Георгије Мирковић
Василије свети, поносе монаха,
Наставниче добри светих пустињака
Ко јутарња звезда твој лик нам се јавља,
Поборниче мудри светог Православља.
У пештери хладној усред стјене сиве
Твоје мошти зраче духом вјере живе.
И сад као негда у времена стара
Наше вјере свете која чуда ствара,
Благовјерни народ стиже са свих страна,
Под острошке висе хрли сваког дана
Да цјелива тебе, духовног пастира,
И напоји душу рајског миомира.
Адске силе стрепе од имена твога,
Ломе се стијене тврдога Острога.
Мрачном злобом дишу мржње неизмјерне
Да нам смуте вјеру, да уплаше вјерне.
Сузама си вјере гријо хладне стјене,
О пастиру добри цркве намучене.
Народу српскоме Богом даровани,
Богоносни оче славом овјенчани.
На животној стази вјере и надања
Нашијех успона и нашијех падања,
Молитвам твојим љубав нам оснажи
Да смо вазда будни на духовној стражи.
Моли за све вјерне, за обитељ свету,
Мир у мојој души и мир цијелом свјету.
Мир од Источника сунчаније зрака
Василије, свети, поносе монаха.
Фото: РУНЕТ
