Напомена: Поштовани читаоци, из текста Огњена Војводића (видети ОВДЕ) преносимо ово интересантно писмо које је 1826. године барону Фрању Томашићу, цивилном и војном гувернеру, упутио клирик СПЦ из манастира Житомислић синђел Спиридон Алексијевић. Ово писмо показује да је Вук Караџић био озбиљан агент Рима и Беча по питању пројекта о унијаћењу Срба, а да је издајник свете вере Православне показао је и венчањем у јеретичкој латинској такозваној цркви...
† † †
Високо царско-краљевско Предсједништво
У вези с цијењеним декретом од 29 јула 887, уложио сам највећи труд да пажљиво размотрим алманах Даницу који је написао на илирском језику за годину 1826. Вук Стефановић, уз који се налази календар православног обреда, у којем су имена светаца и називи празника написани на простонародном (простом народном) језику.
Пошто је војни капелан православног обреда пука барона Радошевића Лазар Бојић врло много упућен у књижевност илирског језика, и посједује вриједна знања о свему што се тиче језика и цркве, а и на миг тога високог царско-краљевског Предсједништва, сматрао сам нужним да од њега затражим његово цијењено мишљење о насталим и раширеним сумњама, да су имена светаца, пошто су написана на простом народном језику, унакажена и да је на тај начин профанисано оно што припада православном обреду.
Резултат извршених испитивања своди се на чињенице које имам част да саопштим царско-краљевском Председништву.
Старословенски језик руске цркве је онај језик који је био најпогоднији да прими својства и љепоте грчког књижевног језика, због чега је већ прије хиљаду година постао црквеним језиком, на којем је написано све оно што се односи на цркву и богослужење као у оригиналу. Због тога, имена светаца и називи празника треба да буду написани на том језику; док су у алманаху Даници напред наведени називи написани на простонародном дијалекту, неприкладно и највећим делом без везе са етимологијом, због чега долази, донекле, до тога да је профанисано оно што припада православном обреду.
У том циљу подносим неколико приказа и примјера:
Сабор Јоана Креститеља – ЈовањданГеорги – ЂорђеГригори – ГлигоријеВоскрсеније Христово – ВаскрсенијеСошчествије свјатого Духа – ТројицеРождество Јоана Креститеља – ИвањданУспеније Богородици – Велика ГоспођаРождество Богородици – Мала ГоспођаРождество Христово – БожићСтефан Архиђакон – СтјепањданХристос – РистосМонастир – НамастирСербин сербски – Србин серпски
Из овога се врло добро види да су како називи празника тако и имена светаца, написани на простом народном дијалекту, не само унакажени, него су, такође, у неку руку профанисани, и стога морају довести филолога y недоумицу. С обзиром на то што 7. јануара пада Свети Јован Крститељ, а 24. јуна је рођење истог свеца, кога је Стефановић у Даници y првом случају назвао Јован, а y другом Иван; тако се 15. августа слави успомена на успење Девице Марије, а 8. септембра успомена на њено рођење, што је y Алманаху назначено као Велика Госпођа и Мала Госпођа.
Христос је грчка ријеч и значи онај који је од Бога помазан, а обратно, Ристос не значи ништа.
Монастерион је исто тако грчка ријеч и значи склониште монаха, а његови житељи носе назив монаха; али ако манастир треба да се зове намастир, онда би и његови становници требало да се зову намаси, а не монаси, што нико није рекао.
Овај Стефановић се потписује у свом Рјечнику као Стефановић, што јасно произлази из Стефан; али ако је тако, како је он могао y свом Алманаху да намјесто Стефана Архиђакона стави Стјепањ дан.
Колико има дијалеката y талијанском и њемачком језику, па ипак први нагиње тосканском, a други обрађује књижевне њиве Виландове и посвећује своје плодове Аделунгу. Пошто је мајка словенских дијалеката савршени старословенски језик руске цркве,* није потребно да се удаљавају од тога** ако желе да за кратко вријеме постигну оно чиме се данас поносе Њемци, а што су Французи постигли већ у вријеме Луја XIV.
Сасвим је очевидно да онај народ који се ријетко бави граматиком, говори неправилно. То је био и разлог што је (архимандрит) Рајић у својим бесједама употребљавао такав стил, да би га прости народ могао лакше разумјети. Његове прве ријечи показују да се он послужио исквареним језиком цркве, јер aганац y стилу цркве се пише агнец, а у простом народном јагње и y најновијем мисалу (Шиавет) јањац (према талијанској ортографији gn= њ). Ha сличан начин догађа се проповеднику y Крањској да са предикаонице говори исквареним њемачким језиком, од цајта до цајта, цашафне итд.
Профани писци се понижавају и спуштају до простог народа, али не да би они остали необразовани или да би одржали прости народ у незнању, већ у циљу да унесу побољшање, као што о томе лијепо говори Хердер када каже: „Свуда гдје говорим простом народу, треба да се држим његовог тла и основе и да га мало по мало подижем у своју сферу.“ Према томе, Стефановић не може (архимандритом) Рајићем оправдати свој недостатак, јер као што је познато различита су правила граматике од правила бесједништва, посебно због тога што се називи светаца и празника не налазе код Рајића, a код Стефановића се не види аганац.
Што се тиче најновијег мисала (Шиавет), премда је у њему напоменуто да се y писању не удаљава од глагољског језика, ипак се он, што се тиче особина језика, од њега толико удаљује, да би га глагољаш разумио и он глагољаша таман толико колико Латин Талијана и обратно. Међутим, треба да примијетим да оно мало примјерака алманаха Данице који су унијети y Далмацију нису досад произвели никакав штетни утицај и чита се више из радозналости него што му се придаје било какав степен важности.
Имам част да повратим поменути Алманах високом царско–краљевском Предсједништву. 1)
*Старословенски језик је један од најизграђенијих. – (Шлецер y свом Нестору, III. Cтpaнa 224.)
Сплитски духовник Матеја Караман отишао је са знањем Пропаганде 1732. као мисионар y Москву, да тамо научи словенски руски дијалекат. Он је по свом повратку примљен у Collegio Urbano и ту је радио на критичком издању Мисала 1741; онда је у септембру идуће године основана словенска катедра при Collegio Urbano у једној партикуларној Конгрегацији пропаганде под предсједништвом светог папе. Шафарик [П.]
** Неопходно је потребно ближе се упознати са овом пречасном, ореолом обасјаном мајком (старословенским црквеним језиком). Јер је он управо тај који је због своје дубоке древности и унутрашњих вриједности занимљив за сваког лингвисту, а за сваког слависту је три и четири пута значајнији, и у најновије вpијeмe с правом чини камен темељац цјелокупне словенске филологије и критике језика. Шафарик [П.]
__________
Извор: Блог Огњена Војводића
Фото: Снимак екрана
