Ранко Гојковић
Напомена аутора: Поштовани читаоци, надам се да нећете замерити због кратког објашњења разлога за поновно објављивање текста публикованог на Фонду Стратешке Културе 2012. године. У среду 1. јула 2020. године у организацији "Православне фондације" и "Удружења Милутин Миланковић" одржано је предавање које је оставило дубок утисак на све присутне, Ваш покорни слуга није био изузетак. Напротив, под утиском тог предавања поново публикујем овај текст као мали прилог надахнуном предавању професора Елчића! Док либерална другосрбијанштина влада србском кинематографијом траћећи силне новце за снимање свакојаке ђубретарске продукције, овакви бисери се довијају како знају и далеко су од очију србске јавности. Причајући о великом режисеру Андреју Тарковском и улози Промисли у његовом стваралаштву, професор Елчић је на поменутом предавању рекао да је његов филм "Рубљов" највеће дело светске кинематографије! Усудио сам се у тексту који нудим Вашој пажњи, за највеће дело светског сликарства навести управо "Свету Тројицу" једног другог Андреја - преподобног Андреја Рубљова...
♦ ♦ ♦
У суморној свакоднецвници и српске и уопште светске стварности, ФСК ће с времена на време, осим бриљантне аналитике наше геополитичке стварности, српском читаоцу презентовати, можда у Србији мање познате бисере из неисцрпне ризнице руског Православља, бисере “Свете Русије”. То путовање по необичним ризницама започињемо са “Светом Тројицом” Андреја Рубљова, нечим што свакако није баш непознато српском читаоцу, али пошто се ради о нечему што можда најбоље репрезентује сам појам “Свете Русије” – не можемо је заобићи и наше путовање по “Светој Русији” започињемо причом о Андреју Рубљову и “Светој Тројици”…
Многи људи у Србији мисле да појам Света Русија долази због мноштва светитеља просијавших по земљи руској. Свакако да руски светитељи представљају неодвојиви део Свете Русије и свакако да су дали свој печат Светој Русији, али није то једини разлог што је баш Русија названа Светом Русијом. И Грчка је дала свету много светитеља али је не зову Света Грчка. Сами Руси кажу да израз Света Русија не значи да у Русији живе све сами светитељи, то су људи као и други, са својим врлинама и манама, али у дубини душе руског човека горела је јарка љубав према православним светињама. Руски народ је од својих хришћанских почетака ценио своје светиње, оне су једноставно биле у срцу руског човека и у многим старим путописима постоје бројна сведочења и Руса и странаца о том побожном настројењу духа руског човека и његовом поштовању према светињама. На жалост, после Октобарске револуције богоборачка власт је успела да из срца многих Руса избаци тај трепет руске душе према светињама Господњим, многе су порушене и поругане, али Бог не бива поруган. Руски народ се враћа источницима своје славе, масовно поклоњење Руса Појасу Пресвете Богородице са краја прошле године, сведочи нам да се то побожно настројење духа према светињама Господњим, враћа у душе руских људи.
* * *
О животу Андреја Рубљова нема превише података, неки хагиографи се не слажу у неким детаљима житија, али за нас је најважније оно што можемо прочитати у светоотачким списима. А тамо пише да је можда Андреј Рубљов у Свето-Тројичко-Сергијевску лавру дошао још за живота “сверуског игумана” преподобног Сергија Радоњешког и да је можда чак био и учесник чувене Куликовске битке (1380. године). Али оно што је сигурно, свој процват и славу великог фрескописца и иконописца Рубљов доживљава у време игумановања Лавром омиљеног ученика преподобног Сергија – светог Никона Радоњешког. Никон је задужбинар предивне беле цркве у којој се налазе мошти преподобног Сергија Радоњешког и у коју се повремено из Третјаковске галерије у Москви пренесе и “Света Тројица”. У тој цркви је главни фрескописац био управо Рубљов. Сигурно је и то да је “Света Тројица” настала у првој четвртини XV века.
Ово што ћу ниже написати јесте субјективно мишљење и надам се да ми нећете замерити што га износим у оваквом тексту, али на то просто тера непоновљива хармонија нежних боја, плаве, зелене, златно жуте…, непоновљива хармонија ангелских одежди, њихових покрета, уопште, непоновљива лепота, складност и хармонија сваког осликаног милиметра на овом ремек-делу. За мене је бесмислено поредити било коју уметничку творевину у целокупном светском сликарству, са овим остварењем. У овом ремек-делу је све речено, целокупан Домострој спасења људског приказан је у једној икони великог руског генија. Сиже за слику је био старозаветни догађај када Господ у виду три Анђела посећује старозаветног Аврама. Од старозаветних детаља ту нема ни Аврама, ни Саре, нити телца и богате трпезе. Ту су само Мавријски дуб са столом испод њега, за којим седи Света Тројица, када их је Аврам замолио да их угости и минимум трпезе, тачније чаша са главом жртвеног телца. Она се налази у центру иконе, на њу у разговору указује рука Господа Исуса Христа, који се налази у централном делу иконе композицијски издвојен у правилном облику чаше, симболизујући смену крвне “жртве паљенице” Својом бескрвном жртвом у Светом Путиру. Дух Свети на десној страни иконе такође на овом “предвечном сабору” указује на Чашу, што значи да су Христово страдање и Његова жртва били централно место разговора а Света Чаша из које се причешћујемо Крвљу и Телом Христовим, представља централно место људског спасења. Благи наклон главе двојице ангела (Господа Исуса Христа и Господа Духа Светога) ка Првом лицу Свете Тројице, указују на поштовање Бога Сина и Бога Светог Духа према Богу Оцу. Уздржано и замишљено лице Бога Оца сведочи о узвишеном карактеру њиховог разговора. Ту је приказана још једна јасна симболика која потврђује светоотачко тумачење идентитета сва три лица Свете Тројице. Тако се изнад “Бога Оца, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог”, налазе грађевине које симболизују Његово стваралаштво. Изнад Господа Исуса Христа налази се Мавријски дуб, као симбол вечно зеленог дрвета живота, као симбол да ће сви они који у Њега верују и пију из Његове Чаше, имати живот вечни. Изнад Господа Духа Светог налазе се планине, које нам сведоче о узвишености духа и о великој узвишености свакога који тежи задобијању благодати Духа Светога. На тој икони су као на тацни приказане неслућене могућности руске православне душе, које су се после пројавиле у свим областима људског духа – од музике и сликарства, до архитектуре и књижевности. Када сам недавно у једном српском манастиру говорио о својим утисцима о “Светој Тројици” Андреја Рубљова, један благочестиви игуман српски ми је тада рекао, да он мисли да Рубљов уопште није свесно ставио Господа Исуса Христа у правилан облик чаше, или Светог Путира, него да је просто, рука тако вођена Духом Светим.
“Света Тројица” Рубљова имала је огромну улогу као истински симбол јединства православних Руса у коначном ослобађању од Татаро-Монголског ропства. Сам поглед на “Свету Тројицу” одгонио је сваки страх пред мрским непријатељем и доприносио јединству руских људи. Та јединствена снага овог бисера руске духовности, ни толико векова после свог настанка није ништа изгубила од свог позива на јединство, не само Руса, него и свих православних хришћана. Тешко је речима исказати осећања која православну душу обузму када стане пред “Свету Тројицу”. Пре извесног времена сам за један локални часопис у Србији говорио о Светој Тројици Рубљова и том приликом сам рекао да пред том иконом (која је величине собних врата), православни човек стане и тешко му је одвојити очи од ње. И полагано клекне, а сузе умиљења се саме појављују у његовим очима, и он практично осећа физичко присуство благодати Божије. Ту се осети та духовна веза, осети се да смо ми православни једно у Христу Господу нашем и осетимо Андреја Рубљова као свог најближег и најмилијег сродника.
Света Русија је још духовно жива, Православље у Русији није умрло, Православље је вера Васкрсења и надам се у Бога, да ће вера руског народа васкрснути и да ће поново Русија моћи да се зове Светом Русијом.
Молитвама преподобног Андреја Рубљова – нека тако буде!
