековима припадала Србима, и успоставили правду, после заузимања града они су организовали операцију превожења аутобусима муслимана из Сребренице у Тузлу. У резултату тога било је превезено 35 632 људи. Управо та бројка је регистрована од стране Међународне здравствене организације и босанских власти. Ту исту бројку је пренео и Међународни комитет Црвеног Крста, притом истакавши да је око 3 хиљаде мушкараца покушало да изађе из Сребренице без породице.
Западна штампа је притом грозничаво писала да је „одмах по доласку Срба у Сребреницу почео страшни покољ који је трајао десет дана и више од 8 хиљада муслимана су били њихове жртве: „Лешеви су се ваљали по улицама… Потом су их булдожерима закопали у отприлике 80 масовних гробница.“[11] Та саопштења представљала су прве веснике - измишљених „чињеница“ или како би сада рекли – „фејкова“, у тада горућем лонцу још једног информационог рата – Балканског.
У стварности, и холандски војници, и британски посматрачи, који су били сведоци догађаја који су се одиграли, указују да је уочи заузимања Сребренице дошло до сукоба између муслиманских бораца. Оних који су желели да напусте град пре доласка Срба и оних који су одлучили да га штите. О томе су писали многи часописи на Западу после догађаја у Сребреници, међутим, из неког разлога се те околности прећуткују. Према њиховом мишљењу, више стотина муслимана је погинуло у тим сукобима и још неколико стотина у борбама приликом одбране града. То са своје стране објашњава зашто међу пострадалима није било жена, стараца и деце.
„Просто је немогуће да себи представим да су Срби убили 7-8 хиљада људи, просто је немогуће!“ – тврдио је сведок догађаја, ратни новинар ББЦ Џонатан Рупер. Он је иступао против званичне тачке гледишта коју су разрадили НАТО и САД. Новинар је објашњавао: „Ако узмете у обзир да је указани број људи извезен из Сребренице, онда би убиство 7 300 људи значило да је у граду живело 46 хиљада становника, међутим, то не одговара стварности!“[12] Ту чињеницу је потврдила и Патриша Волд, једна од судија Хашког трибунала, која је указала да из званичних статистичких извора, у том смислу и америчких, испада да је у Сребреници живело 37 хиљада становника, што значи да број погинулих који се наводи, не одговара стварности.
На чињеницу да мишљење трибунала о произашлом у Сребреници није поткрепљено никаквим чињеницама, указао је Мајкл Мандел, професор међународног права у Јоркском универзитету у Торонту, који је писао: „Прича о томе да су босански Срби убили 7 до 8 хиљада људи није потврђена доказима.“[13] Мандел је навео конкретне цифре: трибунал је потврдио ексхумацију 2 082 тела, ти људи су, сагласно документима, погинули у борбама између снага босанских Срба и Двадесет осме муслиманске дивизије. Солидна међународна група научника по питању истраживања догађаја у Сребреници, на челу са професором универзитета у Пенсилванији Едом Херманом, које никако не можемо убројати међу симпатизере српског народа, такође је изразила велику сумњу у званичну верзију произашлог.[14]
Чланови комисије су сматрали, да је за разлику од војних дејстава хрватских снага против Срба у Западној Славонији и Републици Српској Крајини спроведених уз ћутљиву сагласност САД на зону заштићену јединицама ОУН - заузимање Сребренице од стране армије босанских Срба био одговор на војне провокације муслимана. И док су хрватске операције „Олуја“ и “Бљесак“ биле усмерене пре свега против мирног становништва пострадалих рејона, то су босански Срби са грађанима те енклаве, муслиманима, поступили цивилизовано и хумано. Што се тиче видео кадрова приказаних у Хашком трибуналу, у којима „српски паравојни одред стреља шест муслимана, то не потврђује да су Срби после заузимања Сребренице убили још више од 7 хиљада људи“.[15]
Сада се може поставити питање, па откуд се појавила цифра од 7-8 хиљада убијених? Највероватније та цифра одражава број Срба који су живели у општини сагласно попису из 1991. године. Њих је било 8 315. треба узети у обзир и то, да је током прве три године рата на Балкану, када је у рејону Сребренице зверства вршио Насер Орић и његови бојевици, који су убијали локалне Србе у самом граду и око њега, спроводили сахрањивање на гробљима и масовним гробницама. Сам Орић се хвалисао својим злочинима, почињеним у српским селима око Сребренице и чак се није устручавао да показује фотографије и видео снимке са места злочина, о чему сведочи и дописник часописа „Торонто Сан“ Бил Шилер. Шилер је у својој репортажи тада написао да је Орић – најкрвожеднији убица… Све те снимке он сам ми је показивао, када смо седели у његовој кући у јануару 1994. године. Ја сам са ужасом гледао шокантне видео кадрове тога што је Орић називао „најбољим хитовима Насера Орића“. Ја сам на тим снимцима видео мноштво лешева, спаљене куће, одсечене главе, људе како беже“.[16]
Бивши командант УНПРОФОР-а генерал Филип Морион говорио је о Насеру Орићу да је „он поштовао инструкције добијене од Председништва босанске власти у Сарајеву“.[17] Ту информацију потврдио је и генерал Сефер Халиловић, командант оружаних снага Босне и Херцеговине.
Чињенице, које је изнела Међународна истражна група за истраживање догађаја у Сребреници упорно сведоче да су током првих година рата српска села око града била или потпуно уништена, или очишћена од становника, које су одреди Насера Орића приморали да се спасавају бекством. Није пролазио ни један дан а да око Сребренице од стране муслимана није било спаљено неко српско село или имање. Довољно је сетити се бар неких назива: Братунац, Сикирићи, Коњевић Поље, Глогова, Залажје, Факовићи, Лозница, Ордићи, Биљача, Црни Врх, Милићи, Каменица и Кравица (где су муслимани починили покољ за Божић - празник Рождества Христовог).
Џоан Филипс, репортер лондонског «Југословенског журнала», у својим публикацијама је указивала да је у резултату напада одреда Орића само до 3. марта 1993. године било убијено око 1 200 Срба и још око 3 хиљаде рањено. „У овом тренутку – писала је она – практично у Сребреничкој општини нема Срба. Од 11 500 који су живели у Братунцу, више од 6 хиљада је било принуђено да напусти своје домове. У тој општини 24 села су сравњена са земљом до темеља. Последње велико село у општини Братунац и Скелани подвргнуто је нападу и уништено на Божић, 7. јануара 1993. године“.
Током 1993. године ОУН је предочила те и друге доказе у Хашки трибунал, међутим, до 2002. године они се нису потрудили да се Насер Орић нађе иза решетака. У вези с тим, Ђорђе Богданић, један од десет чланова Међународне групе за истраживање догађаја у Сребреници, рекао је: „Систематско уништавање српских цивилних лица у области западније од Дрине, очигледно још нису успели класификовати као геноцид и злочин против човечности, што говори о принципу двојних стандарда које спроводи Хашки трибунал.“[18]
После неколико година проведених у земљи, већ је сложено одредити где почивају муслимани, а где Срби. Зато се намеће закључак, да је у укупан број урачунатих као погинулих у Сребреници, који превазилази цифру од осам хиљада, ушли не само реално убијени у борбама за град босански војници и мушкарци, којих је било око две хиљаде, него такође и погинули мирни српски становници, чија су тела била извлачена из масовних гробница, која су се углавном налазила у местима спаљених српских села и имања. Сва та тела су била представљена на преглед различитим комисијама које су радиле у Сребреници, као босански муслимани убијени од стране Срба.
Чак и сада, после двадесет година, стара информациона патка о наводним злочинима српских војника помаже заинтересованим снагама да увере светску јавност, да су за распиривање рата на Балкану и злочине у њему, криви само Срби. Највероватније да су такву информационо-пропагандну комбинацију смислили и предложили босанским властима њихови амерички саветници – велики зналци и стручњаци за догађаје сличне врсте.
Дакле, ради чега је била исфабрикована толико озбиљна мистификација, која говори о покољу организованом од стране Срба, против босанских муслимана, са великом количином лешева?
Ради потпунијег одговора на то питање потребно је навести још неке чињенице. Тако је британски војни аналитичар Тим Рипли писао да су приликом заузећа Сребренице холандски војници видели како су босанске муслиманске јединице бежале из града, протрчавајући поред њиховог осматрачког пункта са потпуно новим типовима противтенковског наоружања. Други стручњак, Карлос Мартинос Бранко, приметио је да муслиманске снаге, премда су имале разлога и могућности да то ураде, нису против Срба искористили своју тешку артиљерију која се налазила на складиштима и под контролом ОУН. Јер би у том случају војни отпор босанских муслимана ставио под сумњу њихов имиџ жртве, који су муслимани упорно желели да створе.
На тај начин постаје очигледан истински циљ лидера у Сарајеву – изазвати интервенцију НАТО пакта против Срба. Ради достизања тог циља њима је било потребно да испровоцирају напад Срба на демилитаризовану зону и жртвују Сребреницу. Такву тачку гледишта изнео је и руководилац Странке демократске акције (СДА) Ибран Мустафић: „Он је говорио: „Сценарио о предаји града био је на одговарајући начин припремљен. На жалост, у те планове био је умешан и Президијум и војна команда Босне. Они су и издали наредбу о нападу на Србе из демилитаризоване зоне.“[19] Са оваквим објашњењем тешко је не сложити се, пошто се ратови воде не само на бојном пољу, него и на свим „фронтовима“ људске делатности.
А ево још једне потврде таквог сценарија. Према неким подацима, провокација српског упада и масовних убистава муслиманског становништва, разматрало је руководство Босне и Херцеговине још 1993. године. Ево шта је рекао Хакија Мехољић, који је за време рата био начелник полиције у Сребреници, у интервјуу босанским часописима „Дани“ (1998. године) и „Валтер“ (2002 године) о посети Сарајеву руководства енклаве Сребреница, крајем септембра 1993. године:
„На Сарајевски аеродром пребацили су нас са девет хеликоптера. Потом смо на оклопним транспортерима УНПРОФОРА довезени у хотел „Холидеј ин“. Тамо нас је сачекао председник Алија Изетбеговић. Скоро одмах нам је почео говорити нешто што нас је оставило без текста: „Клинтон ми је рекао да уколико четници уђу у било који град и убију 5 хиљада муслимана – доћи ће до војне интервенције НАТО пакта“. Наша делегација је експлодирала од огорчења. Ја сам рекао: „Господине председниче, какав човек може наредити да 5 хиљада муслимана крене на клање!?“ Изетбеговић је покушавао да нас наговори, али ми смо му одговорили: „Уколико желите да нас поставите пред свршен чин, тада нас нисте требали ни позивати…““.[20]
Прошло је четврт века од окончања Трећег Балканског рата, међутим, међународна заједница још увек покушава да делује у региону, користећи политику двојних стандарда. У међувремену је врућа фаза Балканског рата прешла у латентну и информациону. Тактика Запада и НАТО пакта, који су против Срба искористили методе „принуде на покорност“ и њихове „демонизације“, још увек се примењује. Иако сви већ схватају да је трагедију у Босни и Херцеговини и Хрватској немогуће разматрати подељено као српску, муслиманску или хрватску. Она је – општечовечанска.
Свим људима добре воље, а поготово родбини жртава геноцида, остаје да се надају на праведност правосуђа, које ће можда, кад-тад, стићи бар једног иницијатора убистава и злочина у Сребреници – бригадног генерала, команданта Двадесет осме дивизије Армије Босне и Херцеговине Насера Орића, који је још једном избегао правди 2018. године.
Први пут су га покушали позвати на одговорност „за жесток однос према цивилним лицима и војним заробљеницима“ почетком двехиљадитих година, и он је тада чак провео две године иза решетака. Међутим потом је Хашки трибунал, чија је пристрасност одавно позната, оправдао крвника и убицу. Судије су се руководиле принципом: „За све треба да сносе одговорност Срби!“ У новембру те исте године Орића је оправдао и Апелациони суд Босне и Херцеговине, где је саслушаван поводом мучења, малтретирања и убистава три српска ратна заробљеника. У резултату притиска на сведоке, застрашивања и неочекиване погибије очевидаца, Насер Орић је био оправдан.[21]
На једном недавном догађају, на коме је Орић присуствовао у својству почасног госта, уз френетични аплауз у сали тај бандит је изјавио да нови рат није далеко, и да ће почети „брже него што то ми очекујемо“. Надамо се да речи овог зликовца неће бити пророчке, иако он вероватно зна шта прича. Због тога, сви који унаказују истину, оправдавају убице и проглашавају злочинце жртвама геноцида, сви политичари, посебно они који доносе судбоносне одлуке за свет, треба да знају да је Балкан – буре барута Европе које је у двадесетом веку детонирало избијањем два светска рата.
Владимир Азаров
Извор руског оригинала: Руска Народна Линија
Аутор је члан Удружења књижевника Русије, професор МГУТУ К.Г. Разумовског, ветеран локалних ратова и ратних сукоба
[1] Види: Гускова Ј.Ј. Босна и Херцеговина: трагедија три народа // Југославија у ХХ векеу: Огледи политичке историје / одговорни уредник К. В. Никифоров. М. : Индрик, 2011. С.807.
[2] Види: Гускова Ј.Ј. Босна и Херцеговина: трагедија три народа // Југославија у ХХ векеу: Огледи политичке историје / одговорни уредник К. В. Никифоров. М. : Индрик, 2011. С.810.
[3] Гуськова Е. Ю. Босния и Герцеговина: трагедия трех народов // Югославия в ХХ веке: Очерки
политической истории / отв. ред. К. В. Никифоров. М. : Индрик, 2011 С.816.
[4] Ивашов Л.Г. газета «Завтра» №43, 2020. [Електронски ресурс]. URL: https://zavtra.ru/archive/2020/10/1401
[5] Видети: Бутрос-Гали Б. Непокорена Организација Уједињених Нација: Историја односа између
Организације Уједињених Нација и Сједињених Америчких Држава. М. : Изд. дом XXI век – Согласие,
2000 С.129.
[6] Резолуција 836 (4 јуна 1993 г.) // Међународне организације и криза на Балкану. Документи. С.65–66.
[7] Види: Извештаj о узроцима и начину пада Западне Славониjе, 1995, С. 12.
[8] Најмасовније убиство у Европи послеДругог светског рата: 25 година од покоља у Сребреници. 11.07.2020. BBC News Русская служба. [Електронски ресурс]. URL: https://news.tut.by/world/692361.html
[9] Документи Савета Безбедности ОУН Мисије за подршку миру. Бивша Југославија. Снаге Организације Уједињених Нација за заштиту у бившој Југославији (СООНО) 1993–1995 гг.
Глава V: Помоћни органи Савета Безбедности; Практични приручник Савета Безбедности Допуна за 1993–1995 годину. С.100–101.
[10] BBC News Русская служба. Најмасовније убиство у Европи после Другог светског рата: 25 година од покоља у Сребреници. 11.07.2020. [Електронски ресурс]. URL: https://news.tut.by/world/692361.html
[11] Исто
[12] Азаров В.А. Сребреница – у очекивању коначне истине. 12.07.2005. [Електронски ресурс]. URL: http://www.pobeda.ru/spravka/sreb.html
[13] Види: Азаров В.А. Сребреница – у очекивању коначне истине. 12.07.2005. [Електронски ресурс]. URL: http://www.pobeda.ru/spravka/sreb.html
[14] См.: Edward S. Herman, David Peterson. The politics of genocide. New York: Monthly review press, 2010. [Електронски ресурс]. P. 46–48. URL: https://libcom.org/files/Edward_Herman_and_David_Peterson_The_Politics_of_Genocide__2010.pdf
[15] Азаров В.А. Сребреница – у очекивању коначне истине 12.07.2005. [Електронски ресурс]. URL: http://www.pobeda.ru/spravka/sreb.html
[16] Хашко правосуђе 03.07.2006. // Руски миротворац. [Електронски ресурс]. URL: http://www.peacekeeper.ru/ru/?action=view&id=1597&module=news
[17] Азаров В.А. Сребреница – у очекивању коначне истине. 12.07.2005 // Балкан, свет и Русија. [Електронски ресурс]. URL: https://blkafana.livejournal.com/3633.html
[18] Жванија Д. Трагедија у Сребреници — последњи геноцид Босанског рата. 10.07.2015 // Sensus novus. [Електронски ресурс]. URL: https://www.sensusnovus.ru/opinion/2015/07/10/21220.html
[19] BBC News. Русская служба. 11 июля 2020 года. [Електронски ресурс]. URL: https://news.tut.by/world/692361.html
[20] Јонов А.А. Огледи ратне историје сукоба у Југославији (1991–1995). [Електронски ресурс]. URL: https://mognovse.ru/by-ionov-aleksandr-alekseevich-ocherki-voennoj-istorii-konfli-stranica-27.html
[21] «Геноцид у Сребреници»: време је да свет сазна истину. 18.03.2019. [Електронски ресурс]. URL:
https://eadaily.com/ru/news/2019/03/18/genocid-v-srebrenice-miru-pora-uznat-pravdu
Превод са руског: Саборник
Опрема текста: Саборник
