Србство је кроз историју дало мноштво великих песника јаког патриотског набоја. Но, бар када је патриотска поезија у питању, онај који је стихом "Мене све ране мога рода боле" најбоље описао суштину сопствене личности, може се с правом назвати "најсрбскијим србским песником". На данашњи дан 1924. године упокојио се Алекса Шантић и вашој предлажемо ниску предивних родољубивих песама овог србског великана...
МОЛИТВА МАЛЕ ЗОРИЦЕ
Куд год оком гледнем
Тебе видим, Боже!
Па у срцу с' моме
Теби хвале множе.
Земљу, море, звијезде
Ти нама подари,
И потребне св'јету
Свакојаке ствари.
Ти нам даде зору,
Тици милног гласа,
Па и мене створи
Да тог гледам краса.
Прими моју хвалу,
Као мале тице,
Прими хвалу, Боже,
Твоје Српкињице!
1887.
СРБИНУ
Нека зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ'.
Нека небо магла прати,
Сунашце ће засијати,
Ружичаста моћ.
Природа ће опет тајна
Распучити њедра сјајна,
Дариват' нам мед.
Забрујаће поточићи,
Замирисат' бај-цвјетићи
Свуда упоред.
Па нек зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ'.
И патника, сиротана,
Кога гоне са свих страна,
Неће сатрт' ноћ.
Не малакши болом, јадом,
Већ се уздај чврстом надом
У божју помоћ!
У Мостару, 29. децембра 1887.
РАЊЕНИК
"Ханџар и копље груди су моје
Проболи ево, - крвце је тек,
Рука ми клону, снага ми пану,
Још само што ми постоји јек...
Спушта се сунце за горе чарне,
Већ скрива топли са неба сјај...
Још само мало, па ноћца црна.
Ту ће ми доћи мог жића крај...
Склопићу очи, укочен стати,
За све се растат' од рода мог...
Не плачи, мати, не плачи, сестро,
Ко с' за дом бори, тог воли Бог!
Ја падох, ево, ал' слава стоји:
За род сам дао живот и св'јет...
Од моје миш'це, од мача љутог,
Многи је пао душманин клет!
Славно је, славно гинут' за народ,
Ширит' му стазе куда ће поћ',
И палит' зубљу, нек вида даје -
Кроз густу таму, голему ноћ!
Ој, српска земљо, кољевко мила,
Већ нећу млађан гледат' те ја...
Гаси се луча сунашца мога,
Што некад тако предивно сја...
Али ћу мирно испустит' душу,
Био сам борац, трудбеник твој!
Гусле ће мене вјечито славит'
К'о сваког - ко је Милошев сој!"
То рече свети рањеник млади
А срце стану - умукну глас. -
И ноћ се спусти, мртвом јунаку
На пољу вјетар лелуја влас.
1887.
ПРЕД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ
На истоку зора плава
Првим зраком просијава,
Из ложнице ја устадох,
Пред икону дивну стадох
Светитеља Саве,
Наше српске славе.
Скрстих моје руке двије,
- Млађано ми срце бије,
Па из чистог осјећаја,
С душом мојом што се спаја,
Молитву сам дао,
И њу отпјевао:
"Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Подај Србу снаге, моћи,
Избави га црне ноћи,
Нек му сунце сја,
Молим ти се ја!
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Дај слободу Србу твоме,
Уклони му с главе громе,
Силом твојом дај
Робовању крај!...
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Братства мржњу, опачину,
Сори, створи у прашину,
Нек их љубав води,
Нек се слога роди.
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Нек се братске душе сплету
Па нек дижу школу свету
Рад порода свог,
Што им даде Бог.
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Убриши нам мајци сузе,
Дај јој спокој, што јој узе,
Онај тужни дан,
Тужни Видов-дан!
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Укр'јепи ме силом млада,
Дај ми воље, дај ми нада,
Срцу свјежи жар,
Прегнуће и мар!"
1888.
НОЋНА ПЈЕСМА МАЛИЈЕХ СРПКИЊА
Ој звјездице наше миле,
Што ширите трептав сјај!
Поиграјте лаке, чиле,
Држ'те братски загрљај.
И ми ћемо загрљени,
Пјеват', ширит' кола сплет,
Нек се њиха премилени
Од пјесмице горски цв'јет.
Пјесмом ћемо славит' Бога,
Поздрављати српски род,
И рећи му: " Само т' слога,
Обновиће славни ход.
Засјат' ће ти сунце среће,
Расвијетлит' тавну ноћ,
А са сваке стране - тећ' ће
Врела, што ће дават' моћ.
ПаŃће оков сред понора,
Твојој муци доћ' ће крај;
Пјеваће ти вила с гора,
Минуће је љути вај.
А соко ће летит' сиви,
Удешават' бурни клик,
Кад ти слога, хој оживи,
Кад цјеливаш њезин лик!"
Роду ћемо тако рећи,
Нас малених чуће глас;
Зближиће се слози, срећи
Куцнуће им жељни час.
Дед звјездице бајне, миле,
Раширите кола сплет.
И ми ћемо с вама, чиле,
Играт', пјеват', славит' св'јет!
1888.
СРБАДИЈИ
Србадијо, ватро жива,
Србадијо, орле мој!
Небо ти се разгаљива,
Све се већма губи, скрива
Петстољетна мрска тама,
Са копљем је свјетлост слама
Весели се, пјесму пој!
Утри сузе чемер јада
Нек' умукне горки вај,
Ускрснуће твоја нада,
Што је гаји душа млада;
Твојих милих светих снова
Родиће се зора нова,
Родиће се Српству мај!
Патили смо пет-сто љета
Ал' је тако хтио Бог:
Да нас судба гони клета,
Да окуша да л' ће знати
Србин борбу одржати,
И к'о соко са врлети
Трзат' ланац врата злог.
Хај, буди се, мој соколе!
Већ је близу јаду крај -
Заборави тешке боле,
У будућност смјело броди,
Дигни слогу на престоле,
Та она те срећи води, -
Она рађа славе сјај!
1889.
ПЕПЕО СВЕТОГ САВЕ
Спалише на Врачару
Светог Саву,
Предадоше огњу, жару
Српску славу.
У пеп'о се створи т'јело
Светитеља;
Намршти се Србу чело
С јада веља.
Проплака му усред горе
Б'јела вила,
А тама му св'јетле зоре
Сломи крила...
Бич подиже на њ судбина
Тешких јада, -
Моћ му паде, с њим тавнина,
Мрак завлада.
Сузу проли и узда'ну
Из дубине...
Сунце среће њему пану
Са висине...
Ал' гле чуда - божјих сила!
Вихор слети,
Па подиже свеца мила
Пеп'о свети!
Подиже га на крилима
У висину,
Па га лако крајевима
Српским вину.
А пеп'о је Србу сваком
Срцу пао,
До данас га с вјером јаком
Одржао!
Кр'јепио га, будио му
Врелу наду,
Тјешио га у горкому
Своме јаду.
Кад му небо поста тавно
С мраком гори:
Он га диже, да се славно
С мраком бори!
Да разбије тмину клету
Што га таре,
Да угледа зору свету
Славе старе!
Да му опет домовина
Срећом пјева,
Да га опет са висине
Сунце згр'јева.
Па хвала ти, ој пепеле
Српске славе, -
Па хвала ти, ој пепеле
Светог Саве!
Србин ће те поштовати
Докле живи!
У души те његовати
Соко сиви!
Са тобом ће ув'јек снажно
Гинут', мр'јети!
И журит' се он одважно
Својој мети!
1889.
МОЈЕ СРПСТВО
Што је небу сунце сјајно, што крепошћу вишњег блиста;
Што је пољу цв'јеће бајно, а цвијећу роса чиста;
Што ј' соколу крш и ст'јена гдје шстари, гдје се вије.
Више кога разјарена чсто љута муња бије;
Што је орлу смјелог лета та висина неба света,
С које гордо, у прашини, он презире црва клета;
Што је гори извор-врело, липе цвјетне, јеле вите,
И у трави мирисаве љубичице оне скрите;
Што ј' лахору мирис ружа тихим летом што га носи,
Па га мило сваком даје, њим се дичи и поноси;
Што је пјесма слављу милом, што је тици лако крило,
Што је оку вид и свјетлост: то је мени Српство мило!
Као огањ, ватра жива у мом срцу оно гори!
С њиме моја душа снива, о новоме данку, зори...
Сви облаци да с' развију - срџбе страшне понајвеће,
Па на њега да се слију, угасит' га срцу неће!
Да с' њега горда сила дигне, демон... онај љути,
Искру свету Српства мила не може ми отргнути.
Њему служим, вјерно, право, светиња ми мила то је!
Здраво да си, Српство славно, понајвеће благо моје!
1889.
ЦРВ
Ходи, Српче, ближе мени,
Ход', соколе мој,
Гледај црва како пузи
У прашини тој.
Испотаје гризе, трује
Са корјена цв'јет,
И највишој плодној воћки
Буде злотвор клет.
Од св'јета се вјечно крије.
Али за то знај:
Ко се крије ништа није,
Кукавица ј' тај.
Ногом лупни, погази га,
Сваком црву смрт!
Који гмили у прашини, -
Трује цв'јетни врт.
Ти не буди, Српче драго,
Сиви тићу мој,
Ти не буди никад црвак -
Соколски ми стој!
У Дубровнику, 1890.
СРБИНОВО ОРУЖЈЕ
Кад остави Срба срећа,
И гони га судба црна,
И тужноме, мјесто цв'јећа,
Пружа оштра в'јенац трна;
Кад му име, вјеру, части
Газила је злоба врага,
Под насиљем пакла страсти
Служила му сеја драга.
Кад под ада стравом мрском
Земља му је сузе лила,
А његовом крвљу српском
Змија душу кријепила.
За одбрану части, вјере
Трзао је Србин мача,
Да слободе цв'јеће бере -
И душмане да надјача;
Да сатану гадну смрви
Презир'о је муке љуте;
Газио је море крви,
Ширио је слави путе.
Ал' оружја јачег има
Што нам црну поноћ слама,
А окове ропске снима
И власт силе пружа нама;
Проводи нас кроз мракове
До дворова моћи славне,
Слободе нам златне, нове
Буди ведре, св'јетле дане.
То оружје што све слама
чили дух је пунан моћи;
Бистри разум, гдје се тама
Није свила, нит' мрак ноћи;
Што је срамно и презрено;
Што пред срџбом судбе није
Ледном тугом оборено;
А с браника светог права
Не отступа, не скрива се, -
Са смјелошћу гордог лава
Трпи муке и ужасе.
То оружје, што све ори
И до златне води мете,
Чисто ј' срце, у ком гори
жар истине, правде свете.
Што се труди да саплете
В'јенце славе роду своме;
Да разагна тмине клете,
Што му мајци груди ломе.
С тим оружјем, даром неба, -
Напр'јед, брате, свуд без страха!
То оружје теби треба
Србадијо, муњо плаха!
С тим оружјем смјело ходи
И циљу ћеш ближе бити,
То оружје срећи води -
Са њиме ћеш поб'једити!
У Дубровнику, 14. фебруара 1890.
СРПСКОМ ОЦУ
Слатко ти спава малено чедо -
Пупољак дивни, неразвијен цвијет,
Слатко ти снива, тихо почива, -
Санак је њему најљепши свијет.
А брижна мајка, лебдећ над њиме,
Пјесму му пјева, кр'јепи га њоме,
И ти га гледаш, а суза ето
Заблиста једна у оку твоме.
О, знадем сузу - из бола душе,
Разум'јем боре на челу сјетне;
Ти тихо шапћеш: " Спавај ми, сине,
У санку часе уживај сретне;
Кад љета тебе на ноге дигну,
Минуће санак, спокојство благо,
Гледаћеш, небо, ал' небо тамно,
Плакаћеш, чедо, очева снаго!
На сваком путу, на свакој стази,
Куда те жеља водила буде -
Трње ће тебе сретати само,
Груди ти сламат' ледене груде;
Слушаћеш уздах очаја горког,
Из груди гора, дома ти мила,
На гробу српске пропале славе
Слушаћеш како тугује вила"...
Ти тако велиш, ој оче српски,
У болу јада, очају тешку, -
Па зашто тако саламаш јадом
Витешки сине, душу витешку?
Не тужи, стани, па врлог сина
Уздање твоје, злаћану наду,
Зарана јоште учи га, свјетуј
За борбу душу нек спрема младу!
Учи га оче: да муком само
Дижу се храми славе и среће,
Да муке само и тешки труди
Дарују плода мирисно цв'јеће.
Учи га: нека пред силом грома
К'о станац камен не дрхти, стр'јепи;
Нек младу душу небеском пјесмом
Гуслара слијепа снажи, кр'јепи!
Па кад ти синак утуби р'јечи,
Кад појми смис'о очевог збора:
Сл'једиће стазом, што небу води,
Гдје љепше свиће данак и зора!
У Мостару, 21. 1890.
СРПСКА ХИМНА
Боже, на поља
Земље ове
Васкрса златним сунцем сјај!
Победу, венце
Славе нове
Краљу и роду српском дај!
Вером отаца
Што слободу
Прелише крвљу, даруј нас!
Да нам у свету
И у роду
Остане светлих дела глас!
К'о шарна светлост
Дуге пуне
Што с неба гони црни мрак,
Нек' драги камен
Српске круне
Спасења српског буде знак!
Нек' бели ор'о
Прене, сине,
И нове славе да нам плод;
С Авале плаве
Нек' се вине -
Јединством светим спасе род!
1905.
ОРЛУЈ, КЛИКЋИ, ОРЛЕ БЕЛИ!...
Орлуј, кликћи, орле бели,
Светом сунцу води нас!
У те гледа народ цели,
Орлуј, кликћи, орле бели,
Уз тебе је Бог и Спас!
С мора крви благородне
Свој Србији сину сјај!
Наша поља, њиве плодне,
Реке, горе непроходне,
Памте славни окршај!
Орле бели, прени, сини,
Нове славе дај нам плод!
С Авале се плаве вини,
Ослободи, уједини,
Мило Српство, мили род!
1912.
ПРИЗРЕНЕ СТАРИ....
Призрене стари, капије раствори,
По праговима, сагове разгрни,
Скерлетом тешким доксате огрни -
Твоје се царство враћа! Гле, у зори,
Великој зори, Бог над тобом бдије!
Призрене! С песмом српскога усташа,
Жезло то носе два орла крсташа,
Мила два брата, златне круне двије!...
Заљуљај звона нека Васкрс јаве!
С Ловћена тврдог и Авале плаве:
Сјутра, уз трубе, под стјегом у зори,
Витези силни, громови у боју,
Јездиће гордо уз калдрму твоју -
Призрене стари, капије раствори!
1912.
МОЛИТВА
Велики Боже Истине и Правде,
Који ме диже из гнуснога кала,
У крви огањ, у руци мач даде,
И рече: "Пркоси вихорима зала!"
Боже, који си у простор бескрајни
Дао ми свијет, који не зна нико,
У душу моју унио луч сјајни
И на болове ме и страдања свик'о...
Дај ми у срцу кап твоје милости
И стишај буру подивљале ћуди:
Да могу праштат гоњења и злости,
И цио свијет пригрлит на груди...
1913.
ЈУТРО НА КОСОВУ
Пробуђене трепте даљине и међе -
Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе...
Пукло поље. Широм, на четири стране,
Преко дугих њива и равница свије',
Свуд ораче видиш и рала и бране,
И како из мрких бразда пара бије.
А тамо, кô гора сребрна и чиста,
Покривена небом Грачаница блиста
И сјај с крста сипље... Трепте даљне међе -
Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе.
1913.
КАЈМАКЧАЛАН
Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!
Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.
Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве -
Србине, стани! Овде леже они!
Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!
1920.
