Алекса Шантић
Наша мила Боко, невјесто Јадрана,
Покривена небом кô од плаве свиле,
Љепша си од твоје приморкиње виле
И свјетлија си од њеног ђердана.
Никада се тебе нагледао не би'!
Но да ми је једно: да постанем валом
Сињега ти мора, па пред твојим жалом
Да вјечито шумим и да пјевам теби.
И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!
Па једнога дана, кад се Господ јави,
Кад орлови наши високо заброде
И са твојих рука пану гвожђа тврда,
Да побједну химну слушам с твојих брда
И да с тобом славим дан златне слободе!
1906.
