Протојереј Мирољуб Срб. Ружић
Термин антисемитизам у савременом дискурсу широко се користи за описивање предрасуда, дискриминације или непријатељства усмереног искључиво ка јеврејском народу. Иако је ова дефиниција дубоко укорењена у социополитичкој и историјској свести – посебно имајући у виду дугу историју прогона Јевреја – детаљнијом анализом овог појма са филолошке, библијске и историјске перспективе уочава се концептуална непрецизност.
Лингвистичко и етимолошко порекло термина „семитски“ у библијском контексту
Придев семитски проистиче из библијског лика Сима (Шема), једног од тројице Нојевих синова, како је записано у Књизи постања (Постање 10:21–31).
Сим (Шем) се традиционално сматра праоцем неколико древних народа Блиског истока, укључујући Хебреје (Израиљце), Арамејце, Асирце и касније арапске народе. У 18. веку, немачки историчар Аугуст Лудвиг фон Шлецер, а затим и оријенталиста Јохан Готфрид Ајнхорн, увели су термин семитски језици како би категорисали породицу сродних језика међу којима су хебрејски, арапски, арамејски, акадски и други – сви потекли из заједничког језичког корена и географски су смештени на територији древног Блиског истока.
Из ове филолошке традиције проистиче и употреба термина семитски не само као описа језика, већ и народа који су те језике говорили. Стога, према лингвистичким и етнолошким критеријумима, Јевреји и Арапи – као и други древни семитски народи – спадају у категорију семитских.
Сходно томе, термин антисемитски, када се лингвистички разложи, имплицирао би противљење свим семитским народима – што је у директној супротности са његовим савременим значењем, које се односи искључиво на антипатију или мржњу према Јеврејима.
Библијска димензија: Заједничко семитско наслеђе
Ово шире значење није само лингвистичко, већ и дубоко библијско. Хебрејска Библија (Танах) представља Аврама као заједничког патријарха и Јевреја и Арапа. Преко Исака, Аврам постаје праотац Израиљаца (Постање 17:19; 21:12), док преко Исмаила постаје праотац многих арапских народа (Постање 16:11–12; 25:12–18). Обе лозе потичу од Сима (Шема), што додатно потврђује да Јевреји и Арапи деле заједничко семитско порекло.
Теолошки посматрано, ово заједничко наслеђе има дубок значај. Божји савез са Аврамом (Постање 17:4–5) проглашава га „оцем многих народа“, и то обећање није искључиво, већ инклузивно. Иако се заветна линија у јеврејској традицији остварује преко Исака, библијски текст не умањује значај или легитимитет Исмаиловог потомства. Напротив, Бог је благословио Исмаила и од њега начинио „велики народ” (Постање 17:20).
Дефинисање антисемитизма на начин који пренебрегава заједничко семитско и аврамовско наслеђе представља не само редукцију језичке прецизности, већ и теолошко-дехерменевтички приступ, који може довести до слабљења свести о унутрашњој повезаности и богословској дубини библијско-историјског наратива.
Историјски развој термина
Упркос свом ширем значењу, термин антисемитизам је у 19. веку популаризовао немачки политички агитатор Вилхелм Мар, који га је употребио како би промовисао псеудонаучну расну мржњу према Јеврејима. Маров циљ био је да непријатељство према Јеврејима представи не као верску нетрпељивост (антијудаизам), већ као рационалну, етничку нужност. Тако је термин сужен и политички инструментализован као средство за искључење, прогон, а касније и геноцид.
У том контексту, антисемитизам је постао еуфемизам – можда чак и начин да се мржња према Јеврејима „запакује“ у наизглед научни оквир. Како истиче научница Дебора Липштад, термин је служио да се „расна мржња обложи прихватљивијим језиком“ (Antisemitism: Here and Now, 2019).
Временом се ово рестриктивно тумачење и сужена концепција учврстило у западном дискурсу, нарочито као одговор на ужасе Холокауста, у којем је више од шест милиона Јевреја било сурово и систематски лишено живота од стране нацистичког режима. Данас је антисемитизам стандардни термин за означавање мржње према Јеврејима, иако његово буквално значење обухвата знатно шири спектар народа.
Теолошке и етичке импликације
Са теолошког становишта, усмеравање термина „антисемитизам” искључиво на искуство Јевреја, иако историјски утемељено, разумљиво и оправдано у свом историјском и етичком оквиру, не обухвата у потпуности шири контекст семитског наслеђа – наслеђа које је дубоко укорењено у све три аврамске религије: јудаизму, хришћанству и исламу.
Такво разумевање не умањује јеврејско страдање нити историјску специфичност антисемитизма као облика мржње, већ управо супротно – омогућава да се теолошки и морални одговор на њега прошири у правцу интеррелигијске солидарности. У времену раста нових облика верске и етничке нетрпељивости, позивање на заједничко семитско наслеђе може послужити као основ за изградњу културе сећања, али и културе мира међу заједницама које деле духовну и историјску сродност, чак и када су у савременом контексту раздвојене религиозним, политичким, идеолошким или идентитетским линијама.
И Тора и Куран наглашавају заједничко наслеђе и достојанство свих Аврамових потомака. Куран, на пример, препознаје децу Израиљеву и Исмаила назива пророком (Куран 2:136; 19:54). Хришћанство потврђује Аврама као духовног оца вере (Римљанима 4:11–12). Ове списе карактерише визија ширег људског сродства и божанског обећања – визија која је у основи супротна етнолингвистичком непријатељству.
Игнорисати ово у терминима које користимо значи починити не само лингвистичку искључивост, већ и морални, историјски и богословски превид.
Стога, коришћење појма антисемитизам у ширем смислу, као појма који обухвата све семитске народе, није само академска дилема или реторички избор, већ и етички и богословски чин који тежи да оснажи међусобно разумевање и јединство. Такав приступ може помоћи у превазилажењу подела које су често засноване на површним или искључивим тумачењима, те у светлу Светo-Писамског наратива, подстакну културу мира, помирења и уважавања у савременом свету.
Социополитичка реалност насупрот етимолошкој тачности
Наравно, језик се развија, и појмови често добијају значења која се удаљавају од својих етимолошких корена. Конвенционална употреба термина антисемитизам као ознаке искључиво за мржњу према Јеврејима данас је дубоко укорењена у јавном и академском говору. Ова употреба је кодификована у дефиницијама институција као што је Међународна алијанса за сећање на Холокауст (IHRA), која антисемитизам дефинише као „одређену перцепцију Јевреја која се може изразити као мржња према Јеврејима“.
Иако ова дефиниција има несумњиву важност и практичну вредност у борби против мржње усмерене према Јеврејима, неопходно је приступити јој с пажњом и свешћу о њеном ширем домету значења. Историјски и етимолошки контекст самог појма носи сложену и вишеслојну стварност која прелази оквир једне појединачне заједнице. Уколико се термин употребљава без дубљег промишљања о његовој библијско-богословској и културној димензији, може се десити да он неодговарајуће ограничи ширину дијалога и осветли искључиво једну перспективу, не обухватајући пуни спектар заједничког наслеђа.
Посебно у контексту међуверских и међукултурних сусрета, где је дијалог суштински инструмент помирења и уважавања, једнострана или непотпуна дефиниција може довести до неспоразума, па чак и до непланираног јачања раздора. У том смислу, прецизније и детаљније разумевање семитског наслеђа – које укључује јеврејски народ као и друге семитске народе и верске традиције сродне по духовним коренима – може постати снажан темељ за изградњу мостова поверења и сарадње.
Такав приступ не умањује значај специфичних историјских искустава и бола које је јеврејски народ претрпео, већ их ставља у шири теолошки и хуманистички оквир. Он промовише свест о узајамној повезаности и слободи од подела, инспиришући све заједнице да заједнички траже правду, људско достојанство и мир. На тај начин, термин и његова употреба могу прерасти у средство не само осуде мржње, већ и подстицаја на дубље разумевање и истински међурелигијски и међукултурни дијалог. Дубље и свеобухватније разумевање заједничког наслеђа семитских народа могло би значајно допринети изградњи узајамног поштовања и дијалога, уместо потенцијалног продубљивања подела.
Закључно разматрање
У закључку, појам „антисемитизам“, иако је у савременој употреби постао синоним за предрасуде, дискриминацију и насиље усмерено првенствено против јеврејског народа, представља лингвистичко-историјски парадокс који захтева дубље разумевање како у етимолошком, тако и у теолошком и културолошком смислу. Термин „семитски“ проистиче из библијског родослова, конкретно из личности Сима (или Шема), најстаријег сина праоца Ноја (Постање 10:21), од кога потичу различити народи Блиског Истока, укључујући и Јевреје, Арапе, Асирце, Арaмејце и друге семитске етничке групе. Дакле, семитско наслеђе није искључиво јеврејско, већ обухвата шири корпус народа који деле заједничко језичко и културно порекло, што додатно усложњава савремену употребу термина „антисемитизам“ као појма ограниченог искључиво на антиизраелски или антијеврејски дискурс.
Ова етимолошко-антрополошка комплексност добија своју пуну богословску димензију када се сагледа у светлу библијске теогоније и теолошке антропологије. Симовa (Шемова) лоза, детаљно изложена у родословима из Постања (10:21–31; 11:10–26), повезује Јевреје и друге семитске народе унутар ширег наратива о Божјем домостроју спасења. У том смислу, богословски је неодрживо гледати на појам „антисемитизма“ као искључиво антиеврејски став, јер би то подразумевало и потенцијално непријатељство према другим потомцима Сима, посебно Арапима, са којима Јевреји деле заједничког родоначелника у Авраму. Библијски извештаји о Исмаилу (Постање 16:10–12) и Исаку (Постање 21:1–3), као и курански наратив о жртвовању Аврамовог сина (Куран 37:101–109), потврђују дубоке духовне и историјске везе између ових народа. Иако постоји теолошка разлика у идентитету жртвованог сина између јудео-хришћанске и исламске традиције, заједничка је идеја о богоугодности и повезаности са Божјим обећањима.
У хришћанском теолошком тумачењу, апостол Павле Аврама представља као „оца свих који верују“ (Римљанима 4:11–12), чиме се он уздиже изнад етничке припадности и постаје парадигма вере за све народе. Ово се још снажније изражава у посланици Галатима, где стоји: „Нема више ни Јудејца ни Јелина… јер сте сви једно у Христу Исусу“ (Галатима 3:28–29), што указује на есхатолошки карактер заједништва које превазилази све људске и етничке поделе.
Када се појам „антисемитизам“ анализира у светлу библијске антропологије, он не представља само облик етничке мржње, већ и богословски чин одбацивања човека као иконе Божје. Свако одвајање и дискриминација на основу порекла, у овом случају оно које је усмерено према потомцима Сима (Шема), нарушава темељни поредак стварности који је Бог успоставио у Стварању (види Постање 1:27) и потврдио кроз Завете. Из перспективе хришћанске сотириологије, ово одбацивање има и сотериолошке последице, јер занемарује универзалност Христове жртве која је понуђена „за све људе“ (1. Тимотеју 2:4–6).
Критичка реконцептуализација термина антисемитизам захтева много више од просте етимолошке или историјске ревизије. Она подразумева дубље урањање у херменеутичке, теолошке и еклисиолошке импликације појма, чије савремено значење стоји у контрадикцији са библијским наративом о универзалном достојанству сваког човека створеног по образу и подобију Божјем (Постање 1:26–27). Савремена употреба појма „антисемитизам“ као искључиво антијеврејског феномена превиђа чињеницу да су сви семитски народи нераскидиво повезани унутар библијске теогоније, као и унутар заветне структуре изграђене на личности Аврама, који се у Светом Писму и у хришћанској сотериологији афирмише као отац многих народа (види Постање 17:4–5; Римљанима 4:17).
У том контексту, православно теолошко тумачење семитског идентитета не сме се ограничити на етничке или историјске координате, већ мора обухватити есхатолошку димензију Божјег домостроја (οἰκονομία τοῦ θεοῦ), који се у пуноћи остварује у Христу. Апостол Павле у посланици Галатима радикално укида све друштвене, етничке и полне поделе, успостављајући нову антропологију у којој је човек дефинисан не по телесном пореклу, већ по припадности Христу: „јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу. А кад сте ви Христови, онда сте семе Авраамово и наследници по обећању.“ (Галатима 3:28–29).
Свето Писмо, дакле, не подстиче етноцентризам, већ указује на нужност духовног превазилажења етничких и културних граница у корист христоцентричне саборности (καθολικότης), у којој је љубав – ἀγάπη – врховни етички и онтолошки принцип. Христова Нова Заповест: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге.“ (Јован 13:34), поставља темељ за еклисиолошку визију заједнице у којој се свака форма мржње, а нарочито она заснована на етничкој или родословној основи, показује као радикално супротна Божјој вољи и плану спасења.
Уместо релативизације историјске патње народа који су били објекат антисемитске мржње, хришћанско богословље је позвано да афирмише правду, помирење и заједничко сећање (communio memoriae) као теолошке категорије. Само на тај начин може се изградити истинско хришћанско сведочанство у свету, у духу речи Св. Апостола Павла да је Христос дошао да помири све – и што је на небесима и што је на земљи (Колошанима 1:20), те да је у Својој личности оборио зид поделе – „Јер Он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство”. (Ефесцима 2:14)
Стога, сваки облик антисемитизма – било он усмерен против Јевреја, Арапа или других (не)семитских народа – није само друштвени или политички проблем, већ дубока теолошка девијација која стоји у супротности са срцем хришћанске поруке: да су сви људи позвани да буду „једно у Христу“ (Јован 17:21), и да у Христу нема границе/а ко је ближњи, већ се ближњи дефинише Љубављу, тј. Христом, Који превазилази сваки идентитетни оквир.
Извори:
Свето Писмо (Постање 10:21–31; 16:11–12; 17:4–5, 17:20; 25:12–18)
Said, Edward W. Orientalism. Pantheon Books, 1978.
Lipstadt, Deborah E. Antisemitism: Here and Now. Schocken Books, 2019.
Gesenius, Wilhelm. Hebrew Grammar. Translated by E. Kautzsch, Clarendon Press, 1910.
Finkelstein, Israel, and Neil Asher Silberman. The Bible Unearthed: Archaeology’s New Vision of Ancient Israel and the Origin of Its Sacred Texts. Free Press, 2001.
Куран (2:136; 19:54)
International Holocaust Remembrance Alliance. Working Definition of Antisemitism. holocaustremembrance.com/resources/working-definitions-charters/working-definition-antisemitism
Извор: Стање Ствари
Наслов и опрема текста: Саборник
Фото: Снимак екрана
