Разговор с епископом баришевским Виктором (Коцаба) - разговарао ђакон Сергије Герук

wVZkBYxg37MМинистарство културе Украјине је не тако давно за школске и дечје библиотеке набавило 1.240 примерака књиге-стрипа под називом „Принцеза + принцеза: дуго и срећно“. У стрипу који се препоручује као лектира за децу старију од 5 година описани су односи између две жене које се на крају завршавају њиховом „свадбом“. На ову тему разговарамо с епископом баришевским Виктором (Коцаба), представником Украјинске Православне Цркве у међународним организацијама.

 Владико, реците нам, како се Црква односи према сличним појавама наше независне „данашњице“?

– Разуме се, однос Цркве према оваквим појавама може бити само негативан. И став Цркве у овом питању базира се на неколико аргумената, како религиозног, тако и световног карактера у целини.

Библија нам јасно говори да су истополни односи гадни пред Богом, јер блудници и мужеложници неће наследити Царство Божје (1 Кор. 6, 9). У Светом Писму не постоји чак ни најмања алузија на оправдање ЛГБТ и за њу нема места у свести православног човека.

Не само то, и световна наука је, у сваком случају све донедавно, тежњу ка истополним односима тумачила као психички поремећај.

А сасвим недавно суд у Кини је донео одлуку у корист издавача универзитетског уџбеника који хомосексуализам дефинише као психички поремећај.

Међутим, данас неки научници под притиском мејнстрима који иде на руку поборницима смањења бројаScreenshot 2021 04 28 214330 становника на земљи, истичу хипотезу о постојању такозваног „геј-гена“. Другим речима, по овој теорији је хомосексуализам резултат „грешке природе“, а не других фактора. Међутим, буквално пре неколико недеља на мрежама се појавио интервју с познатим новинарем Мајлом Јанопулосом, који се раније залагао за „истополне односе“, који је изјавио да хомосексуализам није „грешка природе“, већ грешка у васпитању. Он је признао да је његов ЛГБТ поглед на свет формиран неправилним односима у породици, а нипошто не постојањем „геј-гена“.

На основу његових речи можемо закључити да је хомосексуализам последица моралне развраћености, трагања за „новим осећајима“ и жеља за грешним животом. А то значи да Црква не може одобрити ни ЛГБТ-идеологију, ни било какве њене облике. На крају крајева, да је Господ хтео да створи више од два пола Он у Едему не би настанио само Адама и Еву.

 Владико, како се према овој појави односе хришћанске конфесије у иностранству?

– У Европи се о благосиљању „истополних бракова“ од стране Цркве више не говори у виду фантастичних претпоставки, већ сасвим реално. Тако је Конгрегација верске доктрине Римокатоличне цркве изјавила да благосиљање „истополних савеза“ није могуће у складу с учењем Цркве. Међутим, с овим сасвим традиционалним и исправним ставом према наведеном питању у Католичкој цркви у Немачкој нису се сложили многи бискупи, на десетине, ако не и на стотине свештеника и на хиљаде мирјана. Они сматрају да Црква треба поново да размотри своје погледе на ЛГБТ-идеологију. И овај, да тако кажем, протест, није само сигнал за узбуну, већ је и прилично карактеристичан: присталице гендерне политике су барем у неким европским земљама успеле да промене чак и свест верујућих људи. Тамо је ситуација тренутно таква да ће хетеросексуални људи ускоро бити мањина, а не обрнуто.

И због тога већ треба да звонимо за узбуну, не само да бисмо заштитили учење Цркве, већ што је главно, да бисмо заштитили своју децу од погубног утицаја ЛГБТ-идеологије. Може се тврдити да наша будућност умногоме зависи од тога у којој мери ћемо успети да се одржимо и да победимо у овој борби.

 По мишљењу бранитеља горе поменутог издања класичне бајке намећу деци застареле гендерске моделе понашања: младићи су снажни заштитници, а девојке су слабе и нежне и потребна им је помоћ. Владико, какво књижевно наслеђе је по Вашем мишљењу потребно младим људима и деци данашње генерације.

– Није тајна да се данас постепено бришу границе између полова. Савремена култура ствара лик закржљалог, физички неразвијеног и морално нестабилног мушкарца који се по мало чему разликује од жене. И насупрот томе, савремена жена је каријеристкиња, која ради остваривања циља руши све на свом путу. Ствара се нешто средње између мушкарца и жене, неки, као код Мирчеа Елијадеа, андрогин – средњи пол. Због чега се то ради? Очигледно, да би се поједноставило бесполно стање. И у томе се, како ми се чини, може запазити покушај извртања Светог Писма.

Тако се код апостола Павла говори о томе да у Христу, подвлачим, у Христу „нема више ни Јудејца, ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског“ (Гал. 3, 28). У овом тексту се говори о достизању апсолутне једнакости – не у физичком, већ у духовном смислу. То је својеврстан манифест слободе и љубави у Христу. А савремена тежња ка уништавању пола гради се на потпуно другачијим принципима. Не ради се само о физичкој димензији ових принципа, већ о томе што се они заснивају на егоизму, жељи за самопотврђивњем и гордошћу. Односно, на свему оном у чему је непријатељ људског рода толико напредовао.

Због тога одговарајући на ваше питање желим да истакнем да је данас као никад раније актуелна класика с њеним јарко израженим учењем о самопожртвовању, љубави према ближњем и с наглашеном религиозном компонентом. Без Достојевског („Злочин и казна“, „Браћа Карамазови“, „Зли дуси“, „Идиот“), Толстоја („Рат и мир“, „Ана Карењина“), Чехова, Гогоља, Љескова – није могуће правилно поимање места и улоге човека у свету.

Посебно бих издвојио украјинске класике – Ивана Нечуј-Левицког („Кајдашева породица“), Ивана Котљаревског („Енеида“), Лесју-Украјинку, Панаса Мирног, Павла Загребаљног. Рећи ћу и више: и у књижевности из совјетског периода има књига које уче правој љубави према ближњем, несебичности и самопожртвовању. Сетите се Бориса Васиљева с његовом бесмртном књигом „Није га било на списку“ или Василија Гросмана „Живот и судбина“.

Просто се подразумева да за вернике најнужније књиге треба да буду „Житија светих“ светитеља Димитрија Ростовског. Такође, саветујем педагозима и родитељима да проучавају дела преподобног Пајсија Светогорца, књигу јеромонаха Дамаскина (Кристенсена) „Не од овога света“, књигу архимандрита Херувима (Карабеласа) о савременим светогорским старцима.

Ако је реч о књижевности за децу, немојте се чудити, али навешћу књиге о Вини Пуу, као и „Пипи-Дуга чараа“, „Карлсон који живи на крову“, књиге о Незнајки, Алиси у земљи чуда и много други дивних дела за децу.

 Владико, какве се правне мере по Вашем мишљењу могу супротставити пропаганди ЛГБТ-идеологији?

u 5efcccff4d68f9338e033c6692f63a82 800– Треба имати на уму да родитељи имају приоритет у васпитавању деце. Другим речима, родитељи могу и морају да контролишу васпитни процес. То значи да маме и тате треба оштро да пресецају наметање ЛГБТ-идеологије децу на законит начин. Такође сматрам да треба из корена поново размотрити мишљење о томе да православни хришћани не могу да се обраћају судовима и различитим инстанцама са захтевом да се престане с оваквом пропагандом међу децом и адолесцентима.

Такође, врло битан фактор је контрола од стране породице интернет-садржаја који дете гледа. Због тога што данас управо светска паучина с неограниченим могућностима у општењу највише формира свест наше деце. А то значи да треба да будемо пажљиви, а не равнодушни.

И на нивоу друштва просто смо дужни да преузимамо неке кораке како бисмо се супротставили ширењу и популаризацији ове погубне абревијатуре ЛГБТ, која скоро да постаје фактор који одређује дневни ред. Добар пример у овом смислу нама, Украјинцима, даје суседна Пољска. Без обзира на то што је ова земља у Европској унији у Пољској се на државном нивоу пружа снажан отпор ширењу гендерске идеологије.

 Да ли сте Ви као руководилац Представништва УПЦ при европским и међународним организацијама имали прилике да разматрате теме гендерске политике с високих међународних трибина?

– Пре неколико година на једној међународној манифестацији недвосмислено сам се изразио поводом ове теме говорећи против одржавања геј-парада у неким европским градовима које су се у то време тамо одржавале. Сећам се да је један од локалних чиновника узео реч и да је у одговор на моје излагање почео да брани права ЛГБТ-заједница. Тада ме је то веома зачудило, јер се манифестација одржавала у Грчкој – православној земљи!

Треба рећи да гендерска теме прилично често „промиче“ на разним седницама, конференцијама и форумима. Међутим, до почетка пандемије сам најчешће, практично стално, морао да говорим у заштиту наше Цркве и да објашњавам европском друштву шта се дешава у нашој земљи у верском животу – о запоседању храмова, о прогонима верника и о дискриминацији Украјинске Православне Цркве.

 Познато је да Украјинска Православна Црква много година заредом предлаже да се у општеобразовни школски програм уведе предмет „хришћанска етика“. Како би овакав пројекат могао практично да се оствари?

– Украјинска Православна Црква не само да подржава, већ и иницира увођење овог предмета у школске програме. Истина, с извесним опаскама. Тако имајући у виду многоконфесионалну ситуацију у Украјини данас је боље да овај предмет има више световни и ванконфесионални карактер. Нажалост, врло често, и посебно на западу Украјине предмет „хришћанска етика“ постаје инструмент који једне конфесије користе у борби и сукобима с другима. У најбољем случају овај предмет се претвара у катихизис или предавање веронауке.

А наш приступ се састоји у томе да је украјинску самосвест формирало православље. А не оне примитивне „народне традиције“ које се сад приказују као традиционални погледи наших предака на живот, већ право православно хришћанство. Ето, о томе наша деца треба да знају: о Христовом учењу, о томе по чему се хришћанство разликује од других религија и како је оно утицало на историју нашег народа.

Очигледно је да су за квалитетно предавање „Основа хришћанске етике“ потреби квалификовани стручњаци, а не просто добри људи који „иду у цркву“ или „верују у Бога“. То треба да буду педагози и то педагози с великим „П“.

 Ближи се празник Светлог Христовог Васкрсења. Владико Викторе, шта бисте пожелели нашој дечици – парохијанима УПЦ и њиховим родитељима у овим последњим данима Великог поста?

– Увек треба да имамо на уму да Христово Васкрсење није освећивање кулича, или како се код нас у Украјини каже „паски“, није весело окупљање за столом, и није слободан дан, већ центар свег нашег живота. Да Христос није васкрсао наша вера би била узалудна, а наш живот не би имао смисла.

Хтео бих да пожелим родитељима да се не стиде да разговарају са својом децом о вери, да им говоре о Васкрслом Христу. И да то не чине једном или два пута, већ стално. У јудаизму постоји лепа традиција која је прописана у Светом Писму: сваке године за Пасху глава породице прича својој деци о догађајима повезаним с изласком Израиљаца из Египатског ропства. Било би лепо кад би и код нас, православних хришћана, постојала слична пракса – да сваке године причамо својој деци, а затим и унуцима о догађајима из Васкршње ноћи, о смислу и значењу спасоносне Христове жртве и о Његовом крсном подвигу. Онда би, сигуран сам, многи проблеми, укључујући и ове које смо разматрали у данашњем разговору, нестали сами по себи.

Срећно вам предстојеће Васкрсење Христово! Мир и добро желим свима нама!

Са руског превела: Марина Тодић

Извор: ПРАВОСЛАВИЕ.РУ

Фото: РУНЕТ

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com