Велике трговачке и радне могућности Дубровачке републике привлачиле су православно становништво Старе Херцеговине да се насељава на њеној теритирији. У то време, крајем XII и почетком XIII века околина Дубровника била је под великим утицајем српске државе.
У Стону је било седиште кнеза Мирослава, Немањиног брата. Свети Сава је 1219. године у Стону основао српску епископију. Ту је једно време епископ Захумски био и брат краља Уроша I, епископ који је касније постао српски архиепископ Сава II. Пељешац је све до XIV века био у саставу српске државе. Град Дубровник, и његова власт, у средњем веку су били под заштитом српске државе, од које су добили велике трговачке повластице, како за време краљева Стефана Првовенчаног и Уроша I, тако и за време цара Душана.
Цар Душан је неколико пута посећивао Дубровник. Своју приврженост дубровачкој властели, уз договор о годишњој апанажи од 500 млетачких перпера, 1333. године цар Душан им је уступио Стон са територијом све до Дубровника. Овај договорени износ Дубровчани су исплаћивали све до пада српске државе под Турке, а онда су то наставили да уплаћују манастирима на Светој гори, све до Наполеоновог освајања Дубровачке републике.
Но, чим су дубровчани запосели Стон почели су са угњетавањем српског православног становништва. Почели су са покатоличавањем православаца, прогоном свештенства и рушењем богомоља. Нарочито је то дошло до изражаја у XIV и XV веку.
Цар Душан улази у Стон
Узалудни су били покушаји православног становништва да добију сагласност да се макар ван зидина града подигне православна богомоља. Обраћали су се властима тражећи помоћ и од самог деспота Ђурђа Бранковића и босанског војводе Сандаља Хранића. Дубровачке власти су све молбе одбијали, правдајући се да морају добити сагласност папе, али да ње нема.
Што је време више одмицало, све је суровији однос био према православцима, па су се тако дубровачки бискупи, у својим извештајима, хвалили Риму, како верно чувају римокатоличку веру.
Крајем XVII века дубровачка власт је донела уредбу да православно становништво не може имати своју цркву нити се може сахрањивати на територији Дубровника.
И поред тога, због велике тортуре Турака српско становништво из Херцеговине и даље је свој спас и економски просперитет тражило у самом Дубровнику и његовом залеђу.
Гроф Сава Владиславић Рагузински разочаран отишао из Дубровника
Једна од таквих породица била је и породица Саве Владиславића. Сава је за време свог боравка и службовања у Русији успео да код цара Петра Великог испослује низ погодности за Дубровачку републику, нарочито за њену трговачку морнарицу. Али, кад је гроф Сава Владиславић 1717. године дошао из Млетака у Дубровник, на виђење са својом породицом, и затражио од Сената да му дозволи да подигне гробницу и малу цркву својој мајци за живота, био је одбијен с образложењем да су грчко-шизматички обреди забрањени. Сава је љут напустио Дубровник и никада више није дошао. Са собом је у Русију повео и мајку.
У то време дубровачки православци су морали одлазити у требињски манастир Дужи на причест и службу. Често су и сами, у кући коју је изнајмила породица Петровића на Посату, кришом организовали обреде, које су обављали калуђери из манастира Дужи.
По отварању руског конзулата у Дубровнику 1788. године Православни Срби успевају да на Посату купе кућу и окућницу грофа Саве Владиславића и да је прилагоде за обављање верских обреда.
Црква Светог Благовјештења данас у срцу Старог града Дубровника
Један од услова дубровачке власти био је да објекат не сме имати никаква видна обележја. Уз помоћ руског конзула и неких сенатора успели су да издејствују да у Дубровник може доћи и ту живети један православни свештеник, који би вршио службу у њиховој светињи. Тада, из манастира Дужи у Дубровник долази калуђер Пајсије Јокановић да обавља дужност православног свештеника.
Одлука о боравку православног свештеника није дуго трајала, преиначена је да он може доћи само два пута годишње. Срби су на то упутили низ приговора, уз добро образложење. Ни ургенција руског конзула није помогла на одговор Сената да Дубровачка република не може трпети ни једну другу цркву на својој територији сем римокатоличке цркве.
Руски конзул, љут због поступка Сената, помоћ је затражио од руског државног канцелара грофа Воронцова, који је послао ултиматум дубровачком Сенату, у име Његовог Величанства руског цара, да ће дубровачким бродовима бити забрањено коришћење руских лука и да ће бити заплењени ако се не дозволи нормалан рад овом црквеном објекту, који се сматра заједничком црквом Руса и православних Срба.
Сенат је морао да поступи по овом ултиматуму, па је на врата објекта стављен руски грб а нешто касније подигнут је и звоник, а вратио се и отерани свештеник да чинодејствује.
Био је то први православни храм у Дубровнику. Храм је био посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице, све до подизања Саборног храма, па је 1906. године обновљен и од тада посвећен Светом Ђорђу.
Приредио: Миливоје Мишо Рупић / Слободна Херцеговина
Извор: http://slobodnahercegovina.com/
