Ранко Гојковић
Данас, 24. новембра по Јулијанском (7. децембра по папском-званичном државном) календару наша света Црква прославља свету Катарину Синајску. Свету девицу Катарину (рођену као Доротеју у Александрији у паганској породици крајем трећег века) Господ изабра као посебан сасуд Духа Светога. У знак обручења Христу ова девица прими прстен од нашег Спаситеља који до данашњег дана стоји на њеној руци. Мученички пострадавши за веру Христову, ова величанствена светитељка би од стране анђела Господњих пренета на врх Синаја. Међутим, тек у IX веку једном синајском монаху се јави у сну гроб свете девице и пошто су пронађене њене нетрулежне мошти (до данас су сачуване рука са поменутим прстеном и глава) тело јој је пренето у манастир, а на гробном месту је саграђена капела њој у част.
Рука свете Катарине
У овом тексту бих се посебно осврнуо на вековне Промислитељске везе Свете Горе Синајске и манастира свете Катарине са србским и руским родом православним.
Данашњи манастир свете Катарине саграђен је на месту где се Мојсију јавио Господ (око 1400 г. пре Христа, код несагориве купине). Тамо је 330. године света царица Јелена, мајка светог Цара Константина Великог (многи историчари сматрају да је света Јелена србског рода), подигла капелу посвећену Пресветој Богородици. Уз ову капелу, у шестом веку свети цар Источног Римског Царства Јустинијан (Србин Управда) и царица Теодора граде цркву, тробродну базилику од црвеног гранита, карактеристичног за синајске планине. Јустинијан-Управда је саградио високи зид око манастира на Синајској гори, где су у IX веку са врха Синаја пренете њене свете мошти (од тада манастир добија данашње име - манастир свете Катарине Синајске). У овој светињи у којој су се подвизавали и велики светитељи попут Јована Лествичника и Григорија Синаита, велики траг оставили су и свети србски подвижници и свети србски владари. Знаменита „Неопалимаја купина“ налази се у окриљу манастира свете Катарине.
Мало је познато да се у том манастиру чува и запис најстаријег србског књижевника Димитрија Синаита, знаменити Синајски псалтир или Димитријев запис како га још зову. Ради се о најстаријем сачуваном црквеном рукопису на старословенском језику (претпоставља се да је Херувимска песма, такође нађена у Катаринином манастиру, написана ћирилицом, чак старија од Синајског псалтира). Руски архимандрит Порфирије Успенски (касније владика Кијевски) као да је имао посебан дар да свету открива бисерна дела србске древне писмености. Поред открића овог Псалтира (1850) Порфирије Успенски је свету открио и знаменито србско Мирослављево Јеванђеље, пошто је 1846. године, приликом посете Хиландару откинуо једну страницу тог Јеванђеља (166 страницу). Залагањем руских љубитеља књиге, свет је потом сазнао за овај бисер србске средњевековне писмености.
Најбогатији део србског рукописног фонда у овој светињи припада рукописима из периода XIII-XVI века. Посебну пажњу међу тим рукописима заслужује зборник из XIII века који садржи низ Житија и апокрифа, као и јединствен списак превода богослужбених делова Евергетидског типикона, затим 3 Псалтира из тог периода, Служебнике из XIV века у облику свитака. Низ србских рукописа (Јеванђеља са Апостолима, Псалтир са молитвама, Требнике, Зборнике, Литургијске свитке) који се приписују монасима-книгописцима Јакову и Јоаникију-Јовану, који су писали непосредно на Синају. А богослужбени зборник са списима из треће четвртине XIV века - Равуле, написан је у северној Македонији и отуд је рукопис приспео у манастир свете Катарине. Рукопис ових србских књигописаца одликују се ретком архаичношћу за то време па су донедавно њихови рукописи били датирани у XIII век.
По угледу на Јустинијана и свети Немањићи се са посебном пажњом односе према манастиру свете Катарине на Синају. Тако наш духовни родитељ Свети Сава, приликом своје друге посете Светој Земљи цео Васкршњи пост (1234) проводи управо у овој великој светињи. Много ноћи провео је највећи син рода србскога на Мојсијевој гори, пламено се молећи Господу за свој србски род љубљени. Скоро да нема србског владара лозе Немањића који није бринуо о овој светињи. Света Јелена Анжујска, жена краља Уроша I, богато је даровала манастир свете Катарине, што су наставили да чине и њени синови, краљеви србски Драгутин и Милутин. До данашњег дана у ризници, библиотеци и музеју манастира чувају се дарови ових србских светих краљева. Мноштво древних србских рукописа, поклони србских великаша, тамо се чувају до данашњег дана. Краљ Милутин је чак у окриљу манастира сазидао и цркву посвећену светом архиђакону Стефану. Излазио је у сусрет молбама синајских монаха и био њихов заштитник. Практично, манастир свете Катарине у Милутиново време је био у србској јурисдикцији.
Блиске везе србског двора са синајском светињом бележимо и у време Милутиновог унука, србског Цара Душана и у његово време србски архимандрит Јоаникије постаје игуман манастира у коме се тада подвизао већи број србских монаха. Знаменита је Душанова „Повеља Богородици Синајској“ коју потврђује и син му Урош 1357. године. Да кажемо да и данас у специфичном појању када се поје „по гласовима“ у Катаринином манастиру може да се препозна особеност србског црквеног појања.
Традицију богатог даривања синајске светиње наставља и свети кнез Лазар и потом и син му Стефан и након њега и Ђурађ Бранковић. Управо у то време у Србију долазе знаменити „Синаити“ који су оставили дубок траг у очувању свете вере Православне на нашим просторима у време великих историјских искушења. После Пожаревачког мира потписаног између Турске и Аустро-Угарске 1718. године Браничевски крај припао је Аустро-Угарској током 21 године важења тог мировног уговора. Паписти су одмах покушали наметање унијаћења на том простору али су управо манастири у којима су свети Синаити увели синајски типик, представљали несаломљиву тврђаву Православља, дигли народ у одбрану свете вере и унија са римским јеретицима није имала успеха. Синаити су били изузетно учени монаси, истинске ризнице знања, па су одиграли значајну улогу у ширењу не само духовности већ и знања на просторима средњовековне Србије.
Да наведемо неколико канонизованих светитеља који су у време кнеза Лазара и сина му Стефана дошли у Србији где су оставили дубок траг: Мартирије Рукумијски (предање каже да је овај светитељ био духовник светог србског кнеза Лазара Косовског), Григорије Горњачки, Ромило Раванички, Роман Ђуниски, Зосима Тумански, Сисоје Сисојевачки… Дубок траг у нашој Цркви оставили су и следећи синаити: синајски монах Никодим, поп Јован Синаит (да кажемо да је поменути Порфирије Успенски пронашао три рукописа писана руком преписивача попа Јована Синаита - Јеванђеље, Псалтир и зборник назван „Словеса душеполезна”. Успенски сматра да је поп Јован 1481. године био још увек жив, а В. Розов сматра да зборник „Словеса душеполезна” није преписан рад него његово оригинално дело и убраја га у оригиналне српске писце 14. века), Нестор Синаит (рођени брат Романов, подигао цркву Витковицу у Алексиначком крају), Јов Синаит, Григорије Војловички Синаит и други мање познати Синаити…
Да кажемо да је јака духовна веза и наше руске браће са манастиром свете Катарине на Синају.
Од XV века Руска монархије је била практично једина суверена православна држава на челу са православним Царом. У XIV веку, 1375. године ради милостиње у светињу долази митрополит Макарије. Од 1390. године при Благовештенском сабору Московског Кремља (где су сахрањиване Велике Кнегиње допетровског периода руске историје), налази се икона Неопалиме Купине са Синаја коју је Макарије добио на поклон у манастиру свете Катарине. Међутим, тек у XVI веку долази до интензивнијих контаката руске државе са овом светињом.
Тако је први руски Цар Иван IV послао манастиру златом изаткани покров за мошти свете Катарине (1558). У XVII веку монаси са Синаја у више наврата долазе у Москву. А Цар Михаил Фјодорович, први Цар из лозе Романових, више пута је помагао свету обитељ коју су монаси звали «маном небеском». Он је 1630. године издао грамату која званично гарантује прилоге Руске монархије овој светињи на сваке четири године. Царевна Софија, сестра Цара Петра Великог (унука Михаиловог), дарује сребрни ковчег за мошти свете Катарине. Покренута је иницијатива да манастир пређе у окриље РПЦ, због чега је у Москву допутовала читава делегација синајских монаха, али се са тим није сложио Јерусалимски Патријарх упркос жељи монаха из манастира.
Ипак и после тога света обитељ је сачувала тесне везе са Русијом, у Кијеву је чак отворено подворје манастира свете Катарине, а сви руски Цареви без изузетка, по угледу на свете Немањиће наставили су са богатим даровима овој светињи. Цар Александар II поклонио је нов ковчег за мошти свете Катарине и 9 звона, које у овој светињи звоне и у наше дане.
Света Катарина моли Христа Бога за многострадални род србски и руски и за сав род Православни.
Фото: РУНЕТ
