Паметарница

 Вашој пажњи препоручујемо резиме из књиге "Деца у логорима НДХ" која је ових дана, почетком марта 2019. године уочи Новосадског сајма књига изашла из штампе. Резиме је преведен и на руски и енглески језик...

Књига, ˶Деца у логорима Независне државе Хрватске˝ ,аутора Данице –Каће Чоловић, по циљу и садржају је написана у духу три завета о Јасеновцу која је оставио владика Николај Велимировић српском народу.             Прочитате ли књигу, видећете да она зрачи љубављу:˶Срби не светите се, јер ко се oсвети тај се не посвети!˝             Учећи из књиге, стећићете човекољубље и  убеђење:''Срби, поносите се својим мученицима и прослављајте их!''              Купите ли књигу или поклоните неком, ви се сврставате у ред племенитих истомишљеника и мисионара:˶Срби, целом свету објављујте њихово страдање, да се никада никоме не би поновило оно што се њима десило!˝ У прилозима (1-5) је шира спознаја о овом вредном делу. Књигу можете купити у ˶Крајишком културно-историјском центру˝, по цени од 800,00 динара  или поруџбином на: 065/4128240 Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. 

Oвa књига je посвећенa деци којој људско безумље узе живот.

Страхоте које су се дешавале људима (Србима, Јеврејима, Ромима) и њиховој деци у Независној држави Хрватској тешко је и замислити, а ка­моли описати. Нема човека који би могао све те јаде да опише, а да не направи неправду према мртвим мученицима. Реч је слаба и немоћна да то искаже и представи.

Мучени су и убијани мушкарци, жене и деца. Нестајале су целе по­ро­дице. Нико није био поштеђен. Земаљска комисија за ратне злочине, утврдила је четрдесет начина убијања људи у усташким логорима.[1]

Сваки убијени човек: мушкарац, жена и дете, имали су име које тре­ба са поштовањем поменути. Како их све поменути, кад су злочинци убили више стотина хиљада људи. Како описати њихове претрпљене муке док им се није угасио живот?

Усташе 10. априла 1941. помогнуте Немачком и фашистичком Ита­ли­јом створиле су Независну државу Хрватску (НДХ). Одмах су јој по ра­није сачињеном плану припојили Босну и Херцеговину и кренули да стварају „етнички чисту државу“. Водећи челници те државе су знали да остварење њиховог плана захтева физичку ликвидацију људи које су про­гласили „непоћудним по Хрватску“, Срба, којих је било највише (скоро 2 милиона), затим Јевреја, Рома, и осталих који се нису слагали, већ су се успротивили том пакленом плану.

Хрватски идеолози, на зборовима, јавно су обнародoвали намеру своје државе: „Нико осим Хрвата не може да живи у Хрватској. Они ко­ји одбију да пређу у католичанство морају бити протерани у логоре. Да­нас није никакав гријех убијати чак и малу дјецу која стоје на путу ус­та­шког покрета.“ – говорио је фра Дионисије Јуричев, задужен у влади НДХ за верска питања.

Мило Будак, говорећи о Србима истиче: „Није довољно само по­сећи дрво већ му се и коријен мора ишчупати.“

Први на удару били су Јевреји, сутрадан по оснивању НДХ. Одмах за­тим следе Срби и Роми. Ти људи били су осуђени на мученичку смрт. Кренуло се са одвођењем у логоре и убијањем невиних људи, зато што су припадали другој вери и другом народу, а живели на простору НДХ.

Oрганизовани су напади усташа на места са већинским српским становништвом. Људи су убијани на прагу своје куће или одвођени у ло­горе. Нису поштеђена ни деца која су „такође ликвидирана, на исти начин као и одрасли“.[2]

Новоформирана држава, да би се показала пред светом као правна држава, донела је законе, којима се озакоњује насиље и убијање. Већи део тих закона преузети су из немачких, нацистичких закона.

По целој НДХ отварани су логори. Најпознатији од свих био је Ја­се­новац, место остварења хрватске усташке политике уништења „не­пожељних“. То је било место ужаса, масовне смрти и неизмерне патње.

„Цео свет је чуо и зна за Аушвиц, Дахау и друге велике логоре у Дру­гом светском рату, док се о јединим концентрационим логорима за децу ћутало. Тема геноцида на Балкану никада није дигнута на ниво ко­ји јој припада“. Написао је Павел Тихомиров, потпредседник Комисије за утврђивању истине о Јасеновцу.[3] Они износе и објашњавају услове и разлоге зашто се о томе ћутало, истичући да је НДХ уживала велику подршку Ватикана и била под његовим покровитељством и заштитом.

После завршетка Другoг светског рата Ватикан је организовао за­ве­ру ћутања о геноциду који се десио у НДХ. То је прихватила и ФНРЈ. Ус­таштво је постало табу тема.

Ватикан је за то имао више разлога:

Широм је отворио врата и објеручке подржао насилно по­крш­та­ва­ње Срба у НДХ. Покрштено је 240.000 Срба. Тај податак изнео је при­ли­­ком посете Ватикану надбискуп Степинац, папи Пију XII који га је по­хвалио.[4]

Према налазима форензичара из САД преко 1.400 римокатоличких све­­штеника у НДХ је клало, насилно покрштавало, силовало и уче­ство­ва­ло у злочинима.

Фрањевачки манастир у Широком Бријегу био је Главни при­прем­ни центар за обуку хрватских терориста и кољача, под вођством фра­ње­­вачког свештеника др Радоја Главаша[5]. Студент права, фрањевачки ученик из Широког Бријега, Перо Брзица, показао је научено знање. На такмичењу у Јасеновцу, за звање „кољачког цара“ одржано ноћу између 29. и 30. августа 1942. године. Он је те ноћи заклао 1.360 људи и са по­но­сом освојио звање „кољачког цара“.[6]

Фра Мирослав Филиповић – Мајсторовић, свештеник из самостана Пе­тричевац, крај Бања Луке, говорио је усташама, храбрећи их и ди­жу­ћи им морал „Кољите, нека крв падне на моју душу, а ја ћу вам дати оп­рост гријеха у име цркве за све што данас почините.“

Ватикан је путем „Пацовских канала“ спасао најодговорније људе и наредбодавце за злочине учињене у НДХ.

Усташе су пред крај рата послале у Ватикан велику количину злата (златног накита и златног новца), коју су отели од жртава, о чему по­стоје потписана документа.

Италијански писац, Марко Аурелије Ривели у свом делу, Над­би­скуп геноцида монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941–1945. заснованом на документима је потврдио улогу Ва­тикана и узроке о прикривању геноцида у НДХ. У књизи је изнет и по­датак да је усташка елита, у тренутку слома НДХ, поверљиве списе предала на чување надбискупу Степинцу, што баца ново светло на неке ис­торијске догађаје у НДХ.

Одговорност за ћутање о геноциду и прикривање стравичне истине о злочинима у НДХ, сносе и Срби. Заправо, то су условиле историјске околности које су наметнуле политику ћутања ради очувања – „Брат­ства и јединства“.

Како се могу заборавити поступци злочинаца, који су убијали децу у присуству мајки и убијали мајке пред њиховом децом.

Скривање и ћутање не може да из сећања народа избрише масовне злочине: убијање; клање; јаме безданице; запаљена села; цркве у пла­ме­ну; децу која су умирала пробадана ножевима. Јасно је да скривање и ћу­тање о злочинима не смањује кривицу починиоца!

Захваљујући Драгоју Лукићу, његовом упорном и пожртвованом ра­ду, пронађен је и сачуван велики број докумената о убиствима деце у логорима НДХ и злочинима над њима. У II тому његове књиге Били су само дјеца, Јасеновац – гробница 19.432 девојчице и дечака, налази се и снимљен део сабраних докумената о деци у логорима. Својим неу­мор­ним радом Лукић је допринео да се документује истина о трагедији срп­ског народ у НДХ.[7]

На основу постојећих докумената; сведочења људи који су пре­жи­ве­ли мучења и масакре у логорима НДХ; записника са суђења усташама и њиховим вођама о учињеним злочинима, приближно је утврђен број убијених људи.

Није остала тајна о броју убијених у нападима усташа на села и ме­ста НДХ са српским становништвом. Исто се зна и у логорима изван система Јасеновца. Међутим, тешко је утврдити број убијених и не­ста­лих у јамама и провалијама дуж НДХ, јер се неке нису могле испитати због дубине, а велики број је после рата забетониран.

Логор Јасеновац представља велики проблем. Тешко је утврдити број несталих у логору Јасеновац. Разлог је познат. Усташе су пре на­пу­штања логора уништиле све што се могло уништити. Документација Ја­се­новца нестала је у пламену. Масовне гробнице су прекопане, а остаци спа­љени. Место где се налазио логор претворено је у рушевину. Зато­че­ни­ци који су се нашли у логору сви су убијени.

Оближња места око Јасеновца коришћена су за убијање заточеника и нестанак њихових тела. Свуда има масовних гробница. Река Сава је, та­кође, била масовна гробница Јасеновца. Постоји предлог да се цео те­рен логора Јасеновца и његове околине на коме постоје масовне гроб­ни­це и где су убијани заточеници, прогласи „Заштићени меморијални ком­плекс“.

Понављамо, Јасеновац је био главни – највећи логор у НДХ и по про­стору на коме се налазио и по броју жртава. Он се истицао и по на­чи­нима мучења и умирања људи. То је био, без премца, велики логор смрти.

Павелић је Јасеновац назвао радним логором. У његовим радио­ни­ца­ма радили су робови без престанка. Једини одмор за измучене рад­ни­ке-логораше била је смрт. Све радионице и целокупан рад био је ус­мерен једном циљу – убијању и мучењу заточеника.

У свим логорима којих је било по целој НДХ, поред одраслих на­лазила су се заточена и деца. Међутим, деце-логораша највише је било и прошло кроз логоре Јасеновца, рачуна се на више десетина хиљада.

После заузећа Козаре 1942. међу великим бројем затвореника било је много и деце. Павелић је зато одлучио да се формирају логори за децу, названи „Прихватилишта за децу избеглица“. НДХ је била једина др­жа­ва у Другом светском рату, која је имала логоре за децу. У њима је било за­точено деце различитог узраста, од тек рођених беба у пеленама, па до 14 година старости.

Логори за децу су били исти као и они за одрасле робијаше. „Огра­ђени високим зидом и опасани редовима бодљикаве жице. Деца су спа­вала на слами. А у логору је владала глад, зима и болест. Када је било пре­више деце трована су храном и водом“.

Први логор – „Прихватилиште за децу избеглица“ Горња Ријека код Књажевца, оформљен је 24. јуна 1942. а затворен половином ав­густа, исте године, због епидемије трбушног тифуса. У њему је бо­ра­ви­ло 400 деце која су сва поумирала. Логор је био планиран за превас­пи­тање малих заточеника.

Јастребарско је формиран 12. јула 1942. кроз њега је прошло 3.336 де­це. И тај логор, по плану, требало је да послужи за одгој и пре­вас­пи­тање деце. У њему је завладала болест, до краја октобра умрла су 452 де­тета.

Најзлогласније мучилиште у коме су деца трована и убијана било је „Прихватилиште за децу избеглица“ у Сиску. Тај логор за децу основан је 3. августа 1942. године, а затворен је 8. јануара 1943. Кроз њега је за 5 ме­сеци колико је постојао, прошло 6.693 деце. По евиденцији Анте Дум­бовића, запосленог у логору, умрло је 1.630 девојчица и дечака. До­принос Анте Думбовића био је значајан не само приликом спасавања де­це из логора, већ и због евиденције и документације коју је сачинио и сачувао.

И после формирања логора за децу, велики број деце – заточеника, и даље се налазио у логорима за одрасле. Највише их је било у логорима Јасеновца, који се „према најнижој хрватској процени броја жртава, налази у самом врху логора смрти“.

„Јасеновац се налази на првом месту логора у Европи по начину му­чења жртава и бестијалности убијања... У нацистичким логорима су људе убијали бирократски, индустријски, a усташе су убијале својим ру­кама и страсно“.[8]

Сваки човек запослени у логору, полазећи од команданта логора па до последњег стражара, истицао се да што драстичније спроведе по­ли­ти­ку своје државе и цркве. Ту политику је доследно спроводио сваки ус­таша, без обзира шта је радио и где је био. Tим је доказивао своју оданост Држави и Поглавнику.

Људи су хватани, мучени и убијани на свом кућном прагу. Убијани су приликом спровођења у логоре. Убијани су у многобројним лого­ри­ма широм НДХ. Нестајали су живи или масакрирани у оближње јаме и по­норе. Истраживачи су утврдили да је таквих јама широм НДХ било 320. Многе од њих не могу се испитати због дубинe, а неке су после рата бетониране. Свуда, на свим тим местима и стратиштима међу убије­нима био је и велики број деце.

Многима после ослобођења Југославије није одговарала истина о учи­њеним убиствима и геноциду над Србима у НДХ. Зато се о томе ћутало. Они који су то наметнули знали су да је време и ћутање основ заборава. Тако је пружена могућност да се манипулише са бројем жр­тава.

О броју несталих и убијених у Јасеновцу, постоје различити про­ра­чуни и нагађања:

Државна комисија Федеративне Народне Републике Југославије, пр­ва је после рата констатовала да је у Јасеновцу убијено 500.000 Срба, 32.000 Јевреја, 80.000 Рома и неколико десетина хиљада антифашиста различитих националности. То је потврдио центар „Симон Визентал“.

У Меморијалном компкексу Јасеновац као жртве су наведени само они који су идентификовани, укупно 83.145 убијених. То је број који се као релевантан користи у Хрватској.

Медији у РС подсећају да је логор Доња Градина оформљен 1942. у Си­стему концлогора Јасеновац и био активан све до завршетка Другог светског рата 1945. до пропасти НДХ. Ту је убијено и закопано 360.000 љу­ди, углавном Срба. Доња Градина се простирала на 116 хектара, од чега 64.800 m2 заузимају масовне гробнице.[9]

Загребачки кардинал Фрањо Кухарић изјавио је, за париски днев­ник „Монд“ 1986, да је у Јасеновцу у току рата убијено само 40.000 људи.

По рачуну председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана у Ја­се­нов­цу је убијено 80.000 људи.

Шеф СС бригаде, генерал-малор Ернст Фих, у извештају Хајнриху Хим­леру, 15. марта 1944. године, написао је: „Хрватске усташке групе су сме­стиле у концентрационе логоре 600-700.000 људи различитих поли­ти­чких оријентација и пресекли им грла по балканском обичају.“[10]

Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу[11], утвр­ди­ла је да је у јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Ср­ба, Јевреја и Рома, убијено 730.000 Срба; 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. По прорачуну Међународне комисије нестало је 110.000 деце испод 14 го­дина старости. „Број од 20.000 страдале деце, који се често помиње, би­ла су само она деца са Козаре коју је пописао Драгоје Лукић“, тврди др Србољуб Живановић.

Академик др Србољуб Живановић, после детаљних испитивања ма­совних гробница у Доњој Градини, утврдио је трагичну истину, да је „то место најстрашнијих злочина почињених у модерној историји“. Ка­да је покушао да о томе упозна домаћу и светску јавност, он каже: „Мој из­вештај са ископавања масовних гробница хрватског клања Срба, Је­вре­ја и Рома у Доњој Градини 1964. године стављен је тада под ем­барго.[12]

Проф. Живановић никада није одустао од обавезе да се истина о ма­совним гробницама и убијеним људима дозна. „Држао сам бројна пре­давања у разним деловима света, па мислим да су многи људи сада упо­знати са геноцидом који су починили Хрвати.“

Др Живановић је, пре кратког времена, објавио књигу Јасеновац. Књига је добила награду као ауторско дело од националног значаја „Ра­ст­ко Петровић“.

Г. Живановић је написао у књизи Православна антропологија, да се „убиство и страдања Срба у Јасеновцу није састојало само у фи­зичком уништењу жртава, већ је имало духовну димензију“. Та духовна ди­мензија страдања постала му је јасна, објашњава др Живановић: „Ка­да сам у својим рукама држао маљем разбијене лобање деце у којим су још били видљиви искрвављани остаци мозга, а сву ту децу побили су Хрвати и муслимани, тада сам се зарекао да ћу целог живота говорити у име оних – чиja je шутња вечна. Страдање тих невиних жртава не сме би­ти заборављено“.

Србољуб Живановић наглашава: „Страдање је увек страдање ма где и ма коме се дешавало, али ово је нешто изузетно, јер су у Хрватској по­стојали логори за истребљење мале деце. А све жртве у Хрватској су би­ле пре него што су ликвидиране, страшно мучене“.

Акције Диане Будисављевић и преузимање деце из логора НДХ по­че­ло је после сазнања о мучењу, злостављању и убијању заточеника, ме­ђу којима је био и велики број деце. Диана Будисављевић је решила да по­могне несрећним жртвама и знајући да је помагање логорашима ве­ли­ки ризик. Она тада бележи у Дневник: „Полазила сам од стајалишта да мој живот није вреднији од живота недужних прогнаних.“ и одлу­чи­ла да помаже заточенике – Србе, пoшто они немају ниоткуда помоћи. У то­ме је подржао и помагао је њен супруг, Јулије.

Са породичним пријатељем др архитектуре, Марком Видаковићем и Ђуром Вукосављевићем, Диана је формирала „Акцију Диане Будисав­ље­вић“ која ће се временом повећавати бројем пожртвованих сарад­ни­ка, који ће својим радом допринети и омогућити Диани да помаже ло­го­рашима, а највише заточеној деци и њиховим мајкама.

Диана Будисављевић је у Дневнику записала, да је „Акција“ орга­ни­зо­вана њеном личном иницијативом и да је до краја деловања остала не­зависна од званичних институција НДХ.[13] „Желим сачувати са­мо­стал­­ност наше Акције и обраћати се Каритасу кад нам треба ње­гова по­моћ, односно кад ми њима можемо помоћи за добробит дјеце.“

На основу сачуваних докумената и забелешки у Дневнику, јасно је да је Диана активно учесник у спасавању српске деце из усташких ло­го­ра. То није могла да негира ни нова комунистичка власт, која се по­тру­дила да се име Диане Будисављевић што мање помиње.

Надали су се да ће она и њен рад временом бити заборављени и не­ста­ти из сећања оних којима је помогла, или их спасила сигурне смрти.

Деца коју је Диана спасила из логора нису знала име жене која их је спасила, тек су га касније дознала. Она мало старија деца сећају се да је у групи која је обишла логор и преузела их из њега била жена у уни­фор­ми сестре Црвеног крста. Велики број деце у логору био је тешко бо­ле­стан. Намучена деца живела су у сталном страху. Никоме нису веровала, већ су се свакога бојала. Отргнута од мајки била су препуштена насиљу и злостављању усташа.

Значајан део посла за спас деце из јасеновачких логора обавила је Диана Будисављевић. Она је информисала немачког генерала Вика о стра­хотама у усташким логорима и великом броју деце у њима, која уми­ру од болести и глади. Још му је нагласила да је народ због тога вео­ма узнемирен и да за такво стање окривљује Немачку. Диани је генерал Вик са разлогом веровао. Она је била Аустријанка коју му је пре­по­ру­чио, његов колега, немачки генерал, такође на значајном положају у НДХ. Дианине речи су утицале на генерала Вика те је одмах позвао Па­велића и препоручио му да предузме одговарајуће мере да се то стање про­мени. Павелић наређује Кватернику да се доносе одмах Декрет о деци у усташким логорима. Тим декретом „Дјеца у логорима издвојена су из компетенције Усташке надзорне службе“. Затим се „Црвеном кри­жу и Министарству удружбе допусти улазак у логоре,“ а најважнија од­лука у декрету је да се „Дјеца могу извести из логора“. Декрет је пот­пи­сао Кватерник и одмах га упутио одговарајућим лицима и надлештвима.

Диана Будисављевић се придружила групи из Министарства удруж­бе и Црвеног крижа[14] да би могла да учествује у обиласку јасен­о­ва­чких логора и преузимању деце.

Из јасеновачких логора је преузето преко 15.000 деце од којих је убр­зо по преузимању помрло од болести и изнурености више од 3.000. Ра­чуна се да је око 12.000 те деце остало у животу.

О раду Диане Будисављевић и њених сарадника прочитај у по­глављу Акција Диане Будисављевић.

Српски народ није заборавио учињено добро Диане Будисављевић. и њених сарадника што доказују ордења, одликовања и плакете пост­хум­но додељени Диани Будисављевић.

(Види Ордења и Одликовања у знак захвалности српског народа Диа­ни Будисављевић)

У Загреб су ушле јединице НОВ, 8. маја 1945. Успостављена је нова власт и тада су настале велике кадровске промене. Камило Бреслера, сме­њен је са руководећег места у Министарству удружбе, на то место је до­шла Татјана Маринић. Он је до краја живота био под сумњом и при­смотром.

Нова власт није могла да нађе ниједан ваљан разлог противу Диане Бу­дисављевић и оптужи је. Одузимање аутомобила и телефонске ли­ни­је, што Диана наводи да јој је урађено, то је тада важило за сва приватна ли­ца. Међутим, телефонска веза јој је враћена после два дана.

Др инг. Марко Видаковић био је ухапшен. Пуштен је из затвора по­што је доказан његов родољубиви рад.[15]

После ослобођења већина храбрих и племенитих сарадника „Ак­ци­је“, заборављена је. Заборављени су и оних једанаест сарадница „Ак­ци­је“ који су своју племенитост платили животима.

Писац Јана Кох, учесница у преузимању деце из јасеновачких лого­ра, написала је обимно дело Козарачка дјеца. Рукопис се сада чува у Музеју жртава геноцида у Београду и чека да буде стручно обрађен и штам­пан. Та књига би, сигурно открила многе још неоткривене истине о страдању затвореника, посебно деце, у усташким логорима.

Др Дарио Видојковић, историчар Универзитета у Регензбургу, бави се посебно периодом Другог светског рата и збивањима на простору бив­ше Југославије. Он је истакао: „Да се један од најстрашнијих дога­ђа­ја тог рата управо догодио на Балкану. То је геноцид усташа над Ср­би­ма, Јеврејима и Ромима током Независне државе Хрватске, до тада не­ви­ђен по својој окрутности.“ Г. Видојковића заинтересовао је доку­мен­тар­ни филм „Злочин над злочинима“, у коме се говори о једном детаљу тог геноцида – одвођењу и касније масовном убијању српске, јеврејске и ромске деце у логорима Јастребарском и Јасеновцу, који је назвао „Аушвиц на Балкану“. „Са правом је овај злочин назван 'Злочином над зло­чинима`. Има ли горег злочина него убијати децу, недужна бића, ко­ја нису никоме зло учинила? Искази преживелих јасеновачког стра­ти­шта су ме потресли и веома дирнули. Но, мало се о тим злочинима го­во­рило, и још увијек мало зна и у јавности мало говори. Тек након 70 го­дина од пробоја из логора смрти Јасеновца, Република Српска је де­кла­рацијом те злочине осудила и назвала правим именом – Геноци­дом“.[16]

[1] Др Никола Николић описао је све те начине убијства људи у књизи Јасеновачки ло­гор, Загреб, 1948. год.

[2] Изјавио је Љубо Милош, један од команданата Јасеновца на суђењу 13. јула 1948.

[3] и др Србољуб Живановић. Антрополог и палиопатолог, познати светски научник, про­фесор на Лондонском универзитету и сарадник Краљевског института за ан­тро­по­логију.

[4] Никола Рушиновић, представник НДХ у Ватикану.

[5] У Хрватским народним новинама, од 4. јула 1941. године.

[6] Др Николић Никола, Јасеновачки логор, Загреб, 1948. стр. 282.

[7] Књиге, чланци и документација Драгоја Лукића сада се чувају у Музеју жртава геноцида у Београду.

[8] Говор Ивице Дачића, министрa спољних послова Рерублике Србије, на изложби „Јасеновац – право на незаборав“, 25. јануара 2018. у Њујорку.

[9] Подаци изнети на скупу одржаном у Бањалуци 15. априла 2018. поводом сећања на јасеновачке жртве.

[10] Податак дат на изложби „Јасеновац – право на незаборав“, јануара 2018. у Њујорку.

[11] Чији је потпредседник био Павел Тихомиров, а члан др Србољуб Живановић, је­дан међу првим истраживачима Јасеновца.

[12] Тај Извештај је пронађен и објављен 1992. у издању „Catena Mundi“.

[13] Овоме питању будући истраживачи требали би да приђу веома обазриво и доку­мен­товано. Не може се заобићи да је она била Аустријанка и имала подршку зна­чај­них личности – Немаца који су били акредитовани у НДХ. Затим чињеници да је њен су­пруг био Србин, један међу најпознатијим доктора хирургије и да је 1932. спасао жи­вот Милу Будаку.

[14] Да ли ЦКХ или Међународног ЦК са којим је Диана сарађивала?

[15] О свему томе налази се забележено у Дневнику стр. 160 до 171.

[16] Документарни филм Злочин над злочинима Мире Лолић Мочевић, превео је на не­ма­чки језик др Дарио Видојковић.