- Манастир Свете Катарине је саграђен на мјесту испод Синајске горе, у Египту, гдје се према Старом завјету Господ обратио пророку Мојсију око 1400. године прије Христа, код несагориве купине
- Купинов жбун је јединствен у свијету. Покушавали су људи да пресаде његове младице на неко друго мјесто, али се нигдје нису примиле. Дијелови несагориве купине су слати на анализе у релевантне лабораторије, гдје је утврђено да је купина вјероватно стара колико и Мојсије
- Манастир посједује другу највећу збирку рукописних књига на свијету, која броји више од 3.500 књига и од које је већа једино рукописна збирка која се чува у Ватикану
- За дио данашњих Бедуина који насељавају околину манастира се сматра да су потомци старих Срба са подручја данашње Србије. Занимљиво је и то да су они једина заједница поред Срба у свијету који имају и славе породичне славе
- Планина Сербал (Моунт Сербал) или Планина СРБА, се налази у националном парку Свете Катарине на југу Синаја
- Интересантни су стога синајски (србски) папируси пронађени у манастиру Свете Катарине, писани српским писмом – ћирилицом
Године 330. на овом мјесту царица Јелена, мајка цара Константина Великог (српског поријекла прим. аут.), подигла је капелу посвећену Богородици. Уз ову капелу одлуком цара Јустинијана I (рођен у селу поред Лесковца), (527-565), и царице Теодоре, гради се црква, тробродна базилика од црвеног гранита којим обилују синајске планине.
Манастир Свете Катарине је најстарији манастир у свијету.
Мојсије је ту, на мјесту садашњег манастира, видио пламени огањ у жбуну купине који гори, а не сагоријева, и чуо је глас анђела Божијег: „Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је мјесто гдје стојиш света земља“.
У оквиру манастира налази се и бунар, гдје је Мојсије први пут видио и упознао своју жену.
Купинов жбун је јединствен у свијету. Покушавали су људи да пресаде његове младице на неко друго мјесто, али се нигдје нису примиле. Дијелови несагориве купине су слати на анализе у релевантне лабораторије, гдје је утврђено да је купина вјероватно стара колико и Мојсије.
Манастир је окружен највишим врховима гранитне планине Синајске горе (врх Света Катарина 2.642 м, Мојсијев врх 2.285 м).
Црквени објекти су, прије свега у одбрамбене сврхе, опасани четвороугаоним каменим зидинама са четири куле. Године 542. цар Јустинијан и царица Теодора отпочели су градњу нове цркве и монашког конака.
Унутрашњост цркве украшена је крајем VI вијека. Име Света Катарина носи од IX вијека, када су мошти ове великомученице, рођене у Александрији 294. године, пренијете са врха Синајске горе у манастир, гдје и данас почивају.
Манастир посједује другу највећу збирку рукописних књига на свијету, која броји више од 3.500 књига и од које је већа једино рукописна збирка која се чува у Ватикану.
У манастирској збирци се до половине XIX вијека налазио Синајски кодекс, најстарији препис Библије, сачињен у IV вијеку, који је данас изложен у Британском музеју у Лондону.
У манастиру се чува и споразум о изузећу, документ са отиском Мухамедове руке, који су, према предању, монаси манастира добили лично од Мухамеда 625. године, када су, да би сачували манастир од муслиманске најезде, отишли у Медину и затражили помоћ од муслиманског пророка.
Мухамед је написао документ у коме захтијева да се манастир заштити и запечатио га отиском своје руке. Али, бојећи се да то неће бити довољно да заштите манастир када га је у XI вијеку фатимидски калиф опколио са трупама, монаси су калифу послали прегршт блага из богате манастирске ризнице, а преко ноћи, за сваки случај, срушили су трпезарију и сазидали џамију са минаретом који се види преко зидина изван манастира.
Наравно, калиф није разрушио манастир, а минарет и данас постоји, па је овај манастир јединствено мјесто у чијој унутрашњости се налази и муслиманска богомоља.
Манастирске ризнице чувају и најстарије енкаустичне иконе које су се израђивале до VII вијека, а сачуване синајске потичу из времена када је настао и мозаик у олтару.
У VI вијеку израђена је Икона Христа Пантократора, најстарија сачувана икона Христова, на којој су сликовито приказане двије природе Господа Исуса Христа – божанска и људска. Сачуване су и иконе, рађене у истој техници Светог Петра, Богородице са анђелима и светих ратника…
У манастирску ризницу грчки свештеници дозвољавају да уђу само православци.
За манастир Свете Катарине на Синају везан је и дио српске историје. Познато је да је цар Јустинијан још у VI вијеку довео десетак породица са простора данашње ријеке Дрине, и населио их уз сам манастир са циљем да чувају манастир.
За дио данашњих Бедуина који насељавају околину манастира се сматра да су потомци старих Срба са подручја данашње Србије. Занимљиво је и то да су они једина заједница поред Срба у свијету који имају и славе породичне славе.
Свети Сава на свом другом путовању по светим мјестима, боравио је на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ.
Манастиру су свети краљеви Драгутин и Милутин даровали бројне поклоне који се чувају у манастирском музеју и библиотеци. У манастиру се налази први српски псалтир.
Српски – Синајски псалтир или Димитријеви записи је старосрпски (српска редакција старословенског језика) црквени рукопис из XI вијека. Представља најстарији сачувани Псалтир на старословенском језику.
Пронађен је у манастиру Свете Катарине на Синају по коме и носи назив и гдје се још увијек чува, још се назива и Димитријевим записом по аутору, за сада најстаријем српском књижевнику Димитрију Синаиту.
Писан је на глагољици и до сада је пронађено 209 листова пергамента. Највећи дио Псалтира (177 листова) је откривен 1850. године од стране руског архимандрита Порфирија Успенског, а остала 32 листа откривена су 1968. године.
Сматра се да су као поклони српских великаша, многи најстарији српски рукописи доспјели у манастир Свете Катарине, гдје се и данас налазе.
Присне везе између Србије и манастира су постојале и у вријеме цара Душана. Крајем XIV вијека монах Јоаникије српски је постао игуман манастира, и то у вријеме када је у манастиру било више српских монаха.
У манастиру пјевају „по гласовима“ који су типични за српско народно пјевање, а осам врста гласова (мелодијске формуле изузетно древне) се користи и у српском црквеном појању.
У XI вијеку дијелови моштију Свете Катарине разнијети су по хришћанском свијету, а у самом манастиру чувају се и глава и лијева рука светитељке. Православци имају ту привилегију да се поклоне и цјеливају руку Свете Катарине, а након тога монах свакоме дарује прстен на коме пише „Агиа Катарина”.
Писац ових редова доживио је ту велику почаст, јер су грчки свештеници само Србима и Русима дозволили да цјеливају мошти свете Катарине и притом добију прстен. А у богату ризницу дозвољено је било да уђу само Срби.
Манастир је у посједу Грчке православне цркве.
Света Катарина рођена је 294. године као Доротеја у Александрији у многобожачкој породици, гдје је стекла широко образовање.
Ова светитељка је почетком четвртог вијека, у вријеме хришћанских прогона, храбро свједочила вјеру хришћанску, а како је добро познавала филозофију, историју и паганске обичаје задала је велике муке својим прогонитељима због чега су је свирепо мучили.
У једној визији, Света Катарина је примила прстен од самог Господа Исуса Христа, у знак обручења њему. Тај прстен до данас стоји на њеној руци.
Пострадала је за вјеру у вријеме цара Максимина, а по предању су њено тијело анђели пренијели на врх Синаја.
У IX вијеку један од синајских монаха уснио је мјесто на коме се налази свето тијело мученострадалне Катарине на коме су га касније пронашли и саградили капелу посвећену светитељки, а свете мошти пренијели у манастир гдје се и данас чувају. Од тада манастир постаје познат под именом Свете Катарине.
Као што смо раније истакли, манастир се налази у подножју Синајске горе. СИН је јеврејски назив за Бога мудрости и уопште назив за ову планину у Египту – СИНАЈ је јеврејског поријекла
Термин СИНАЈ користи се тек од појаве хришћанства, а раније се та планина звала СЕРБАЛ, као и данас у нејеврејским језицима.
Планина Сербал (Моунт Сербал) или Планина СРБА, се налази у националном парку Свете Катарине на југу Синаја
На Планини Сербалу је било много пећина које су насељавали монаси у ранохришћанским временима, а постоје и трагови из четвртог вијека. Многи су натписи на стијенама у подножју брда Сербал, и дуж путање до врха.
Постоји мјесто на путу које се зове Мокаттеб, или долина писања.
Интересантни су стога синајски (србски) папируси пронађени у манастиру Свете Катарине, писани српским писмом – ћирилицом.
