Ранко Гојковић
Нормалном човеку који не носи телевизор на раменима, свакако је јасно да се иза ове хистерије са „пандемијом“ крију и јаки духовни разлози. Премда је јасно да је читава ствар из неких, нама за сада непознатих разлога, вештачки надувана, нећемо улазити у област коју не познајемо и говорити о вирусу као таквом.
Блаженопочивши Патријарх Србски Павле рекао је једном приликом отприлике овако: „Сунце још увек греје земљу због праведника. Зар би у супротном, тако огромно кандило горело само зверињаку?“ Наравно да данас зацарењу сина погибли на путу стоји само Православље и свете Литургије које се служе у православним црквама. Ситуација у свету све више личи на генералну пробу за забрану богослужења. Као да је све темпирано да хистерија свој врхунац доживи управо у време Великог поста и Светог Васкрсења Христовог, како би се унела смутња и ако је могуће и подела међу православним верницима.
У недавном тексту писао сам о неопходности одбране вере и о личном разочарењу када сам од клирика своје цркве чуо препоруку да се не целивају иконе на Крстопоклону недељу. Јасно је да је притисак безбожне власти на Цркву јак али не приличи некоме ко носи мантију да препоручује да се не целивају иконе. Међутим, верујуће Србе је охрабрио став Светог Синода СПЦ у коме је речено да Свети Синод остаје при ставу да причешћивање из исте Чаше на традиционални начин који се примењује већ 2.000 година, и да то није кршење обавезујућих инструкција државних власти. Слава Богу и хвала Синоду на тој одлуци!
Једино је епископ Херцеговачки Димитрије прекинуо традицију дужу од 2 хиљаде година. Ваљда поучен на екуменским молитвама са римокатолицима, које је наследио од претходника на трону.
Наравно да је напад на Православље глобалан процес који се од „Вартломејевог“ раскола само појачава. Свакако да напад на нашу Цркву у Црној Гори није само каприц Мила Ђукановића. У братској Русији такође се претходних неколико дана одигравају веома забрињавајући процеси, покушаћемо укратко да укажемо хронолошки на неке најзначајније моменте. Свети Синод РПЦ је на седници одржаној 17. марта отишао можда и даље од епископа Димитрија и издао упутство о „санитарним мерама“, предлажући и кашике за једнократну употребу, што је одмах наишло на велика противљења многих клирика (наравно - и многих мирјана). Тако се у саопштењу чувене Свето Тројичке Сергијевске Лавре, највеће светиње РПЦ, између осталог каже:
„Главни лекар Лавре игуман Тихон (Барсуков) је веома темељно изнео ситуацију у вези са пандемијом вируса и стањем ствари у Русији. Потом се братија обитељи веома ревносно и једнодушно изјаснила да се не мења постојећа богослужбена пракса, заснована на вековним канонима и традицијама. То јест, да не буде никаквог трљања антисептицима, и испирања кашичице у алкохолу (која спада у свештене сасуде и непосвећени, на пример, традиционално не смеју чак ни да је пипну – само са ње примају устима део Светих Дарова). Крст се као и раније приноси на целивање, као и свештенички благослов - са могућношћу целивања деснице. Одлука је заснована на дубоко духовној потреби и молбама од стране братије манастира, и њихове пастве, а такође и на пастирским сведочењима духовника Лавре. Тако су свештеници који већ око 30 година имају затворско послушање, причали о пракси причешћивања у затворима људи заражених од туберкулозе, венеричних болести и АИДС инфекција и никада се није десио преседан да се неко заразио после употребе Светих Дарова.“
Свето-Тројичина Сергијева Лавра
Сличну позицију заузео је и Сабор јерарха Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије на челу са Митрополитом Онуфријем. У инструкцијама разаслатим у украјинске храмове УПЦ МП одсуствује било какав захтев о дезинфекцији свештених сасуда, што директно противуречи инструкцијама Синода РПЦ. Штавише, један од јерарха УПЦ МП, митрополит Запорошки Лука (Коваленко), отворено је осудио садржај инструкција Синода РПЦ у свом обраћању настојатељима храмова његове епархије: „Од примене једнократних или личних кашичица или дезинфекције кашичица – уздржати се као од појаве маловерја и недостојног односа према Тајинству Евхаристије“.
Јавно се против тога на телевизији изјаснио и Митрополит Омски Владимир, лично знам да у Митрополији Петроградској такође нису предузете мере по питању поштовања „санитарних мера“ Синода, као и у многим другим епархијама РПЦ.
Мере по питању дезинфекције свештених сасуда, поред Синода наше Цркве, до сада су одбацили и Синоди Кипарске, Грузијске и Пољске Православне Цркве.
На тај начин испада да је Синод РПЦ пошао на корак без преседана, који подрива поверење верујућих ка главном Тајинству и црквеним светињама и Митрополит Иларион остаје упоран у одбрани тог чина упркос томе што он није добио подршку у другим Црквама, а највећа светиња РПЦ, Свето-Тројичина Сергијевска Лавра је постала главни стуб противљења тим новотаријама.
Упркос свему, Митрополит Иларион је веома оштро осудио клирике који се противе санитарним мерама, назвавши то „неодговорним актом, а ако то преведемо на црквени језик, ради се о злочину“. Шта рећи, очигледна је велика духовна корист од честог дружења Митрополита Илариона са папистима, као и у случају Херцеговачког епископа Димитрија.
На те речи митрополита Илариона стигло је мноштво критика са стране многих веома угледних процрквених, православно-патриотских руских медија. Цитирамо карактеристичан коментар са Руске Линије:
«Када би Митрополит Волоколамски Иларион поседовао бар део тог духовног ауторитета, који поседују монаси Тројицко-Сергијевске Лавре, можда би његово мешање у послове других епархија, које се налазе под руковоством других архијереја, било делимично оправдано. Но, владика на жалост, није духоносни старац па би му због тога више пристајало да се бави оним пословима које му је задао Синод, а не да прави смутњу својим оптужбама верујућих и своје сабраће архијереја. Јер чак и прихватање «Инструкција» може бити примењиво у епархијама РПЦ само по благослову владајућег архијереја, који ће и дати за то одговор на Страшном Суду».
Оно што радује јесте чињеница да линију Митрополита Илариона по овом питању за сада подржавају само познати црквени либерали, попут, по скандалима познатог протођакона Андреја Курајева који негира и Благодатни Огањ. Желимо да верујемо да ће, уз Божију помоћ, огромна већина благочестивог клира РПЦ успети да одбрани свеоотачко предање РПЦ од погубних новотарија црквених либерала.
Као и у претходном тексту у коме смо навели чудо Пресвете Богородице са Њеном чудотворном Пећком иконом, како би упозорили поједине клирике на погубност маловерја у клиру, наводимо и карактеристичан случај из руске историје, такође везан са епидемијом. Јер је „око Господње на онима који га се боје“ – глагоља нам Цар Давид. Митрополит Иларион има од кога да учи, у наставку текста читајте о исповедању и непоколебљивој вери руске световне и духовне власти пре нешто мање од 200 година, о Митрополиту Московском, светитељу Филарету и Руском Цару Николају I.
* * *
Епидемија колере обрушила се на Москву 1830. године и беснела је неколико месеци. Звали су је једином истинском савезницом Николаја I: таквог страха и јединства народа није било од времена налета Наполеона.
Император је позвао митрополита Филарета у Петроград – да тамо сачека да прође смртна опасност, али митрополит није желео да напусти свој народ, био је спреман да умре заједно са другима.
У Москви је проглашен најстрожији карантин, опколили су је војничким кордонима, због којих ни велики Пушкин није могао неколико месеци да дође до своје лепе невесте.
Митрополит Филарет је наредио да се свакодневно организују Литије са молитвеним песмама и звоњењем звона и сам се молио у Кремљу са братијом Чудовог манастира, на коленима, под ведрим небом, а у проповеди је призивао паству на покајање.
Свештеници су обилазили своје парохије, а потом су ишли у карантин да нахране и причесте болесне, притом се ни један свештеник није заразио.
Светитељ Филарет је неуморно понављао да се медицинско лечење мора комбиновати са духовним лечењем и да је у овом случају поуздање у Бога важније од медицине.
И када је Император посумњао у неопходност тако честих литија и молебана са великим бројем људи, у зараженом граду, митрополит је одговорио да је број оболелих после одржаног Крсног хода, мањи него пре.
Видећи непоколебљиву веру митрополита Филарета, у те страшне дане Николај I неочекивано долази у Москву у којој бесни колера.
Московљани су били дубоко дирнути када су видели како се царска карета зауставила пред Иверском капелом.
Император се дуго молио пред чудотворном иконом на коленима, а потом се упутио у Кремљ где га је на степеницама Успењског сабора срео светитељ Филарет и поздравио га следећим речима:
„Благочестиви Господаре!
Цареви обично воле да се показују као цареви славе, како би окружили себе блеском свечаности, да би примили почасти.
Ти си данас међу нама као цар подвига, да би са својим народом поделио опасност, да би преодолео тешкоће. Такво царско дело је изнад људске славе, пошто је засновано на хришћанској врлини.
Цар Небески ће видети ову жртву срца твога и милосрдно чува тебе и дуготрпељиво штеди нас“.
Та посета Господара зараженој Москви и речи светитељеве послужиле су као сиже за Пушкинове стихове у поеми „Херој“:
„Клањам се: ко се животом играо
Усред пошасти сумрачне болести,
Да би угасли поглед ободрио,
Клањам се, он ће пријатељ неба постати…“.
На Васкрсење Господње 1831. године, када је колера оставила Москву, митрополит Филарет је био награђен орденом светог Андреја Првозваног „за ревносну и многоделатну службу у архипастирском чину, достојно ношеном“.
Свети Филарет Московски
