Ранко Гојковић
Текст је инспирисан читањем текста оца Серафима Роуза о „Сергијанству“, публикован ових дана на „Стању Ствари“.
† † †
Серафим Роуз је несумњиво један од најзначајнијих православних мислилаца ХХ века и уједно један од највећих мисионара Православља. Толико бриљантних тема које је обрадио сврставају га у ред заиста најзначајнијих православних писаца и проповедника ХХ века. Међутим, то не значи да није било и погрешних процена по неким питањима, као што је питање „Сергијанства“. Непобитна је чињеница да је Руска Православна Црква Заграничја (даље РПЦЗ) дала неколико истинских светилника Православља, од светог Јована Шангајског, па Митрополита Филарета Вазнесенског (чије су мошти нетрулежне), до самог Серафима Роуза. Али је исто тако непобитна чињеница да је било и озбиљних грешака појединих архијереја РПЦЗ, који су у својој мржњи према бољшевицима ишли тако далеко да су подржавали чак и самог Хитлера.
Чак је и такав светилник какав је био свети Филарет Вазнесенски (није канонизован, називам га светим како због величанственог дела и мученичко-исповедничког житија, тако и због нетрулежности којом га Господ прослави) добио укор од светог Јована Шангајског када је овај негирао благодат клирицима Московске Патријаршије. И свети Филарет то више није радио. Јасна је и разумљива огорченост руског зарубежног клира дешавањима у њиховој црвеној Отаџбини, али наивно је одрицати благодат Цркви и клирицима у којој један Серафим Вирицки понавља у ХХ веку подвиг Серафима Саровског – хиљаду дана поста и молитве на стени – наивно је одрицати благодат Цркви која је измолила победу над окултистичким нацизмом. Свети Серафим Вирицки је урадио управо онај подвиг који је предложио Спаситељ богаташу – раздај све сиромасима и пођи за Мном. Један од најбогатијих Руса тог времена управо то чини – раздаје целокупно своје богатство и остатак живота проводи у невероватном молитвеном и аскетском подвигу. Тај светилник је пророчки предвидео улогу Првојерарха РПЦ чак тројици Патријарха.
Уосталом, не постоји ни један канонски разлог да се „Сергијанству“ налепи етикета јереси. Године 1927 када се у СССР-у водила борба за живот и смрт против Троцког, верног слуге сатаниног који је желео уништење руског православног народа као таквог и Јосифа Висарионовича Стаљина који је успео да победи и Троцког и очува руску државност и после победи и Хитлера, Митрополит Сергиј издаје своју декларацију која је била једна врста компромиса са властима. Хајде да се запитамо, да ли неко може замислити, да којим случајем Сергије тада није подржао државну власт која је започела са русификацијом партије и борбом против русофобних троцкиста, да су победили Троцки и његове присталице, у ком правцу би ишла историја света и да ли би данас уопште било руске државности? И на крају крајева, ко од нас може знати да ли је Митрополит Сергиј као местобљуститељ РПЦ имао и одобрење Свише, ко то може ући у његову душу и негирати његову велику молитвеност и веру у Господа? Заиста је на граници наивности тврдити да је Свети Дух напустио милионе грађана СССР-а који нису прекинули општење са тим архијерејем који је издао ту Декалрацију. Колико је током два миленијума хришћанства било и византијских и римских епископа који су такође склапали веома сумњиве компромисе са влашћу. Па и руских и србских уосталом. Земна црква састављена је од греховних људи који не поступају увек благочестиво.
Цитираћу најнападанији део Декалрације Сегијеве: „Ми желимо да будемо православни и истовремено да Совјетски Савез сматрамо нашом грађанском Отаџбином чије су радости и успеси истовремено и наши, и чије су невоље и наше невоље“. Могу да схватим да архијереји у зарубежју добијају оспице због тога што митрополит Совјетски Савез назива „Родином“ али митрополит Сергије је остао са народом и у његовој несрећи. Свакако да он мисли на народ а не на припаднике бољшевичке партије, свакако да он није могао подржавати црвени терор као такав и да је тај терор и био та невоља коју помиње, а никако радост, али свакако је био свестан опасности уколико у тим преломним моментима у држави победе троцкисти.
Дакле, митрополит Сегрије се није налазио ни у Паризу, ни у Београду, ни у Њујорку, него под том истом совјетском влашћу која је могла и која би то и урадила да су победили троцкисти, кренути у потпуно истребљење сваког хришћанског присуства у њиховој совјетији. И ко гарантује да је кренуо у отворени сукоб са влашћу да не би у логорима скончао и он сам и сви преостали свештеници и верујући мирјани и да у неколико наредних деценија Русија не би била атеистичка пустиња какве су потом постале Албанија и Северна Кореја. Понављам, да су победили троцкисти, све мирише да би тако и било.
Лично мислим да митрополит Сергиј није размишљао да спаси себе, него црквену организацију. Због тога, уз сво моје лично огромно уважавање према Серафиму Роузу, не могу прихватити олаку осуду митрополита Сергија. Можда је и пређена граница дозвољеног компромиса и за то су одговор већ дали пред Богом, али ни он ни његове присталице се нису одрекли Христа, очували су црквену организацију не огрешивши се о веру Православну и просто се мора схватити контекст у коме немају право да митрополиту тако оштро суде они који са друге стране границе имају пуну слободу изражавања.
Уосталом, две године пред своју смрт, године 1923, Патријарх Тихон и група високих архијереја РПЦ објављују Апел верницима да не делују против револуционарне власти. // Дела Његове Светости Тихона... стр. 296-298):
„Црква признаје и подржава Совјетску власт јер нема власти која није од Бога. Црква узноси молитве о земљи Руској и о Совјетској власти. <…> Свештеници су дужни да себи и својој пастви детаљно разјасне да Руска православна црква нема ништа заједничко са контрареволуцијом. Дужност пастира је да доведе до свести широких маса верујућег народа да се Црква од сада оградила од контрареволуције и стоји на страни совјетске власти“.
Да ли се неко усудио да Патријарха Тихона, великог исповедника Православља, оптужби за издају и јерес? Слава Богу, нисам чуо...
