Игор Шишкин
Напомена уредништва: Поштовани читаоци, већ смо писали о ватреном залагању Митрополита Илариона за поштовање санитарних мера у РПЦ, које у суштини нису ништа друго него недопустиво изругивање са највећом Светињом, Светим Причешћем. Поменули смо и честитку Милу Ђукановићу коју је упутио за Васкрс ове године. О честим посетама Ватикану да и не говоримо. Вашој пажњи нудимо текст који аргументовано показује већ вишедеценијску политичку активност Митрополита Илариона која је у потпуности на линији окорелих либералних русофоба. У светлу ових чињеница, постаје јасно зашто олигарси сумњиве репутације купују виле Митрополиту Илариону у Шпанији, постаје јасно зашто је тако млака подршка Руској Православној Цркви у борби са јеретиком и штићеником ЦИЕ Вартоломејем. Драга браћо руска, да видимо мало више светоочаког става, а мање екуменисања и папофилства на челу ресора за спољне везе Московске Патријаршије, па ће и подршка Цркви Трећег Рима засигурно бити много већа. Венац светилника руског Православља, мноштво данашњег предивног клира РПЦ, мноштво верника Цркве Трећег Рима, свакако заслужују много бољег представника у свету. Слава Богу да се овакви текстови публикују на веома угледним и веома читаним процрквеним руским ресурсима каква је и Руска Народна Линија, чији значај није могао да пренебрегне ни сам Патријарх Кирил, пославши честитку за јубилеј тог православног руског ресурса. То даје наду да утицај криптокатолика у РПЦ неће јачати, него слабити. Што се тиче србских православних људи који се слажу са позицијом Митрополита Илариона по питању Стаљинове личности, можемо рећи само једно - ваше знање о том питању се темељи на историографији или Јосипа Броза Тита или Хрушчова и Горбачова и њихових пропагандиста, немогуће је пљувати на Тита, а бити присталица његове историографије. Тито никада не би ратовао са прогонитељима Цркве, Тито никада не би дошао у сукоб са Лењином и Троцким, а са Стаљином је дошао...
♦ ♦ ♦
Митрополит Иларион (Алфејев) категорички се изјаснио против лика Стаљина у мозаику храма Васкрсења Христовог, главног храма Оружаних снага Русије: „Храм је место молитве, целокупни композицијски ентеријер храма мора бити потчињен том циљу“. Рекло би се да после овакве изјаве архијереја РПЦ градитељима није ништа друго преостало него склонити мозаик. Није на мирјанима да одлучују шта је у храмовима у складу са канонима Цркве, а шта није. Треба се смирити. Међутим, таквог смирења свога „Ја тако хоћу“ пред вољом и ауторитетом свештеноначалија неопходно и обавезно је за православног човека у питањима вере, а не у питањима политике.
Добро је познато да је почетак напада на мозаик са Стаљином, у коме је узео учешће и Митрополит Иларион, представљала публикација у „МБХ Медија“[1]. Зар ће неко, уколико је при здравом разуму и добром памћењу, поверовати у то да је тај инструмент информационог рата Запада против Русије (притом тај ресурс припада човеку осуђеном за кривично дело због пљачке земље у астрономским износима), улетео у рат против РПЦ и Министарства одбране РФ, у име заштите канона Православља? То као прво.
Као друго, мозаик са Стаљином у главном сабору Оружаних сила РФ није се појавио по произвољности војника који наводно ништа не знају о канонима уређења православних храмова, па је због тога Митрополит Иларион био принуђен да то уређење усмери на правилан пут. Све одлуке о уређењу храма доносио је уметнички савет, специјално формиран за те циљеве. Тим саветом руководи протојереј Леонид Каљињин, човек задужен за очување споменика историје и културе Московске епархије, шеф Експертског савета за црквену уметност, архитектуру и рестаурацију РПЦ. Управо он је раније предводио координациону групу стручњака за уметничко уређење комплекса храма Христа Спаса. Тешко је у Русији наћи човека са већим ауторитетом по питању црквене архитектуре.
Ругање канонима у мозаику са Стаљином није видео не само протојереј Леонид Каљињин, него ни епископ Клински Стефан, настојатељ изграђеног храма Васкрсења Христовог: „Што се тиче Стаљина… Тај храм се подиже у част Победе, и није се могло не приказати Параду Победе. Тамо ће бити још низ мозаичких слика са партизанима, са учесницима Великог Отаџбинског рата, са учесницима битке 1812. године и тим лицима који су прошли кроз низ ратова повезаних са историјом наше државе“.
Главни доказ да мозаик са Стаљином апсолутно није нарушавао каноне Цркве – јесте лична и стална контрола Свјатејшег Патријарха Кирила над процесом изградње и уређења храма.
Због тога нема никаквог основа доживљавати изјаву Митрополита Илариона против мозаика са Стаљином, као позицију РПЦ по канонском питању, коју је формирао један од њених високих јерарха. То није ниша друго него лична, притом политичка позиција грађанина Алфејева, у монаштву Илариона, који је у овом тренутку Митрополит Волоколамски и председник ОВЦС. А лична политичка позиција било ког грађанина земље, независно од места у јерархији РПЦ, ни у ком случају не може бити истина у последњој инстанци за православне верујуће. Нико није у обавези да је прихвата са смирењем.
Истовремено, ми не можемо игнорисати лично политичко мишљење Митрополита Илариона имајући у виду његов статус у РПЦ – међутим, апсолутно правилан може бити став да његово мишљење није обавезујуће за извршење.
Своју позицију Митрополит Иларион је објаснио на следећи начин: „Лик Стаљина у православном храму не сме да стоји, јер је Стаљин прогањао Цркву, на његовој савести је крв милиона, у том смислу и новомученика и исповедника РПЦ“.
Овакво објашњење из уста једног од најумнијих и најобразованијих људи, међу које несумњиво спада Митрополит Иларион, једноставно представљају велико изненађење. Па ово је ниво просечног либералног новинара.
Митрополит Иларион не може да не зна да све што је он рекао о Стаљину, крвнику новомученика – не представља ништа друго неко пропагандистички клише. Тема репресија и степен одговорности Стаљина за те репресије, скоро није ни истраживана. Подвлачим, није истраживана. Поглед на репресије који је изнео Митрополит Иларион, био је утиснут у друштвену свест у резултату две веома широке пропагандистичке кампање – прва при Хрушчову, друга при Горбачову.
Сматрам да није нужно доказивати да Хрушчов апсолутно није тежио стварању истините слике о репресијама и њиховим кривцима. Он је стремио да Стаљина уваља у блато. Александар Јаковљев, који је на Стаљина обрушио сву силину совјетског агитпропа[2] у другој половини 80-их година, недуго пре своје смрти је отворено признао да је тема стаљинских репресија њему била неопходна ради рушења СССР-а.
Управо та два пропагандна таласа су и породила слику крвавог тиранина који је у својој параноји убијао све редом, слику толико неопходну организаторима те пропаганде. По тим пропагандистима Стаљин је убијао и православне верујуће (новомученици) и њихове крвнике (Лењинове гардисте). Манијак, шта друго рећи.
Тек у нашим данима почиње научно истраживање природе и узрока репресија. Њихова слика још није поуздано склопљена. Међутим, већ сада ми знамо да се Јагода и Јежов не могу сматрати само извршиоцима Стаљинове воље, да је завера Јагоде и Јежова против Стаљина - била реалност.
Не ради се о томе да Стаљина желимо представити као хуманисту, ради се о томе да су све злочине починили његови непријатељи и против њега. Ради се о томе да је верзија коју покушава да протури Митрополит Иларион, пропагандистички клише који не може бити основа да се Стаљин прогласи кривцем за убиства новомученика и прогон Цркве.
У којој мери је овде умесна аналогија са савременим периодом. Са једне стране, очигледна неистина ће бити тврдња о личној одговорности Путина за све оно што су урадили либерали у време његове владавине. Са друге стране, очигледна је неистина и ако тврдимо да Председник Русије није одговоран за њихова дејства.
Ако су неопходна истраживања и докази за оптужбе да је Стаљин крив за прогон Цркве и никако се те оптужбе не могу сматрати као несумњиве чињенице, то су супротне чињенице добро познате и документоване. Само неколико примера.
1. Стаљин је прекинуо рат совјетске државе против Православља и Цркве. Тако је 1936. године на иницијативу Стаљина и Молотова, Политбиро специјалним указом забранио представу Таирова по комаду Демијана Бедног „Витезови“, са потпуно нечувеним за тај период образложењем: „Комад приказује антиисторијску и подругљиву слику крштења Русије, која је у стварности била позитивна етапа у развоју руског народа“. На „креативним“ претходницима Серебрјакова и Богомољова[3], тај Указ је имао ефекат експлозије бомбе – испоставило се да се у СССР-у више не сме изругивати са руском историјом и вером Православном.
2. Стаљин је обновио Патријаршијство.
3. Стаљин је ликвидирао „обновљенство“.
4. Љвовкси сабор Грко-католичке цркве из 1946. године донео је одлуку о укидању Брестске уније из 1596. године и донео одлуку о враћању „прадедовској вери“ и уједињењу са Руском Православном Црквом. Одлуке Љвовског сабора признате су као канонске од стране свих помесних православних цркви и подржано од стране огромне већине унијатских свештеника и парохијана. У годинама Хладног рата после стаљинове смрти, Американци и Ватикан су морали практично изнова стварати унијатство у Украјини.
5. Године 1945 сматрали су могућим и неопходним вратити се у окриље Московске Патријаршије РПЦ и такви стубови Православља у емиграцији какви су били Митрополит Евлогије (Георгијевски) који је управљао руским православним парохијама у Западној Европи, и Архиепископ Серафим (Собољев), који је управљао руским парохијама у Бугарској. (Владика Серафим је прибројан лику светих а његова икона ће се налазити у главном храму Оружаних снага Русије).
6. Само захваљујући Стаљину постало је могуће одржавање Сеправославног сабора 1948. године на коме су све помесне православне Цркве осудиле подривачку делатност Ватикана; изјавиле су о свом отдбијању да учествују у екуменистичком покрету и изјасниле су се за очување Александријске пасхалије (слављење Васкрсења Христовог по вековном поретку и Јулијанском календару – Р.Г.).
7. Можда најзначајнија чињеница која се апсолутно не уклапа у пропагандистички клише Митрополита Илариона, јесте чињеница да је 9. марта 1953. године Свјатејшиј Патријарх Алексеј I служио у Јелоховском сабору парастос Стаљину. Познате су и речи које је тада изговорио Алексеј I: „Ја нисам служио парастос безбожнику“.
Зато не чуди оцена Стаљина која се чула из уста Свјатејшег Патријарха Кирила: „Тамо где су се пројављивали воља, сила, интелект, политичка одлучност - ми говоримо: „да, несумњиви успеси“, као и са победом у Великом Отаџбинском рату. А тамо где је било крви, неправде, страдања, ми кажемо да је то неприхватљиво за нас, људе ХХI века. Ми ћемо предати историјске личности на суд Божији. Међутим, никада негативне стране не смеју да дају право да се искључи све оно позитивно што су урадили ови или они људи, не сме се искључивати критички однос према злочинима које су починили ти исти“.
У складу са изложеним, поставља се питање – зашто се Митрополит Иларион не руководи позицијом Патријарха, него понавља клишее либерала, активно протуране у друштвену свест од стране отворено антиправославних и антируских снага? Таквима попут оних који стоје иза «МБХ Медиа» или Credopress.[4]
Наравно, свима су нам од детињства наметали да се у полемици не сме прелазити на личност опонента, да интелигентни људи тако не поступају. Међутим, то је демагогија! Притом – подривачка демагогија! Из ове категорије су и други „аксиоми“ пристојног понашања: „Није важно које националности је човек – важно је да ли је човек добар“. Или нешто новије. „Није важног ког пола је твој партнер у постељи – важно је добар човек“. Сваки човек који није зомбиран либералном пропагандом, зна добро да се између савета пријатеља и савета непријатеља – налази огромна дистанца.
Да би се схватило како се треба односити према саветима Митрополита Илариона о политичким питањима, корисно је сетити се само неколико политичких чињеница из његове биографије.
Крајем 80-их година прошлог века млади јеромонах Иларион је био активиста „пете колоне“, која је радила на рушењу Совјетског Савеза. За време догађаја у Виљнусу он је преко радија који су контролисали сепаратисти Литваније, позивао совјетске војнике да не извршавају наређења команде.
Тешко је уздржати се и не навести образац његове тадашње слаткоречивости:
„Мили, рођени моји, браћо војници! За Литванију су наступили страшни дани. Проливена је крв невиних људи: већ је више од 15 погинулих, више од 150 рањених, 58 је нестало без трага. Сви ти злочини почињени су рукама војника који су добили наређење да пуцају у ненаоружане људе. Они који су дали то чудовишно наређење – верни су настављачи дела оних крвника који су стрељали и вршили репресије над људима током 20, 30, 40—их година, током целог периода совјетске историје. Крвницима тих времена Историја је већ пресудила, изнела је своје проклетство. Данашње крвнике чека иста судбина. Њихови злочини су неизрециво велики, безмерна је њихова кривица пред целом земљом, пред народом, пред Богом. Крв убијених, попут крви библијског Авеља, вапије до земље и призива Богу. Браћо моја, војници и официри! Ако Ви добијете наређење да поново пуцате у ненаоружане људе, да их опет газите гусеницама тенкова, - не потчињавајте се наређењу! Свим убицама – и онима који издају наредбу, и онима који је извршавају – срамота, проклетство, анатема!“.
Етнократски антируски режим који је успостављен после 1991. године у Литванији, достојно је оценио допринос залагања јеромонаха Илариона у одвајању те територије од наше земље – њега су наградили медаљом „За храброст и самопожртвовање“.
Да допустимо да је учешће у „петој колони“ у зору животног пута била грешка младости. Међутим, сада Митрополит Иларион не може да не зна да је он тада лагао. Да ни један човек у Виљнусу није погинуо од метка совјетског војника! Упркос томе, за протекле скоро три деценије он ни једном није осудио та своја дејства, није се покајао за њих, није предао „срамоти, проклетству, анатеми“ истинске убице ненаоружаних Литванаца и официра „Алфе“ – оних који су заиста дали наређење да се пуца и оних који су наређење извршили.
Други пут се садашњи Митрополит прославио на политиком попришту за време догађаја у Чеченији, када се руска армија нашла под двоструком ватром. Са фронта – од стране сепаратиста и међународних терориста, а из позадине – од моћи руских медија које су практично у потпуности биле под контролом демократа, које данас зову либералима. У информативној бујици лажи која се тада обрушила од стране Запада и „пете колоне“ на Русију, јасно се чуо глас и онога који је данас владика Волоколамски:
„То што се догађа у Чеченији, показује да се Русија нема права називати православном, хришћанском земљом“.
Трећи пример делатности Митрополита Илариона на пољу политике. Целих петнаест последњих година н са завидном 
упорношћу лепи злочиначки „стаљинизам“ и постојано спроводи паралелу између Стаљина и Хитлера: „Стаљин се у потпуности може поредити са Хитлером. Оба си донели свету толико невоља, да се никаквим војним или политичким успесима не може искупити њихова кривица пред човечанством“.
Апсолутно случајним стицајем околности поистовећивање Стаљина са Хитлером, нацизма са „стаљинизмом“ уграђено је у нову концепцију тумачења Друго светског рата коју управо у последњих 15 година активно промовише Запад и његова „пета колона“ у Русији. Суштина тог новог тумачења је добро позната. Руска Федерација је правни наследник тоталитарне империје зла, која носи исту одговорност за рат и Холокауст као и Трећи рајх. Немачка је прошла кроз „денацификацију“ и до данашњег дана плаћа због хитлеровских злочина против човечности. Дошао је ред да и Руска Федерација прође кроз „дестаљинизацију“ и плати пострадалим народима и земљама због злочина Стаљина.
При оваквом бекграунду не треба се чудити што је одмах после публикације у «МБХ медиа» (који представљају трубу „пете колоне“), дат знак за старт напада на мозаик са Стаљином у храму Васкрсења Господњег, не треба се чудити што се међу нападачима одмах нашао и Митрополит Иларион. Поново, услед апсолутно случајног стицаја околности.
Непријатељ мог непријатеља – апсолутно није обавезно мој пријатељ. Међутим, пријатељ мог непријатеља – апсолутно увек је мој непријатељ.
Наравно, ни у ком случају се не сме тврдити да су сви они који су били против мозаика са Стаљином у главном храму Оружаних снага Русије – истовремено и представници „пете колоне“. Међу онима који су поставили потпис испод отвореног писма протеста адресираног на име Свјатејшег Патријарха Кирила, налази се и велики број пристојних људи који се никако не могу уписати у редове либерала.
Међутим, то говори само о томе да се типичан представник руске интелигенције у суштини није променио. Он је, као и раније, спреман да буде бескористан и крајње ефикасан инструмент у рукама унутрашњих и спољних „пријатеља“ Русије. „Не ради користи“, него само зарад искорењивања неправде у Русији и тријумфа светлих и узвишених идеала.
Када се земља нађе у руинама, представник руске интелигенције са неверицом шири руке и претвара се да је жртва – „гађали су у самодржавље, а погодили Русију“, „гађали су у комунизам, а погодили у Русију“. Никако не бих желео да чујем од тих достојних људи још једно тужно признање – „гађали су у стаљинизам-путинизам, а погодили су Русију“.
Као што је писао Лав Гумиљев: „Глупост је исто такав извор људских несрећа, као и зла воља. Чак је, можда, глупост понекад и гора, јер она за себе тражи право да не буде одговорна: „Ја сам, као, тако мислио, значи, ја нисам крив“. И ту зла воља добија неопходан јој простор. Она може деловати не директно, у чему увек има доза ризика, него посредно, преко обманутих глупака који су уверени у своје право да не промишљају о ономе што творе“.
P.S. Либерални напад на Руску Православну Цркву и Министарство одбране Русије, који је иницирао Михаил Ходорковски, успешно се завршио. Није одржано свечано освећење храма Васкрсења Господњег у присуству Председника Русије и Министра добране (под изговором пандемије). Мозаик са Стаљином уклоњен је из храма.
Међутим, „Отворени медији“ Ходорковског који су први саопштили „граду и свету“ толико радосну вест, силно су преувеличали степен свог успеха. Мозаик није уништен. Он је пренет у музеј који је део храмовног комплекса.
О чему све ово говори? Као прво, о томе какву моћ, као и раније, има либерално друштво у Русији. Као друго, говори да оно није свемоћно. Чаша је до половине пуна, а не напола празна.
[1] Ради се о русофобном либералном, прозападном медијском ресурсу у власништву прерано пуштеног на слободу олигарха-робијаша Михаила Ходорковског, дакле, ради се о медијима које ми у Србији зовемо просто „Сорошевским медијима“ – примедба преводиоца.
[2] Агитпроп – скраћеница за термин у комунистичким државама за агитацију и пропаганду (примедба преводиоца)
[3] Представници савремене либералне „пете колоне“ у Русији, руски „другосрбијанци“ (примедба преводиоца).
[4] Ради се о прозападним русофобним медијима, пандан нашим другосрбијанским «Сорошевским» медијима и потпуно проституисаним новинарством (примедаб преводиоца).
Извор: Руска Народна Линија
Текст посрбио Саборник србско-руски
