Никола Јовић
Напомена: Поштовани читаоци, преносимо текст Николе Јовића у коме је дозволио тешку омашку, надамо се ненамерну, пишући о окупатору и агресору. Русија не може бити агресор и окупатор у Малорусији. Са друге стране, жалосна је чињеница да је руски медиј у Србији најважнију ТВ емисију поверио личности која је више од деценије распоређивала прљави Сорошев новац србофобној и русофобној олоши...
† † †
Када је Фуко упитан једном приликом зашто није чешће цитирао Хајдегера, чији је утицај на његову мисао очигледан, Фуко је одговорио како су „неки утицаји превелики да би се о њима говорило.“
Андреа (Јовановић) и Љиља (Љиљана Смајловић) су у овој Релативизацији успеле да, за мало мање од сат времена, постигну нешто што мало коме полази за руком у овој земљи. И мени ретко полази за руком иако се бавим писањем о ескапистичким садржајима, због чега ћу сада прећи на дигресију како бих макар делом постигао оно што њих две са лакоћом чине непуних сат времена, уз обећање да ће на крају ипак имати смисла.
Када је Зеленски посетио Белу кућу у фебруару, тренутак у којем се Трамп и Венс над њиме иживљавају као силеџије над неким туњавком у школском дворишту, био ми је врло знаковит на више нивоа. Оно шта ми је пре свега било перверзно у том перформансу за медије је у којој мери је симболика ситуације отворена за широк спектар тумачења.
Док ми гледамо сукоб Зеленског и Венса, који се викаријски вређа за, и уместо, Трампа, први човек Америке то посматра и убацује се са коментарима који од сукоба праве перформанс за телевизију. Међутим, док њих двојица намештају Зеленског за различите видове општења, занемарује се да у просторији неко недостаје. Ту се говорило о „помирењу“, о обустави ратних дејстава, о преговорима, примирју; али сви ти „појмови“ постоје само у апстракцији. У неком инфинитиву.
Дакле имамо председника окупиране земље; бесног потпредседника САД који се понаша онако како он замишља да би народ волео да се председник понаша; председника који се измешта из разговора тиме што размишља о томе како ће овај сусрет бити перципиран; и на крају имамо четвртог, невидљивог госта: Путина, који кроз своје одсуство структуира фикцију која се дешава у Белој кући.
Говор о преговорима о апстрактном миру без човека који има највећи протагонизам по питању агресије ми је био фасцинантан ван сваке мере, и наредних недеља ми је та сцена постала један од начина за тумачење свих дешавања на локалној политичкој сцени, а и у приватном животу уопште. На крају крајева, сви се ми увек налазимо у тим оквирима: неко ко је перформативно бесан на нас али не доноси одлуке, онај ко доноси одлуке али га одлуке не занимају него искључиво да нађе угао у ком он испада херој, неко ко је извор свих наших проблема и својим одсуством структуира ту фарсу и ти који не верујеш каквом те будалом праве.
Ова епизода Релативизације се може сматрати једном врстом драматизације тог игроказа где је Љиља, наравно, Трамп; Андреа је у улози Венса, а гледалац је Зеленски који гледа којим интелектуалним гимнастикама се овде брани режим и не верује да су постигле ствар ретку колико и тринаеста плата.
Љиља и Андреа успеле су сат времена да говоре о сукобу две стране у којем страна која има суштински протагонизам малтене и није именована.
Успеле су да разговарају сат времена о српској политици и да у том разговору Вучић и СНС скоро и да не постоје као једини актери са суштинским протагонизмом. Међутим, кроз своје одсуство, Шеф показује у којој мери он плете ову дискурзивну мрежу којом ова два лукава ума лове у мутном. Неки утицаји заиста јесу превелики.
Није битно одакле зрак полази, већ где се преломио. :)
Наслов: Стање ствари
Фото: Снимак екрана
Коментар и опрема текста: САБОРНИК
