Ранко Гојковић
Предраг Пипер (Фото: Политика/Лична архива) - преузето са сајта "Стање Ствари"
Накнадна напомена аутора текста, уредника сајта: Поштовани читаоци, вест о упокојењу академика Пипера затекла ме је у Херцеговини, на парастосу оцу. Огорчен чињеницом да о томе нема помена у медијима, написао сам у огорчењу и текст због те чињенице. Накнадно, од пријатеља блиских и покојном професору Пиперу, сазнао сам да је то била његова жеља, да се о његовој смрти говори тек после сахране. Због тога се извињавам за оптужбе многим медијским посленицима и надам се да ми професор неће замерити са оног света на непромишљености. Да текст сада повлачим, сматрам да нема сврхе, већ су стотине страница на друштвеним мрежама објавиле вест о смрти, многе и са овим текстом. Многе речи о стању у "србској културној политици" стоје, да сам знао за ту жељу професора свакако не бих журио са некрологом и свакако би изгледао другачије. Вјечнаја памјат професору Предрагу Пиперу уз још једно извињење његовим сенима...
† † †
Тешко је рећи нешто смислено када вас затекне оваква страшна вест потпуно неспремним и у неким несвакидашњим околностима. Вест о упокојењу Предрага Пипера затекла ме је у родној Херцеговини, на десетогодишњем парастосу оцу. Та околност као да још више зближава са усопшим «витезом од ћирилице», упокојио се исти дан као и покојни отац пре десет година, уочи Усекованија.
Чим се појавила могућност, покушавам да нађем неку вест на интернету – безуспешно! Зовем блиске људе, кажу видели су вест на фејсбук групама. У првом тренутку болна неверица, да ли је могуће да се тако занемарује један од најуглединијх академика САНУ, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, један од највећих србских слависта с краја ХХ и почетка ХХI века, шеф катедре за славистику, носилац бројних одликовања и повеља, човек чија библиографија износи око 200 посебних издања, од чега само монографије броје 31 издање...???
Да ли је могуће да се у србској културној политици није превише одмакло од Брозове србофобије, када је не само стрељањем стотина хиљада србских патриота одмах после рата, него и у културној политици, наставио Павелићево дело из НДХ. Првакиње хрватског казалишта које су усхићено 4 године играле пред србским крволоком Павелићем, преко ноћи су постале код другог србског крволока Броза цењене примадоне у Народном позоришту у Београду. До данашњег дана потомци Брозових сатрапа из Шесте Личке, носиоци Ордена Јуде Искариотског, не силазе са ТВ екрана, уче становнике србске Војводине шта је војвођански менталитет, траже војвођанску нацију, а за «витезе од ћирилице» - ни помена у србским великим медијима.
Потом отрежње, чему се чудити, зар недавно нисам са огорчењем писао како је «Титова културна политика допрла и у србске манастире (ОВДЕ). Великани одлазе, све је мање достојних наследника, као да се посебан духовни рат води против «писма које су створили свети људи» како рече у једном тексту професор Пипер. Слава Богу, студенти славистике у делу професора Пипера имају много квалитетног материјала ослобођеног идеолошке вуковско-титоистичко-масонске матрице. Међутим, дела остају и како рече генијални Његош – покољења дјела суде, шта је чије дају свима. О делу професора Пипера говорило се на многим светским меридијанима, поред Београда и Новог Сада, предавао је и на универзитетима у Москви, Петрограду, Вороњежу, Иванову, Сеулу, Сапору, Задру, Нишу, Скопљу, Љубљани... У области граматичке и лексичке семантике, историје србске и словенске филологије, не само у србском, него и у руском и у другим словенским језицима, име Предрага Пипера неће бити заборављено.
Када оде велики човек кога сте познавали, кроз главу пролазе карактеристични детаљи из тог познанства. Наводим детаљ из не тако давне преписке са професором Пипером. На моју констатацију и честитку на храбрости поводом одлучне реакције на срамне речи о Космету председника САНУ, његов одговор је био толико дечије невин и наиван, да сам у првом тренутку помислио да овај човек не зна у каквом друштву живи. Тачно је да би таква реакција требало да буде нормална за сваког србског интелектуалца, али у времену када добитници Ордена Јуде заузимају више медијског простора од комплетне србске православно-патриотске интелигенције, питање свакако није реторичко.
Сећам се и свог боравка у Русији када је од професора Пипера стигао позив на свечани ручак поводом избора за члана САНУ великог србског пријатеља из Белорусије, професора Универзитета у Минску Ивана Алексејевича Чароте. Том приликом, у разговору са овом двојицом великих слависта, био сам задивљен њиховом ширином погледа, познавањем и руске и србске историје али и познавањем прилика и у СПЦ и у РПЦ...
Када нас напусти један такав великан, човек зажали зашто се није потрудио да мало више времена проведе са њим. Када ме је пре неколико година почаствовао доласком на промоцију моје књиге, жудео сам за новим разговором са њим и професором Чаротом, толико је било заједничких тема за једног србског русофила из којих је могао много тога да научи... Авај! - како би рекли Срби. Уви! – како би рекли Руси...
Вјечнаја памјат поштованом професору!
Упокој, Господе, душу раба Твојега Предрага, прости му сагрешења вољна и невољна и насели га у Насеља Праведних, где нема болести и туге и уздисања.
