Јован Дучић
Напомена:Поштовани читаоци, велики србски песник Јован Дучић, згрожен крволоштвом и варварством "народа тисућљетне културе" написао је две изузетне песме које тај народ карактеришу. Наравно да такав васионски злочин у многима рађа жељу за осветом својим крвницима, међутим, Срби не треба да се свете, освета је Божија. То не значи да више икада Срби смеју дозволити себи да иду као овце на клање. Срби морају да послушају мудри савет свог великог светитеља, Николаја Охридског и Жичког, да сведоче о страшној инквизицији над србским родом коју су папини војници починили у ХХ веку, да зидају храмове на местима страшних гробница. Нема тога на коме се неће остварити Христове речи "како сте сејали, тако ћете жњети", изузетак неће бити ни клептомански народ чији је једини изум у историји СРБОСЕК. Вашој пажњи препоручујемо Дучићеве песме "Сину тисућељтне културе" и "Хорда".
♦ ♦ ♦
СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.
♦ ♦ ♦
ХОРДА
Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.
Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.
Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.
Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!
Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!
