Разговор с епископом баришевским Виктором (Коцаба) - разговарао ђакон Сергије Герук
Министарство културе Украјине је не тако давно за школске и дечје библиотеке набавило 1.240 примерака књиге-стрипа под називом „Принцеза + принцеза: дуго и срећно“. У стрипу који се препоручује као лектира за децу старију од 5 година описани су односи између две жене које се на крају завршавају њиховом „свадбом“. На ову тему разговарамо с епископом баришевским Виктором (Коцаба), представником Украјинске Православне Цркве у међународним организацијама.
– Владико, реците нам, како се Црква односи према сличним појавама наше независне „данашњице“?
– Разуме се, однос Цркве према оваквим појавама може бити само негативан. И став Цркве у овом питању базира се на неколико аргумената, како религиозног, тако и световног карактера у целини.
Библија нам јасно говори да су истополни односи гадни пред Богом, јер блудници и мужеложници неће наследити Царство Божје (1 Кор. 6, 9). У Светом Писму не постоји чак ни најмања алузија на оправдање ЛГБТ и за њу нема места у свести православног човека.
Не само то, и световна наука је, у сваком случају све донедавно, тежњу ка истополним односима тумачила као психички поремећај.
А сасвим недавно суд у Кини је донео одлуку у корист издавача универзитетског уџбеника који хомосексуализам дефинише као психички поремећај.
Међутим, данас неки научници под притиском мејнстрима који иде на руку поборницима смањења броја
становника на земљи, истичу хипотезу о постојању такозваног „геј-гена“. Другим речима, по овој теорији је хомосексуализам резултат „грешке природе“, а не других фактора. Међутим, буквално пре неколико недеља на мрежама се појавио интервју с познатим новинарем Мајлом Јанопулосом, који се раније залагао за „истополне односе“, који је изјавио да хомосексуализам није „грешка природе“, већ грешка у васпитању. Он је признао да је његов ЛГБТ поглед на свет формиран неправилним односима у породици, а нипошто не постојањем „геј-гена“.
На основу његових речи можемо закључити да је хомосексуализам последица моралне развраћености, трагања за „новим осећајима“ и жеља за грешним животом. А то значи да Црква не може одобрити ни ЛГБТ-идеологију, ни било какве њене облике. На крају крајева, да је Господ хтео да створи више од два пола Он у Едему не би настанио само Адама и Еву.
– Владико, како се према овој појави односе хришћанске конфесије у иностранству?
– У Европи се о благосиљању „истополних бракова“ од стране Цркве више не говори у виду фантастичних претпоставки, већ сасвим реално. Тако је Конгрегација верске доктрине Римокатоличне цркве изјавила да благосиљање „истополних савеза“ није могуће у складу с учењем Цркве. Међутим, с овим сасвим традиционалним и исправним ставом према наведеном питању у Католичкој цркви у Немачкој нису се сложили многи бискупи, на десетине, ако не и на стотине свештеника и на хиљаде мирјана. Они сматрају да Црква треба поново да размотри своје погледе на ЛГБТ-идеологију. И овај, да тако кажем, протест, није само сигнал за узбуну, већ је и прилично карактеристичан: присталице гендерне политике су барем у неким европским земљама успеле да промене чак и свест верујућих људи. Тамо је ситуација тренутно таква да ће хетеросексуални људи ускоро бити мањина, а не обрнуто.
И због тога већ треба да звонимо за узбуну, не само да бисмо заштитили учење Цркве, већ што је главно, да бисмо заштитили своју децу од погубног утицаја ЛГБТ-идеологије. Може се тврдити да наша будућност умногоме зависи од тога у којој мери ћемо успети да се одржимо и да победимо у овој борби.
– По мишљењу бранитеља горе поменутог издања класичне бајке намећу деци застареле гендерске моделе понашања: младићи су снажни заштитници, а девојке су слабе и нежне и потребна им је помоћ. Владико, какво књижевно наслеђе је по Вашем мишљењу потребно младим људима и деци данашње генерације.
– Није тајна да се данас постепено бришу границе између полова. Савремена култура ствара лик закржљалог, физички неразвијеног и морално нестабилног мушкарца који се по мало чему разликује од жене. И насупрот томе, савремена жена је каријеристкиња, која ради остваривања циља руши све на свом путу. Ствара се нешто средње између мушкарца и жене, неки, као код Мирчеа Елијадеа, андрогин – средњи пол. Због чега се то ради? Очигледно, да би се поједноставило бесполно стање. И у томе се, како ми се чини, може запазити покушај извртања Светог Писма.
Тако се код апостола Павла говори о томе да у Христу, подвлачим, у Христу „нема више ни Јудејца, ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског“ (Гал. 3, 28). У овом тексту се говори о достизању апсолутне једнакости – не у физичком, већ у духовном смислу. То је својеврстан манифест слободе и љубави у Христу. А савремена тежња ка уништавању пола гради се на потпуно другачијим принципима. Не ради се само о физичкој димензији ових принципа, већ о томе што се они заснивају на егоизму, жељи за самопотврђивњем и гордошћу. Односно, на свему оном у чему је непријатељ људског рода толико напредовао.
Због тога одговарајући на ваше питање желим да истакнем да је данас као никад раније актуелна класика с њеним јарко израженим учењем о самопожртвовању, љубави према ближњем и с наглашеном религиозном компонентом. Без Достојевског („Злочин и казна“, „Браћа Карамазови“, „Зли дуси“, „Идиот“), Толстоја („Рат и мир“, „Ана Карењина“), Чехова, Гогоља, Љескова – није могуће правилно поимање места и улоге човека у свету.
Посебно бих издвојио украјинске класике – Ивана Нечуј-Левицког („Кајдашева породица“), Ивана Котљаревског („Енеида“), Лесју-Украјинку, Панаса Мирног, Павла Загребаљног. Рећи ћу и више: и у књижевности из совјетског периода има књига које уче правој љубави према ближњем, несебичности и самопожртвовању. Сетите се Бориса Васиљева с његовом бесмртном књигом „Није га било на списку“ или Василија Гросмана „Живот и судбина“.
Просто се подразумева да за вернике најнужније књиге треба да буду „Житија светих“ светитеља Димитрија Ростовског. Такође, саветујем педагозима и родитељима да проучавају дела преподобног Пајсија Светогорца, књигу јеромонаха Дамаскина (Кристенсена) „Не од овога света“, књигу архимандрита Херувима (Карабеласа) о савременим светогорским старцима.
Ако је реч о књижевности за децу, немојте се чудити, али навешћу књиге о Вини Пуу, као и „Пипи-Дуга чараа“, „Карлсон који живи на крову“, књиге о Незнајки, Алиси у земљи чуда и много други дивних дела за децу.
– Владико, какве се правне мере по Вашем мишљењу могу супротставити пропаганди ЛГБТ-идеологији?
– Треба имати на уму да родитељи имају приоритет у васпитавању деце. Другим речима, родитељи могу и морају да контролишу васпитни процес. То значи да маме и тате треба оштро да пресецају наметање ЛГБТ-идеологије децу на законит начин. Такође сматрам да треба из корена поново размотрити мишљење о томе да православни хришћани не могу да се обраћају судовима и различитим инстанцама са захтевом да се престане с оваквом пропагандом међу децом и адолесцентима.
Такође, врло битан фактор је контрола од стране породице интернет-садржаја који дете гледа. Због тога што данас управо светска паучина с неограниченим могућностима у општењу највише формира свест наше деце. А то значи да треба да будемо пажљиви, а не равнодушни.
И на нивоу друштва просто смо дужни да преузимамо неке кораке како бисмо се супротставили ширењу и популаризацији ове погубне абревијатуре ЛГБТ, која скоро да постаје фактор који одређује дневни ред. Добар пример у овом смислу нама, Украјинцима, даје суседна Пољска. Без обзира на то што је ова земља у Европској унији у Пољској се на државном нивоу пружа снажан отпор ширењу гендерске идеологије.
– Да ли сте Ви као руководилац Представништва УПЦ при европским и међународним организацијама имали прилике да разматрате теме гендерске политике с високих међународних трибина?
– Пре неколико година на једној међународној манифестацији недвосмислено сам се изразио поводом ове теме говорећи против одржавања геј-парада у неким европским градовима које су се у то време тамо одржавале. Сећам се да је један од локалних чиновника узео реч и да је у одговор на моје излагање почео да брани права ЛГБТ-заједница. Тада ме је то веома зачудило, јер се манифестација одржавала у Грчкој – православној земљи!
Треба рећи да гендерска теме прилично често „промиче“ на разним седницама, конференцијама и форумима. Међутим, до почетка пандемије сам најчешће, практично стално, морао да говорим у заштиту наше Цркве и да објашњавам европском друштву шта се дешава у нашој земљи у верском животу – о запоседању храмова, о прогонима верника и о дискриминацији Украјинске Православне Цркве.
– Познато је да Украјинска Православна Црква много година заредом предлаже да се у општеобразовни школски програм уведе предмет „хришћанска етика“. Како би овакав пројекат могао практично да се оствари?
– Украјинска Православна Црква не само да подржава, већ и иницира увођење овог предмета у школске програме. Истина, с извесним опаскама. Тако имајући у виду многоконфесионалну ситуацију у Украјини данас је боље да овај предмет има више световни и ванконфесионални карактер. Нажалост, врло често, и посебно на западу Украјине предмет „хришћанска етика“ постаје инструмент који једне конфесије користе у борби и сукобима с другима. У најбољем случају овај предмет се претвара у катихизис или предавање веронауке.
А наш приступ се састоји у томе да је украјинску самосвест формирало православље. А не оне примитивне „народне традиције“ које се сад приказују као традиционални погледи наших предака на живот, већ право православно хришћанство. Ето, о томе наша деца треба да знају: о Христовом учењу, о томе по чему се хришћанство разликује од других религија и како је оно утицало на историју нашег народа.
Очигледно је да су за квалитетно предавање „Основа хришћанске етике“ потреби квалификовани стручњаци, а не просто добри људи који „иду у цркву“ или „верују у Бога“. То треба да буду педагози и то педагози с великим „П“.
– Ближи се празник Светлог Христовог Васкрсења. Владико Викторе, шта бисте пожелели нашој дечици – парохијанима УПЦ и њиховим родитељима у овим последњим данима Великог поста?
– Увек треба да имамо на уму да Христово Васкрсење није освећивање кулича, или како се код нас у Украјини каже „паски“, није весело окупљање за столом, и није слободан дан, већ центар свег нашег живота. Да Христос није васкрсао наша вера би била узалудна, а наш живот не би имао смисла.
Хтео бих да пожелим родитељима да се не стиде да разговарају са својом децом о вери, да им говоре о Васкрслом Христу. И да то не чине једном или два пута, већ стално. У јудаизму постоји лепа традиција која је прописана у Светом Писму: сваке године за Пасху глава породице прича својој деци о догађајима повезаним с изласком Израиљаца из Египатског ропства. Било би лепо кад би и код нас, православних хришћана, постојала слична пракса – да сваке године причамо својој деци, а затим и унуцима о догађајима из Васкршње ноћи, о смислу и значењу спасоносне Христове жртве и о Његовом крсном подвигу. Онда би, сигуран сам, многи проблеми, укључујући и ове које смо разматрали у данашњем разговору, нестали сами по себи.
Срећно вам предстојеће Васкрсење Христово! Мир и добро желим свима нама!
Са руског превела: Марина Тодић
Извор: ПРАВОСЛАВИЕ.РУ
Фото: РУНЕТ
