Реч пастира
Протојереј Јован Пламенац
Откуд у данашњој Црној Гори тако дубока национална подјела на Црногорце и Србе, која бива чак и унутар једне породице, која је узрасла до непријатељства? Што се то догодило са Црногорцима чије је национално сопство прије краће од вијека било српско? Што се то догодило Црној Гори, прије краће од вијека – Српској Спарти?
Сјеме пренационализације народа Црне Горе посијано је средином прве половине 19. вијека из двије шаке, десне и лијеве.Оно из десне шаке посијано је још у вријеме припреме Подгоричке скупштине која је одржана од 24. до 29. новембра 1918. године, којом је Црна Гора, која је претходно у Великом рату била капитулирала 1916. године и која је из рата изашла као поражена страна, уједињена са Србијом, која је из рата изашла као побједничка држава. У том процесу дошло је до подјеле у народу на присталице безусловног уједињења Црне Горе и Србије па стварања Краљевине СХС, и присталице условног, у ствари конфедералног уједињења у државну заједницу у којој би Црна Гора задржала основне елементе државности, династију и пуну самосталност у унутрашњој политици. Према боји предизборног летка са именима кандидата повјереника за избор посланика Подгоричке скупштине први су, колоквијално, названи „бјелашима“ а други „зеленашима“. И једни и други, без икакве резерве, национално су били Срби.
Свети Николај Србски
Светитељ Божији Милутин витешки
Задатак имаше велики и тешки,
Да одбрани веру од злих расколника,
И народ од многих љутих насилника.
О. Дарко Ристов Ђого
Напомена: Поштовани читаоци, са посебном радошћу препоручујемо текст оца Дарка Ђога. Сматрамо посебно значајним да се коначно неко у мантији одважио да каже неку реч о значају црквенословенског језика. Са наше стране, још једном понављамо више пута изречени став на овом порталу - прелазак у богослужењима на "вуковицу" представља највећи пад у историји СПЦ...
† † †
Као млади теолог и свештеник, почесто под утицајем великих теолошких ауторитета који су се према црквенословенском језику односили са презиром, и сам са кроз вријеме усвајао једну наивну и општу представу о неподесности рускословенског (савременог црквенословенског) језика за богослужење Цркве. Заправо, иако сам почесто бранио потребу да задржимо црквенословенски у некој мјери у богослужењу наше српске Цркве, почесто сам имао утисак да би основно разумијевање текстова олакшало приступ нашем вјерном народу богослужењу и животу Цркве. У своју одбрану, морам да истакнем да ни изблиза нисам ни први ни једини који су тако размишљали. Већ од периода између два свјетска рата, читав један круг вриједних и горљивих посленика Богочовјека кретали су у правцу постепене србизације литургије и литургијског живота. Плод тих настојања био је превод литургије на српски језик из пера светог Аве Јустина Ћелијског, а и прије званичног издавања тог превода – капетан Александар Мирковић свједочи да је и величанствени Михаило Ћусић у јесен 1944. у Фочи служио литургију за припаднике ЈВуО на српском језику.
