Ања Филимонова
Алојзије Степинац 1942. године постаје посланик Хрватског парламента (сабора) и том приликом у част Павелића одржао је поздравни говор, самим тим дајући пуни легитимитет нацистичкој НДХ.[1] Ватикан, као и раније, указује на пут: Света столица је именовала Алојзија Степинца за „војног викара sine titulo“ хрватске нацистичке војске, о чему га је лично обавестио папски легат у НДХ, Рамиро Марконе. Папа је пажљиво пратио политичке догађаје у НДХ преко свог посланика Марконеа и његовог секретара Масучија – ова два бенедиктанца су у Загреб стигли 3. августа 1941. године уз топао пријем Степинца.
Злочини над Србима у НДХ су вршени најсадистичкијим и најмонструознијим методама, укључујући мучење и убиства – одсецање делова тела и глава, вађење очију, печење живих људи на ражњу, забијање ексера у главу, укључујући и децу, бацање живих људи у креч итд.[2] Парохијски свештеник у логору смрти Јасеновац (или боље речено, у систему логора смрти обједињених заједничким именом Јасеновац) са чином усташког капетана, био је Јосип Паршић, који је подржавао НДХ, али је био против усташких зверстава. Пред Земаљском (републиканском) комисијом за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Загребу у јуну 1945. године, Паршић је, између осталог, изјавио следеће: «... Усташа Маријан Гела је долазио код мене и често ме обавештавао о догађајима у логору, на пример, како су заробљеници убијани у логору, у почетку углавном митраљезом, али су затим заробљеници почели да се убијају тупим предметима. Једног дана, у болници у Јасеновцу, усташки капетан Марин Јурчев, кога су касније усташе обесиле у логору у присуству затвореника др Шпицера и др Клајна, рекао ми је да је до 1943. године у логору Крапје и у логору Јасеновац, умрло око 500 хиљада људи». Наводимо најважније сведочанство Паршића: «Кад год сам посећивао Загреб, више пута сам обавештавао директора надбискупске канцеларије, др Борића, о догађајима у логору Јасеновац. Он ми је одговорио да су представници Католичке цркве протестовали против злочина, али да њихови протести нису уродили плодом. Он је такође рекао и следеће – Ватикан је преко Католичке акције у Згребу контактирао Управу жупе Јасеновац да затражи имена неких од притворених, углавном Јевреја... Списак сам дао Католичкој акцији». То значи да су за злочине усташа у Јасеновцу знали и Загребачки Каптол и Ватикан.[3]
Командант немачке службе безбедности у окупираном Београду, која је била директно потчињена Гестапоу, Вилхелм Фус (од априла 1941. до јануара 1942.) и Емануел Шефер (од јануара исте године) саставили су посебан досије о злочинима усташа над Србима и Јеврејима почињеним 1941. и 1942. године у логорима у Јасеновцу и Новој Градишки, као и у другим областима НДХ. Део овог досијеа данас се чува у Војвођанском архиву, у коме је, са немачком прецизношћу, са немачким печатима, на 300 страница детаљно описано о многим злочинима, што је поткрепљено са 63 оригиналне и пажљиво нумерисане фотографије. Поред детаљних сведочења о злочинима, досије садржи белешке људи који су се обраћали највишим немачким властима или Комесару за избеглице да их заштите од бруталних оргија усташа, а пратеће фотографије су снимљене у време вршења злочина. Следећи детаљ показује колико су усташки злочини били брутални и несхватљиви нормалном човеку: преводилац из Војвођанског архива, након што је прочитала неколико страница, рекла је да „једноставно нема снаге да то преводи“. Сведочење је просто застрашујуће: «Хиљаде лешева плутало је Савом, Дравом и Дунавом са натписима - правац Београд, путовање до краља Петра», «у чамцу на Сави пронађене су дечије главе и на једној је био натпис – месо за пијацу у Београду». Ту су и фотографије жртава сваљених у гомилама, поред којих су се злочинци сликали «за успомену».[4] Међу тим документима налази се и писмо које је анонимни «поштени католик и Хрват» написао кардиналу Алојзију Степинцу, у којем му је описао монструозне детаље злочина које су над Србима на територији Независне Државе Хрватске починиле хрватске усташе и припадници католичког свештенства. То писмо указује да је Степинац, барем од фебруара 1942. године, знао шта се дешава на територији НДХ, а посебно у логору смрти Јасеновац. Почевши са речима да је писмо адресирао «као човек човеку, као хришћанин хришћанину», анонимни аутор (за кога се верује да је члан краљевске владе у егзилу, Првислав Грисогоно) пише да су «Срби били брутално злостављани и убијани на најстрашнији начин 10 месеци» и да су «стид, огорчење и бес били залеђени на лицу сваког поштеног Хрвата». «Убиства Срба почела су у првом периоду оснивања жалосне Независне Државе Хрватске (Госпић, Глина, Гудова, Босанска Крајина итд.), која се без прекида настављају до данас», каже се у том запису упућеном Степинцу. Наводе се методе мучења, као и да су «та зверства ужаснула чак и немачке и италијанске војнике». Аутор завршава писмо оптужујући Римокатоличку цркву: «Ето зашто највећа одговорност пада на Католичку цркву, како за Божији тако и за људски суд. Казна ће стићи хрватски народ ако се ми не покајемо за своје грехе. Ја вам ово саопштавам да би спасао своју душу. Међутим, Вама остављам слободу да нађете пут са спасење Ваше душе! Један од многих који је пре свега човек и католик, а потом честит Хрват. Земун, 8. фебруар 1942. године».[5]
Степинац је мирно дочекао крај рата у Загребу, обезбедивши претходно у католичким манастирима скривање архива усташа и опљачканих од Срба и Јевреја драгоцености на територији НДХ. Азгребачки Каптол, то јест надбискупски двор, био је једно од места где су се од нове комунистичке власти скривали «крсташи»-усташе, чиновници НДХ, фрањевци усташе и њихови помагачи. У фрањевачком манастиру на Каптолу, монаси су сакрили злато и друге драгоцености испод олтара. Нове власти су извршиле претрес манастира, током којег су откриле 36 сандука са златом и другим драгоценостима, сакривених 20 цм испод цементних плоча које су фрањевци поново малтерисали након што је скровиште успостављено. Поред вредних предмета, у сандуцима су се, како показују фотографије и документи, налазиле људске кости, кутијице за табакере, златни сатови, венчано прстење, медаљони са дечјим фотографијама, златни зуби - све пронађено припадало је српским, јеврејским и другим жртвама НДХ, убијеним у логорима.[6]
Каптол је такође постао информативни центар за информације о усташама које су остале у Хрватској и Босни и Херцеговини, као и дистрибутивни центар за помоћ и координацију усташко-крсташких група преко кога је достављана храна и лекови. Вођа крсташа био је Ерих Лисак (најближи Павелићев сарадник, директор Главне управе јавног реда и безбедности, једна од најодговорнијих особа за терор, убиства и депортације у НДХ), а у иностранству - вођа Анте Павелић, као и официри Вјекослав Макс Лубурић (први управник Јасеновца), Јаков Ђал, Јосип Томљеновић и Крешо Жупан. «Крсташи» су покренули истински саботажни и субверзивни рат, у којем су, између 1946. и 1948. године, убили више од 2.000 војника, полицајаца и агената државне безбедности (УДБ-е).[7]
Године 1945, врховни тужилац Народне Републике Хрватске, Јаков Блажевић, подигао је оптужницу против надбискупа Врховном суду Републике Хрватске због кривичног дела подржавања и организовања усташких терориста. Оптужница показује да су поглавник НДХ и надбискуп Алојзије Степинац представљали јединствени политички фронт заснован на тези да НДХ и римокатолицизам чине једну целину, која је обједињавала хрватски нацизам и римокатолички фундаментализам, што је довело до геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. У оптужници се такође наводи да је он «подстакао многе друге свештенике непријатељски настројене према народу да предводе разоружавање Југословенске војске, освајање и организовање усташке власти, организовање усташких комисија, логора, кампова, штабова итд.. То је њему било могуће јер је био председник бискупских конференција и управљао је организацијама Католичке акције, имајући врховну контролу над целокупном католичком штампом, активирао је све те организације, као и целокупну католичку штампу, да помогну окупацији, Павелићу и такозваној НДХ».
Та штампа, потпуно усташка, фашистичка, заогрнута црквеним и верским плаштом, ширила је клевете и лажи против народноослободилачког покрета, подстицала верску, националну и расну мржњу у корист окупације и против народноослободилачке борбе. Све организације Католичке акције следиле су Степинчеве позиве, посебно организације «Великог крсташког братства», «Великог крсташког сестринства» и «Домагоја», које су сарађивале са усташама и постале стуб и центар усташтва. Чланови ових организација учествовали су у разоружавању Југословенске војске, у успостављању усташке власти, а многи од њих су постали функционери у усташким логорима и штабовима.
Из њихових редова регрутован је велики број официра за Павелићев војску, велики део чланова крсташких организација добровољно се придружио усташким војним јединицама и милицији, а председник „Великог братства крсташа“, др Феликс Нидзелски, постао је усташки „под-жупан“ и „заповедник усташке омладине“. Ове организације су обезбеђивале интелектуалне кадрове за усташки терористички апарат.
...Поред тога, на све могуће начине током рата и непријатељске окупације, он је изражавао своју солидарност са немачким и италијанским окупаторима учествујући у бројним званичним догађајима и прославама које су у Загребу организовали представници немачких и италијанских окупационих власти...
Под руководством одбора који је он предводио, спроведено је присилно превођење Срба у католичку веру...
Почетком 1942. године, од Ватикана именовани војни викар усташких и милицијских снага Павелића, именовао је познате усташке свештенике Стипу Вучетића и Вилима Цецељу за своје заменике и званично постао највиши војни свештеник Павелићеве војске, коме су потчињени сви војни свештеници. Они су, као део усташких и милицијских снага, подстицали на злочине, и сами чинили злочине против народа и спроводили усташку пропаганду...
Оптужени, др Алојзије Степинац, осуђен је… на казну затвора са принудним радом у трајању од 16 (шеснаест) година, са губитком политичких и грађанских права у трајању од 5 (пет) година…».[8]
Овоме треба додати да је Чиста католичка акција, коју је покренуо Степинец 1935. године, постала духовни и организациони темељ за геноцид почињен у НДХ. Међутим, за разлику од НДХ, нацисти у Немачкој нису склопили сличан савез са Римокатоличком црквом у вршењу масовних злочина.
Степинац је провео пет година у затвору у Лепоглави. Услови су били слични хотелским: добио је посебну собу за молитву, а за помоћника му је додељен свештеник РКЦ (такође осуђени усташа).
После сукоба са руководством Информбироа, како би побољшало односе са иностраним грађанским демократијама, руководство комунистичке Југославије одлучило је да пошаље Степинца у његово родно село Крашић, где му је чак било дозвољено да редовно посећује сеоску цркву, али без учешћа у миси.
Да би демонстрирао своју моћ, Ватикан је прогласио Степинца кардиналом на највећи празник нове Југославије, Дан Републике (29. новембра) 1952. године, упркос доказаној чињеници да је био ратни злочинац. То је довело до моменталног прекида дипломатских односа између Југославије и Ватикана, који ће бити обновљени тек 1970. године.[9]
Степинац је умро 1960. године од леукемије, а власт Јосипа Броза Тита је дозволила да се сахрани у катедралном храму у Загребу.
У октобру 1981. године почео је процес беатификације кардинала Алојзија Степинца. На захтев челника РКЦ у Хрватској, у припреми за беатификацију Лојзека, хрватски сабор је 30. априла 1992. године усвојио резолуцију којом се суђење Алојзију Степинцу класификује као „инсценирано политичко суђење“, а пресуда је у целости поништена.
Конгрес кардинала и бискупа Римокатоличке цркве једногласно је усвојио одлуку о „мучеништву“ Алојзија Степинца, прогласивши га „блаженим“ – што је неопходан степеник пре уздизања у чин светитеља.[10]
Алојзије Степинац је већ проглашен за свеца у Хрватској; слави се као такав и њему се посвећују мисе. Лицемерје Ватикана се манифестовало у формирању такозване Заједничке комисије «Епископске конференције Хрватске» и «Српске Православне Цркве», која је требало да прегледа документа и утврди „праву слику“ о Степинцу. Комисија није дошла до јединог јасног и исправног закључка, а то је – да је Алојзије Степинац био злочинац, крив за припрему и извршење злочина геноцида над српским, јеврејским и ромским народом.
Додајмо да су у НДХ готово сви православни свештеници били подвргнути свирепом мучењу, а затим и убијени (само је неколицина успела да побегне), укључујући епископе СПЦ, митрополита дабробосанског Светог Петра Зимоњића, епископа бањалучког Светог Платона, Светог Саву Трлајића и друге светитеље и мученике Јасеновца. Али није био само Јасеновац – хрватски логори смрти налазили су се на острву Паг, Велебиту, Јадовну и на 1.100 других локација, од којих велика већина до данас није на прави начин истражена. Степинац је био Врховни војни викар усташке нацистичке армије, укључујући руководство и крвнике система логора смрти у НДХ.
Римокатоличка црква се никада није покајала за злочине које су починили њена паства и свештенство. Папа се никада није покајао за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Никада се није извинио за Јасеновац.
Дакле, Алојзије Степинац је, у специфичном историјском и ситуационом контексту — пројекту НДХ — био кључни фактор. Он је у јавној свести „освештао“ митолошко-симболички комплекс којим је оправдавао зверску мржњу, расизам и свако насиље над православним и неправославним Србима, Јеврејима и Ромима.
Али Степинац није пионир, као што нису «пионири геноцида» ни Анте Старчевић или Језуа-Јосип Франк. Сви они су само инструменти, или, донекле, таоци римокатоличке доктрине о цивилизацијској супериорности католика над православцима, доктрине о посебној цивилизацијској мисији католика и, уопште, биолошког историјско-еволуционог примордијализма, који Србима и православцима негира право на национално и физичко постојање. У складу са римокатоличком доктрином, коју су хрватски идеолози уписали у „легенде и пејзаж“ балканских реалности, «супериорна хрватска католичка раса» има право да «апсорбује и уништи несолвентну византијску расу», испуњавајући своју цивилизацијску мисију.
НДХ је постала «круна», али истовремено и сама технологија мобилизације хрватских маса, усташа, за насиље и геноцид без преседана заснован на римокатоличким стереотипима, која је формирала «нову реалност» етнички чисте Хрватске.
Повезани текстови:
Истоки хорватской клерофашистской идеологии: Анте Старчевич и Партия права
Хорватский клерикализм: закладка бомбы замедленного действия. Ч.1.
Хорватский клерикализм: закладка бомбы замедленного действия. Ч.2.
Хорватский клерикализм: югославянское объединение как нулевая фаза подготовки к геноциду сербов. Ч.1.
Хорватский клерикализм: югославянское объединение как нулевая фаза подготовки к геноциду сербов. Ч.2.
Хорватская национальная мобилизация и уничтожение Республики Сербской Крайны. Ч.1. Геноцид начинается с фальсификаций истории
Хорватская национальная мобилизация и уничтожение Республики Сербской Крайны. Ч.2. Суть «хорватского исторического государственного права» и почему мешали сербы Военной границы
Хорватская национальная мобилизация и уничтожение Республики Сербской Крайны. Ч.3. Югославянское государство: «исторический круговорот» от югославянства к усташам и неонацистам
Католическая акция и Партия права: роль в хорватском этногенезе и подготовке геноцида в Независимом Государстве Хорватия. Ч.1.
Католическая акция и Партия права: роль в хорватском этногенезе и подготовке геноцида в Независимом Государстве Хорватия. Ч.2.
Католическая акция и Партия права: роль в хорватском этногенезе и подготовке геноцида в Независимом Государстве Хорватия. Ч.3.
Хорватский клеронацизм: усташи и Влатко Мачек. Ч.1.
Хорватский клеронацизм: усташи и Влатко Мачек. Ч.2.
Хорватский клеронацизм: усташи и Влатко Мачек. Ч.3.
Архиепископ геноцида Алойзие Степинац: ложный сербский доброволец
Алойзие Степинац: через Католическую акцию к геноциду
Извор руског оригинала: Наука. Вера. Культура.
Превод: Саборник србско-руски
Фото: РУНЕТ
[1] Гојковић Ранко Алојзије Степинац – ратни злочинац или српски добровољац // Слободна Херцеговина. 22.04.2020. https://slobodnahercegovina.com/ranko-gojkovic-alojzije-stepinac-ratni-zlocinac-ili-srpski-dobrovoljac/
[2] Пејин Јован Ово је истина о Алојзију Степинцу // Intermagazin. 29.01.2028. https://www.intermagazin.rs/ovo-je-istina-o-anti-pavelicu/?lang=cir
[3] Јовановић Наташа Алојзије Степинац – човек од највећег поверења НДХ // Видовдан. 25.08.2017. https://vidovdan.org/istorija/alojzije-stepinac-covek-od-najveceg-poverenja-ndh/
[4] Докази у архиву Војводине: Кардинал Алојзије Степинац знао да су усташе у Јасеновцу живу дјецу бацали у ватру и креч// Слободна Херцеговина. 3.02.2019. https://slobodnahercegovina.com/dokazi-u-arhivu-vojvodine-kardinal-alojzije-stepinac-znao-da-su-ustase-u-jasenovcu-zivu-djecu-bacali-u-vatru-i-krec/
[5] Пронађен доказ да је Степинац знао за усташка зверства у НДХ // Слободна Херцеговина. 31.08.2019.Пронађен доказ да је Степинац знао за усташка зверства у НДХ
[6] Јовановић Наташа Алојзије Степинац – човек од највећег поверења НДХ // Видовдан. 25.08.2017. https://vidovdan.org/istorija/alojzije-stepinac-covek-od-najveceg-poverenja-ndh/
[7] Garašanin Miomir Borbena crkva i križari // Политика. 30.10.2023. https://www.politika.rs/sr/clanak/580985/Borbena-crkva-i-krizari
[8] Alojzije Stepinac osuđen zbog suradnje s ustaškim režimom // Vjernikov Kalendar. https://www.antifasisticki-vjesnik.org/hr/kalendar/10/11/107/
[9] Фролов Владимир “Lojzek Markotrški” – или о лажима хрватским. Део 1. // Српски став. 29.08.2015. https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/lojzek-markotrski-ili-o-lazima-hrvatskim-deo-1/
[10] Фролов Владимир “Lojzek Markotrški” – или о лажима хрватским. Део 1. // Српски став. 29.08.2015. https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/lojzek-markotrski-ili-o-lazima-hrvatskim-deo-1/
