Настављамо са публиковањем текстова о црквенословенском језику...
Архимандрит Рафаел Карењин
Црквени језик је ближи унутрашњем логосу, језику духа, језику религиозне интуиције и молитвених созерцања него савремени језици. То није језик разума већ срца, језик непосредних проницања, језик напрегнуте духовне енергије и особите динамике. Древни језици у људској души изазивају нешто попут “подсећања” на човекову способност непосредног унутрашњег преношења мисли, доживљаја садржаја друге душе и озарења од Бога.
То је језик логоса који је дубљи од спољашњег језика за који је потребна материјална форма – реч.
Спољашњи профористички језици се све више удаљују од свог центра – духовног логоса, све се више диференцирају и материјализују.
Нови језици су углавном усмерени на човеков разум – аналитичке способности његовог разума, који је нижи у поређењу са духовном интуицијом. Они су такође у стању да изразе емоционално-чулна, страсна човекова стања, али се испоставља да су за изражавања појава из области духа, које се откривају у молитвеном пориву нови језици троми, немоћни као мишићи оронулог старца.
Присталице језичке реформе богослужења тврде да ће на новом, савременом језику литургика постати јаснија. Али литургика је сама по себи тајна. Она не може бити схватљива на вербално-семантичком нивоу, јер би се иначе могла схватити и усвојити седећи у фотељи са књигом у рукама или за писаћим столом.
Литургика није приповест која се може подробно објаснити, није ребус који се може одгонетнути или решити. Литургика је човекова укљученост у духовну реалност, а средство за то је утицај васцелог духовног поља на човека: архитектуре и унуташњег уређења храма, богослужбених мелодија, а главно је – снаге молитве свештенослужитеља и народа, који се налази у Цркви. За светог Јована Кронштатског се причало да су људи када је он служио Литургију или се ћутке молио на проскомидији осећали снагу његових молитава и Божанствену благодат очигледно, готово физички.
Древни језик је ближи унутрашњем логосу, због тога има јачи утицај на људско срце. Чудна појава је да понекад реченица на црквенословенском језику мимоилазећи човеков разум као бујица снажне светлости озарује, као да открива његово срце и оно трепери као душа путника који после дугог пута види очински дом. Овде се дешава оно што смо већ назвали, можда не потпуно тачно – “присећањем”. Човек се сећа изгубљеног раја и оног језика којем су се повиновала сва жива бића, језика на којем је беседио са Анђелима. Овде је присутна мистика језика. Древни свештени језик дира човеково срце, приморава скривене струне душе да затрепере. Модернисти ово не знају и не осећају, они желе да древне језике замене новима како би јаснија постала семантика речи која тајну богослужења не чини јаснијом.
Осим тога у литургици постоји паралелни језик образа и ритуала, који није мање важан од словесног језика. Овај символички језик је још мање схватљив, али он служи укључености човека у живу реалност догађаја који се дешавају. Ако желимо да богослужење учинимо доступним нашем плотском разуму треба да учинимо разумљивима обреде: или да их заменимо словесном интерпретацијом или да их преведемо на језик позоришне пантомиме, односно да обред из разгранатог свештеног символа претворимо у мимички гест. Шта ће онда остати од Литургије? Поучна представа? Када говоримо да је Литургија сећање на земаљски живот Христа Спаситеља ми ту нипошто немамо у виду да је Литургија сценски приказ Јеванђеља. Литургија је могућност да човек посредством свештених символа постане учесник у библијским догађајима, да изнутра доживи Голготску Жртву као Жртву која је принета за њега лично, а Христово Васкрсење као васкрсење своје душе.
Рекли смо да је древни језик подсећање људског срца на његову древну отаџбину – изгубљени рај. А савремени језик је језик школе и универзитета, језик улице и пијаце, фабрике и железничке станице. Он човеку не помаже да се отргне из заробљеништва свакодневних уобичајених послова, брига и интересовања. Свештени језик као да сведочи да у храму долазимо у додир са другим светом, са другом, за нас неуобичајеном реалношћу.
Асоцијативне везе не постоје само између садржаја речи и осећања, него такође и између осећања и саме форме језика. Форма уопште не може бити потпуно апстрахована од садржаја.
Нови језик ће, хтели ми то или не, носити у себи нови садржај, нову информацију, нови емоционални подтекст, који наш логички разум неће моћи да дефинише.
Богослужење се не сме мешати са проповеђу или богословљем. Проповед нам говори о духовном свету, а молитва нас укључује у тај свет; богословље показује пут, а молитва води тим путем.
Говоримо о лепоти древних језика. Шта подразумевамо под тим? Мислимо да је то нека тајна хармонија ритмова срца и ритмова древног језика и ми ову хармонију доживљавамо као нарочиту лепоту језика. Прочитајмо пажљиво псалме на новом и старом језику; какву разлику ћемо видети у свом унутрашњем стању? Нови језик је налик на воду која може да утоли жеђ, али ће душу оставити хладном, а древни језик је вино које весели и радује човеково срце.
(Преведено из књиге «Христианство и модернизм», архимандрит Рафаил (Карелин), Издательство Московского Подворья Свято-Троицкой– Сергиевой Лавры», 1999.г. стр. 362-365).
