Ранко Гојковић
Данас и потпуно добронамерне сугестије добронамерних верујућих људи упућене поводом неких чудних, нејасних појава у нашој Цркви, наилазе на реакцију «правоверних бранилаца» која није ништа друго него покушај да се зачепе уста свима који мисле својом, а не њиховом главом. Њихове реакције све више личе на покварену грамофонску плочу која само понавља «не судите, и неће вам се судити». Притом ти браниоци заборављају на друге, такође Христове речи: „Праведан суд судите“ (Јован, 7: 24). Како рече у једној проповеди руски клирик отац Георгиј Максимов: «Ми не смемо да осуђујемо човека, али судити о овим или оним дејствима, износити суд о томе шта је добро а шта лоше за хришћанина, шта је правилно, а шта неправилно – ми смо не само дужни, него смо и у обавези. То је заповест Божија».
Када погледамо жалосну слику и последице политике Васељенског Патријарха Вартоломеја, који давањем Томоса расклоницима у Украјини прети највећим расколом у историји Православља, можемо рећи да кривица за то пада и на све оне који су ућуткивали и трудили се да запуше уста сваком ко је указивао на непочинства Патријарха Вартоломеја.
Као да је на делу тенденција да се свештеноначалије идентификује са Црквом, као да остали клир црквени и верни народ нису исто тако удови Цркве Христове као и њено свештеноначалије. То што неко носи титулу Васељенског Патријарха не значи да је он и истински православац, било је и раније на тој катедри само номиналних али не и истинских православаца. Истински православан је само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом.
Још пре дванаест година (2012) превео сам и издао књигу «Завера папизма против хришћанства» познате руске научнице, Олге Николајевне Четверикове. У тој књизи је наведен «Закон о заштити Васељенског Патријарха» од стране Конгреса САД. Паметном доста! Поред тога, у тој књизи је изузетно прецизно указано на његов будући разбијачки рад на јединству Православља и његово слепо служење геополитичким интересима САД и светске антихришћанске закулисе. Олга је у тој књизи прецизно предвидела његово разбијачко деловање на канонској територији РПЦ у Украјини и Белорусији и прибалтичким земљама. Како овде не цитирати речи Митрополита Нежинског и Прилушког Климента, председника синодалног информативно-просветног одсека Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије из интервјуа Вечерњим Новостима (видети ОВДЕ)
- На патријарху Вартоломеју, на њему лично, лежи огроман грех за сву хулу учињену над украјинским светињама и за све сузе и страдања украјинских православаца. Гледајући његов цинизам, стиче се утисак да се на њему испунило указање Светог апостола Павла - лицемерје и кривоверство печат су греха који спаљује човекову савест. Његове лицемерне проповеди сведочиће против њега на Страшном суду. Јер Бог неће заборавити ниједну невину сузу оних који страдају за име Христово и Цркву његову.
Сада овај архијереј спржене савести наставља са својим непочинствима пошто се потпуно уживео у улогу «источног папе», па приликом изјаве саучешћа због терористичког акта у Москви, те људе назива «својим чедима» не помињући РПЦ као канонску цркву на територији Русије.
Сада позива на заједничку прославу Васкрсења Христовог 2025. године са архијеретиком из Рима, који је благословио бракове хомосексуалаца.
У светлу свега горе реченог, шта данас могу да кажу сви они «правоверни» бранитељи лика и дела Патријарха Вартоломеја, који су ућуткивали свакога ко је покушавао да укаже на многе погрешне потезе истог? Свакако да би и за њега и за Православље било много корисније да је имао озбиљне критичаре и у клиру и у народу, његови бранитељи су поплочали пут да дође до стања «спржене савести» о коме говори митрополит Климент. Сигурно да без њихове подршке и аминовања на његово отворено разбијање јединства Православља и служење геополитичким интересима англосаксонаца, последице не би биле овако катастрофалне. Зар случај Патријарха Вартоломеја не показује да смо ми дужни да «праведан суд судимо» а не да као ној забијамо главу у песак на све што ради свештеноначалије, макар било очигледно да некада раде погрешне и штетне ствари.
Више пута сам лично позивао на златно гесло светог Николаја Србског, да се трудимо да ако критикујемо, да речи буду благе, а аргументи јаки. Такве добронамерне критике много су корисније и делотворније од слепог удворичког брањења неодбрањивог појединих интернет пастира. Покушаћу да се држим тог златног правила србског златоустог владике и у овом тексту, који пишем тешка срца. Знам да ће дежурни бранитељи заграктати на мене због овог текста, али сам сигуран да у мојој критици има много више љубави према Патријарху него у њиховој слепој осуди сваке критичке речи која се упути поводом неких недоумица и неслагања са поступцима нашег првојераха. Уосталом, Бог је судија свима, па ће бити и мени и њима.
Често неразумевање ствара много проблема у животу људи, често се због неразумевања ствара потпуно погрешна слика о неком догађају или некој личности. А тих проблема не би било када би се људима разјасниле недоумице. Наравно да се Патриајрх не може освртати на све што пишу медији, али ствари на које указујемо су веома важне и дужност је озбиљних људи да отклоне све недоумице по питању веома озбиљних ствари. Од ступања на трон Светог Саве, много је недоумица по питању појединих поступака Патријарха Порфирија, која он не разјашњава, а његови «бранитељи» који одмах сваку забринутост тумаче као неразумне нападе на Патријарха, више штете него користи наносе његовом угледу. Због тога мислим да би уместо «дежурних бранитеља» много делотворније било да сам Патријарх одговори на многа питања која брину његову паству. Премудар сам себе подиже речима својим – учи нас премудри Сирах.
Да набројимо неке од тих недоумица због којих је верујући народ узнемирен.
- Болно признање и давање Томоса расколничкој црквеној структури коју је створио Јосип Броз Тито, до данашњег дана је неразумљиво за огроман број чеда СПЦ. Тим чином нарушено је црквеноканонско учење о односу према расколницима, учење о додељивању аутокефалије и практично погажена витешка борба нашег свештеноначалија Титовој србофобној политици, од светог владике Николаја и Аве Јустина, па редом свих поглавара СПЦ до Патријарха Порфирија. Верујући народ је због тога с правом незадовољан зидом ћутања којим је та, више политичка него пастирска одлука, обавијена од стране србског свештеноначалија.
- Свакако да постоји потреба да се смање тензије у србско-хрватским односима, али огроман број потомака недокланог народа не може да разуме речи «Ја и Загреб се волимо јавно, ја и Хрватска се волимо јавно, ако то некоме смета, његов је проблем». Ако се то извуче из контекста и не објасни верном народу, онда те речи не представљају пут за смањење тензија, као што то није ни «туђманизација србских страдања» коју некажњено ево већ читаву деценију спроводи један епископ СПЦ. На Божић 1942. године у клеронацистичкој Хрватској држави зверски је заклано 50 Гојковића и мој покојни отац и његов брат и сестра су остали до шестог колена без блиског рођака међу Гојковићима. У суседној кући поред очеве, у претежно србском селу са само једном кућом иновераца, живела је родбина оних који су починили тај покољ и никоме од нејачи из те куће није фалила длака са главе. Овај догађај показује да је србски народ и без екуменизма и без либерализма верски више него толерантан, његова православна душа не мора да тражи Истину, она је поседује, ако је уистину православна. Овај пример показује да православни Срби нису спремни на злочин против нејачи чак ни својих крвника, чак ни у најстрашнијим тренуцима, када крв вапије за осветом и лично се поносим таквим држањем својих предака. Мноштво је таквих или сличних случајева међу недокланом Србадијом, али то нипошто не значи и бланко разумевање за испољавање љубави према држави Хрватској чији представници никада нису показали ни «П» од покајања због васионског злочина који је њихова држава починила. Због тога мора бити разумљиво и незадовољство многих верујућих људи које је погодила неспремност за било каквим појашњењем – немилосрдне речи «ако некоме смета, његов је проблем» – исувише су у нескладу са личношћу црквеног првојерарха међу недокланим народом србским. Сигурно би неко словесно појашњење тих речи смањило простор за оне који знају само да критикују и ревнују не по разуму. А нама који искрено желимо да се непотребно не урушава углед такве институције каква је Патријарх, то би скинуло терет са срца.
- Наравно да ми није намера да подучавам Патријарха по питању Светог Причешћа и припреме за исто, било би то са моје стране и дрско и неразумно. Али са друге стране, не могу да не укажем на озбиљно неразумевање са његовим ставом о причешћивању од стране многих православних верника. То обраћање у коме је Патријарх место где се врши Света Тајна Исповести подругљиво назвао «неким буџаком у храму» и тај позив на олако сваконедељно причешћивање без поста и исповести (постимо када се пости, исповедамо се када осетимо потребу, а причешћујемо се на свакој Литургији – речи су Патријарха Порфирија), у дубокој је супротности са подробним текстом светог Јована Златоустог о припреми за Свето Причешће, као и текстовима и вековном праксом многих Светих Отаца наше Свете Цркве.
- Наравно да истински православни верници нису противници дијалога као таквог, па и са паистима, али тај дијалог мора бити у Истини. Ако смо свесни чињенице да су све хуле Првог и Другог Ватиканског концила са све булом о непогрешивости папе, увелико превазишле по отпадништву све јереси осуђене на седам Васељенских Сабора, немогуће је искрено водити тај дијалог ако паписти не само да нису свесни неопходности свог покајања и враћања у крило Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, него нас Православне сматрају шизматицима. У том смислу би многе недоумице верујућих развејало и образложење све чешћих најава његовог доласка у Србију, поготово данас када тај архијеретик практично признаје и содомске бракове и све оно што намеће тоталитарни дубоко антихришћански глобализам данашњице. Словесно образложење става по том питању онемогућило би приче које увелико колају «чаршијом», да је «туђманизација србских страдања» коју спроводи Музеј жртава геноцида уз помоћ једног владике СПЦ, - у функцији лакшег папиног доласка у Србију. Да ли смо заборавили на мудре речи Патријарха Павла по овом питању – добро нам не дошао?
- И на крају, несрећно изрицање анатеме на Недељу Победе Православља. Када се прочита тај текст онако како га је написао отац Петар Драгојловић, јасно је да може да се двојако тумачи. Али је исто тако јасно, да слушајући како је то изговорено, прва помисао човеку јесте да су анатемисани они који тврде да Дух Свети од Оца исходи, то јест, да су анатемисани Православни. Мада неспретан превод не би смео бити оправдање, поставља се питање како је дозвољен неспретан превод за тако важну ствар? Ако се већ тако десило, логично и неопходно би било да се то појасни. Има ли ишта нормалније него да се Патријарх огласи тим поводом и ућутка оне који тврде да је он анатемисао Православне. Бесмислено је да отац Петар Драгојловић или епископ Сергије изигравају адвоката србског Патријарха у овако важној ствари.
Све ове побројане недоумице уколико нема словесног разјашњења, стварају само смутњу међу верним чедима СПЦ и омогућавају недобронамерним људима ширење гласина и полуистина које су често опасније од лажи. Историјски говор Патријарха испред Храма Светог Саве, после величанствене Литије на Усековање 2022. године, дубоко је ушао у срца православне Србадије. Тај говор се и данас цитира, то јесте доказ, да се још једном позовемо на мудре речи Сирахове, да кад разуман човек чује мудру реч, хвали је и даље разноси. То што се неки баш ни у чему нису сложили са тим говором Патријарха, доказ је «да неразумни када чују мудру реч, бацају је иза леђа». Дакле, јасним одговором, Патријарха на све недоумице које тиште верујућу Србадију, прекинуле би се све гласине како по овим питањима, тако и по причи о брзом доласку римског непомјаника у Србију и не дао Бог, заједничке прославе Васкрса са непокајаним јеретицима.
«Господе, Оче и Господару живота мога, не остављај ме у њиховом збору и не дај ми да паднем међу њих» (Премудрости Сирахове, 23: 1).
На Благовести и Крстопоклону недељу љета Господњег 2024 по Рождеству Христовом.
