Ранко Гојковић
На заседању Светог Синода Руске Православне Цркве, одржаном 25. августа 2020. године у Даниловском манастиру у Москви, којим је председавао Његова Светост Патријарх Кирил, ослобођен је дужности Патријаршијског Егзарха све Белорусије Митрополит Мински и Заславски Павле, коме је изражена захвалност за поднети труд. За Патријаршијског Егзарха све Белорусије и Митрополита Минског и Заславског назначен је епископ Борисовски и Мариногорски Венијамин. Он је остао привремени управитељ Борисовске епархије.
Сведоци смо да сатанским силама са Запада више не успева криминални бандитизам са рушењем легалних власти широм света зарад пљачке и предавања на немилост мултинационалним компанијама. Заустављени су са тим планом у Сирији, потом у Венецуели, а све је очигледније да ће Сорошеви пулени и у Белорусији остати празних шака. Уверен сам да ће и назначење владике Венијамина за Егзарха БПЦ МП ослабити оне прозападне снаге које би да крену путем украјинских расколника и ојачати позицију православне Цркве у белоруском друштву.
Ова вест о назначењу владике Венијамина за Егзарха БПЦ МП може само обрадовати све истинске србске светосавце. Благодарећи владици Венијамину у Борисову је ове године, на Светог Саву, освештан први храм посвећен духовном оцу нашег народа, Светитељу Сави. Милошћу Господњом имао сам ту част да у две прилике будем гост код владике Венијамина, око Велике Госпојине 2019. године као учесник експедиције са ношењем и предајом Благодатног огња по светињама Белорусије, а 2020. године на позив владике присуствовао сам освештању првог храма нашем духовном родитељу Светитељу Сави и том приликом донео икону нашег светитеља, поклон Светог Синода СПЦ новоосвештаном храму. О томе можете читати овде и овде, а у наставку текста приводимо скраћену биографију новоназначеног Егзарха БПЦ МП.
♦ ♦ ♦
Епископ Венијамин рођен је 16. септембра 1968. године у граду Лунинц у Брестској области Белорусије. На државном универзитету завршио је факултет за „Радиофизику и електронику“ и после одслуженог војног рока специјализирао са дипломом „инжењер-радиофизичар“.
Минску духовну семинарију уписује 1992. године и после завршеног трећег курса, 1994. године, примљен је међу братију Успењског Жировицког ставропигијалног мушког манастира. Да направим паралелу са Србијом, тај манастир је по свом историјском значају у Белорусији, у рангу који за Србију има манастир Жича. Крајем исте године пострижен је у монаштво са именом Венијамин, по благослову Митрополита Минског Филарета.
У јануару следеће, 1995. године, у Успењском храму Жировицког манастира хиротонисан је у јерођакона, а већ 13. фебруара исте године – у јеромонаха. У јуну 1996. године постаје благајник Жировицког манастира, исте године завршава Минску духовну семинарију и уписује Минску духовну академију. Ускоро постаје предавач у семинарији, а током 1999. године у академији стиче научни степен кандидата богословља.
За игумана Жировицког манастира изабран је 14. децембра 1999. године, а у јануару 2005. године назначен је на дужност архијерејског намесника Жировицког манастира. У мају 2006. године узведен је у сан архимандрита.
У јануару 2009. године у саставу Минске епархије по први пут узима учешће у Помесном Сабору РПЦ. У јулу исте године ослобођен је дужности архијерејског намесника Жировицког манастира и постављен на дужност намесника Благовештенског Љадинског мушког манастира Минске епархије.
Решењем Светог Синода од 5. марта 2010. године (журнал № 10) изабран је за епископа Борисовског, викара Минске епархије. Наречен је за епископа 20. марта 2010. године у крсном храму Патријаршијске резиденције у Даниловском манастиру у Москви. Хиротонисан је 21. марта на Божанственој литургији у Храму Христа Спаситеља у Москви. Богослужењем је началствовао Свјатејшиј Патријарх Московски и све Русије Кирил.
Одлуком Синода БПЦ МП од 4. јуна 2010. године (журнал № 120) назначен је за председника Издавачког савета Белоруског екзархата.
Одлуком Синода БПЦ МП од 26. јуна 2014. године (журнал № 33) назначен је за председника новообразованог Синодалног оделења религиозног образовања и катехизације и за заменика председника (журнал № 35) Црковног суда Белоруского екзархата.
Одлуком Светог Синода од 23. октобра 2014. године (журнал № 93) назначен је за Преосвеђеног епископа Борисовског и Мариногорског.
Одлуком Синода БПЦ МП од 19. новембра 2014. године (журнал № 55) уведен је у састав Синода Белоруског екзархата с правом гласа.
Одлуком Синода БПЦ МП од 3. јуна 2015. године излази из састава Црквеног суда (журнал № 13), ослобођен је од дужности намесника Благовештенског Љаденског мушког манастира Минске епархије (журнал № 15) и председника Издавачког савета Белоруског екзархата (журнал № 18).
Носилац је мноштва црквених награда и ордена. Црквене:
- 2009. г. — орден свт. Кирилла Туровского II ст. (БПЦ).
- Крст преподобне Јефросиније Полоцке (БПЦ, 1913);
- 2015. г. — медаља првопечатника ђакона Јована Фјодорова, I степена (Издавачки Савет Руске Православне Цркве).
- 2018. г. — медаља «Праведне Софије, кнегиње Слуцке», II степена (Слуцка епархија БПЦ).
- 2018. г. — орден преподобног Серафима Саровског III степена (РПЦ);
- 2019. г. — медаља у част иконе Пресвете Богородице «Маринагорска», I степена (Борисовска епархија БПЦ).
Световне:
2015. г. — премија Председника Републике Белорусије «За духовни препород». 2018 г. — удостојен је значке Министарства Унутрашњих послова Републике Белорусије «За пружање помоћи».
♦ ♦ ♦
Приликом хиротоније у чин епископа, владика Венијамин је између осталог рекао: „…Обраћајући свој поглед ка прошлости, преосмишљавам сав свој живот: детињство и дечаштво, учење у световним школама и војну службу, васпитавање у духовним школама и послушања у Свето-Успењском Жировицком и Свето-Благовештенском Љаденском манастиру. Те етапе мог живота биле су као степеници којима ме је водила Промисао Господња, припремајући ме за ово служење. Сада се сећам речи Христа Спаситеља којима је Он предвидео лакомисленост Својих ученика: Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите (Јован, 15, 16). Смирено предајући себе свеблагој вољи Божијој и склањајући главу своју, примам одлуку Свјатејшег Патријарха и Светог Синода. Подобно Христу, Сину Божијем, Који Је дошао да испуни вољу Оца Његовог Који Га Је послао желим и ја да испуним вољу Божију у послушању Матери-Цркви…“.
Дакле, несумњиво достојан пастир да у тешким временима перфидног рата који Запад води против Православља предстојава Црквом Христовом у Белорусији. Читајући књигу владике Венијамина коју сам добио од њега на поклон, о великом Божијем угоднику свештеномученику Јовану Восторгову, мученички пострадалом за Христа од стране богоборачких бољшевика, био сам одушевљен кад сам прочитао пасус о проповеди светог Јована Восторгова на дан објаве рата Србији од стране Аустро-Угарске 1914. године. Цитат из књиге „Ја сам спреман… Живот и подвиг свештеномученика Јована Восторгова“ коју је написао епископ Венијамин:
„На путу ка храму, 20 јула 1914. године, отац Јован је сазнао за почетак рата. Како поступити? Шта рећи? Одговор на питања која су га мучила налази у речима Светог Писма да је раздељеност увек и у свему погубна (види 1. Коринћанима 1, 10). Зато у свом говору пастви он позива народ пре свега на јединство, да би заједнички иступили у заштиту словенства, заштиту братског српског народа. Само политички интерес не може ујединити људе, он их чешће раздељује. И уједињење мора бити религиозно, на основама православне вере. Била је то главна тема пастирског говора протојереја Јована Восторгова првог дана Првог светског рата…“.
Можда је то била једна карика у ланцу која је довела до освештања храма посвећеног Светом Сави? Верујем да је за љубав према србском роду владике Венијамина заслужан и велики пријатељ нашег народа, носилац ордена Светог Саве, српски и белоруски академик Иван Алексејевич Чарота, преводилац огромног броја дела са српског на руски језик. Лично сам се уверио у велико узајамно поштовање ова два изузетна човека.
Освештање придворског храма у Борисову у част Светог Саве, несумњиво је светосавским духом обузело Високопреосвећеног Митрополита Минског и Заславског Венијамина. Сутрадан по његовом избору за Егзарха БПЦ МП, добио сам писмо од Високопреосвећеног владике у коме сазнајем да се интересује српским црквенословенским појањем византијског напева, захваљујући дисковима које је добио на поклон од монахиња манастира Жича приликом једног сусрета у неком манастиру у Грчкој. Очито да наш духовни родитељ Свети Сава и данас спаја православну словенску браћу.
Многаја и благаја лета Високопреосвећеном Егзарху Минском и Заславском Венијамину!
Епископ Венијамин испред иконе Светог Саве, поклон храму у част Светог Саве од Светог Синода СПЦ
Слева надесно: Ранко Гојковић, Иван Чарота, епископ Венијамин, епископ Антоније
