Валериј ФИЛИМОНОВ
А Господ је Дух, а где је Дух Господњи онде је слобода (2 Коринћанима, 3: 17)
Приче о подвизима и равноапостолном животу преподобних, просијавших у прошлом веку, изгледају скептицима нашег времена као невероватни митови. Али Господ нам је пројавио подвижника који је практично наш савременик. Житије преподобног Серафима Вирицког је ново слово о љубави Христовој упућено свим верујућим и неверујућим. Оно још једном подсећа свет погружен у стицање привремених земаљских блага, на истински циљ људског живота – спасење бесмртне душе за блажену вечност. Данас Серафим Вирицки за народ Божији представља једног од омиљених небеских помоћника и учитеља.
Ове 2016. године обележава се 150 година од рођења великог молитвеника и заступника Земље Руске. Желео бих да читаоцима Руске Народне Линије предложим серију чланака посвећених животу и задивљујућим подвизима познатог петроградског трговца који је постао сверуски старац-утешитељ и пророк.
По неизрецивој Својој милости Господ ми је омогућио да припремам материјал за прослављење вирицког старца. Благослов за тај труд добио сам 1995. године од старца протојереја Николаја Гурјанова и Митрополита Санкт-Петербуршког и Ладошког Јована (Сничева).
У то време су били познати само најважнији моменти на животном путу преподобног Серафима Вирицког: побожни трговац и добротвор – јеромонах Свето-Тројичко Александро-Невске Лавре – старац који је овладао многим духовним даровима и био дубоко поштован у народу.
Тачни подаци који се тичу многих животних догађаја, датуми и факти, практично су одсуствовали. Чак није било познато ни тачно место и датум рођења преподобног, пошто је пред прихватањем монаштва он уништио све документе који се тичу претходног живота. Конкретне чињенице и датуми који се тичу трговачке делатности подвижника, његовог боравка у Александро-Невској Лаври и у Вирици, такође нису биле познате.
У резултату петогодишњег рада у архивима и библиотекама, у резултату многобројних сусрета и разговора са живим сведоцима житија и подвига светитеља, родила се моја књига “Старац јеросхимонах Серафим Вирицки и Руска Голгота”, која је послужила као основ за канонизацију старца јеросхимонаха Серафима (Муравјева) Вирицког у лик преподобних за општецрквено прослављење на Јубиларном Архијерејском Сабору РПЦ 2000. године.
Истраживању и изучавању живота и подвига преподобног и његових самолитвеника, посветио сам укупно више од 20 година. После прослављења старца, књига је добила назив: “Свети преподобни Серафим Вирицки и Руска Голгота” и свако ново њено издање је допуњавано новим сведочанствима из архива, сведочанствима благочестивих чеда РПЦ и ретким илустрацијама. Као наставак прве, настала је друга књига “У Вирицу ка преподобном Серафиму”.
Наративну основу књиге чиниле су приче рођака подвижникових и његових духовних чеда, са којима је старац делио успомене о свом животу у свету, укључујући и године његовог детињства и младости. Сви они су се веома одговорно и пажљиво односили према свакој својој речи: “Ја ћу за то одговарати пред Господом!” – тако су они упозоравали уочи приче. Многи од њих нису могли без суза говорити о својим сусретима с преподобним који је у тим дирљивим моментима духом био заједно са нама. Значајан део тих сведочења успели смо сачувати на видео траци.
Веома топле односе изградили смо са рођацима преподобног. Старчева унука Маргарита Николајевна Муравјева-Набоко (†2004) са оцем Серафимом је нераздвојно провела више од 30 година живота и знала је такве подробности из његовог живота које нико други није знао и није могао знати. Она је била живи сведок многих важних догађаја, много је видела сопственим очима, пуно тога јој је било познато из прича самог старца, прича схимонахиње Серафиме (Муравјејве), која је у миру била његова супруга, а такође и људи који су блиско знали подвижника још из предреволуционарног периода.
Рођаци преподобног су са поштовањем чували свето сећање на његов живот и подвиге. Чували су у породичном албуму светиње, документе, фотографије и успомене – све што су успели сачувати у годинама ратоборног безбожништва. Упркос свему, много тога је изгубљено заувек…
Мало по мало, током неколико година, ми смо са Маргаритом Николајевном и њеном кћери Олгом Даниловном саставили много страница из живота преподобног. Истовремено, ја сам водио истраживање у архивима и библиотечким фондовима, сакупљао сам жива сведочанства о животу, подвизима и чудотворствима вирицког подвижника, које сам добијао буквално из прве руке.
Многе непознате важне чињенице успеле су се утврдити током разговора са рођацима духовника Царске Породице, светог Теофана Полтавског, Митрополита Гурија (Јегорова) и његовог брата свештеномученика архимандрита Лава (Јегорова); исповедника протојереја Алесија Кибардина, исповедника протојереја Константина Титова и других црквених делатника. Сведочења су пружила и многа блиска духовна чеда Патријарха Алексеја (Симанског) и Митрополита Николаја (Јарушевича) – Елена Николајевна Сергијевска, Клаудија Георгијевна Петруненкова, Олга Јаковљевна Виноградова и други.
Важне информације пружили су истакнути научници из Петрограда – Михаил Сергејевич Фаворски, Татјана Николајевна Алихова, Александар Сергејевич Иванов, Јуриј Константинович Герасимов, кћер професора Михауила Ивановича Граменицког Елена Михајловна Кузмина и други.
Непроцењиву помоћ у раду пружили су ми разговори са познатим петроградским пастирима: протојерејем Алексејем Коровином, (†2005), протојерејем Василијем Ермаковим (†2007), протојерејем Јованом Мироновим, протојерејем Виктором Голубјевим, протојерејем Борисом Глебовим, протојерејем Игором Мазуром, протојерејем Николајем Преображенским, протојерејем Вјачеславом Кљужвим (†2006), као и игуманијом Горње женске обитељи у Јерусалиму Георгином (Шуцкином) и игуманијом Пјухтицког Успењског женског манастриа Варваром (Трофимовом) (†2011). Њихова сведочења такође су смештена на страницама моје књиге, а успео сам укупно да нађем и испитам више од сто људи који су лично познавали преподобног Серафима Вирицког.
Опширна колекција духовних, историјских и документованих сведочанстава омогућили су да се одшкрине временски вео са житија светитељевог и чује његов пророчки глас.
Жеља да покажем посебну духовну вредност за наше савременике побудила ме је да циклус текстова о преподобном почнем са његовим пророчанствима, јер главна од тих пророчанстава служе као позив за искрено покајно враћање народа Богу и Православној вери.
У последње време много се говори о препороду Русије уз помоћ нових економских и политичких реформи. Скупљају се ауторитативни научни форуми, делују друштевно-политички клубови који промовишу различите програме и пројекте. Ни политика ни економија неће помоћи препороду наше земаљске Отаџбине, ако не буде оног најважнијег. Више од хиљаду година православни руски народ је живео вером и Црквом: само вера и Црква га могу спасити. Управо Православље је Русију начинило Русијом!
“Русија треба да иде својим посебним путем, не клањајући се светском мамонству и западним лажним вредностима” – тако је учио велики вирицки праведник.
Он је овладао несумњивим пророчким даром. О томе дивно говоре многа жива сведочанства публикована на страницама мојих књига. Изузетно важно је истаћи да је отац Серафим све радио са молитвом, запрепашћујући своје посетиоце Јеванђелским смирењем и љубављу. Његове речи нису предсказања ради предсказања, већ сведочанство духа који доприноси приобшћењу људи истини Божијој, упућујући их на пут спасења. Тиме је био прожет читав живот преподобног. Нека од његових пророчанстава су се већ испунила, друга се испуњавају пред нашим очима.
Предсказања преподобног Серафима о патријаршијском служењу коју је изрекао двојици будућих Првосветитеља РПЦ, предвиђања из двадесетих година ХХ века о приближавању жестоког прогона Цркве; пророчанство подвижника о долазећем Великом Отаџбинском Рату и победи руског оружја у њему; пророчанства о долазећем препороду храмова и обитељи у Русији изречена у крвавој 1939. години; о преименовању Лењинграда у Санкт Петербург (сам старац је северну престоницу увек звао управо Петербургом); такође тада предсказани Крсни ход из Казањског храма у Александро-Невску Лавру; предсказане 1945. године новчане реформе које су извршене1961. године; речи о другом обретењу светих моштију преподобног Серафима Саровског које је изрекао 1948. године, а које се десило после 43 године; предвиђање вирицког подвижника о кончини протојереја Алексија Кибардина кроз 15 година после његове сопствене кончине; тачно прозрење судбина многих људи и друга предсказања данас су постале неоспорне чињенице.
Већ у годинама служења оца серафима у Александро-Невској Лаври јасно су пројављени духоносни дарови добијени од Господа. Људи су осећали његову духовну снагу. У црквеним круговима добро је позната веома значајна епизода: “… Крајем 1927. године архиепископ Алексеј (Симански) који је тада управљао Новгородском епархијом дошао је код духовника Александро-Невске Лавре по савет и молитве. Он је био збуњен јер се веома плашио другог хапшења и прогона због свог дворјанског порекла. “Оче Серафиме, да није најбоље да отпутујем изван границе?” – упитао је архијереј. “Владико! А коме ћете оставити РПЦ? Јер Ви треба да је напасате!” – уследио је одговор старца. – “Не бојте се, заштитиће Вас Сама Мајка Божија. Биће много тешких искушења, но, уз Божију помоћ, све ће се то окончати. Останите, молим Вас”. Владика Алексеј се истог часа умирио и заувек је напустио мисао о одласку у иностранство. Тако је отац Серафим предсказао архиепископу Алексеју његово будуће служење на 18 година пре избора за Патријарха. Указао је лаврски схимник будућем Патријарху и рок његовог првосветитељског служења – 25 година.
Предсказао је старац патријаршијско служење и другом Првосветитељу. О томе је у Прагу 2011. године приповедао праунуку преподобног Генадију Александровичу Муравјеву архиепископ Оломоуцко-Брненски Симеон (Јаквољевич) који је завршио Лењиградску духовну академију где је учио на истом курсу заједно са 17- годишњим псалмистом из Талина Алексејем Ридигером.
Као и остали студенти академије, будући владика је допутовао у Вирицу старцу по благослов. Било је то у јануару 1948. године. Отац Серафим је на крају топле беседе запрепастио младића речима о томе да ће он бити архиепископ у Чешкој. Вративши се у Лењинград, Радивој (тако су звали владику Симеона у свету) испричао је о томе својим колегама са академије. Они су се развеселили: “Замисли изненађење. Ми имамо доброг старца. Он је Љеши Ридригеру рекао да ће постати Патријарх…!”.
Речи преподобног збиле су се 1990. године, када је Митрополит Лењинградски и Новгородски Алексеј (Ридигер) на Поместном Сабору РПЦ био изабран за Патријарха Московског и све Русије. А Радивоје се након дипломирања 1953. године вратио у Праг, где се 1958. године оженио и био рукоположен у јереја. Скоро 40 година је служио као настојатељ храма светог равноапостолног кнеза Владимира у бањском граду Маринские Лази у западној Чешкој.
У јесен 1996. године отац Радивоје је остао удовац, после чега је примио монашки постриг са именом Симеон. Хиротонија за епископа одржана је 1998. године. Новом владици тада су биле 72 године! Он је ускоро постао управник послова Прашке епархије, а 2000. године – владајући архијереј Оломоуцко-Брненске епархије Православне Цркве Чешких земаља и Словачке. Тако се после 50 година збило још једно пророчанство великог вирицког старца.
наставиће се…
Превод са руског: ruskline.ru/
Текст преузет са сајта:
