Милутин Осмајлић

zrtve 850x691(Ратно сјећање борца Лимског четничког одреда, Милића Ј. Осмајлића из Доњих Луга код Берана, објављена у књизи "Од Берана до Блајбурга")

♥     ♦     ♣     

Наша лушко-загорска чета била је смјештена по приватним кућама, у насељу поред електричне централе близу ријекТаре, педесетак метара од Колашина. На тој локацији смо сваке ноћи држали стражу, надомак гробља. Био сам заинтересован, прије свега, за само гробље, о којем су свакодневно причали мјештани. Зашто га називају "пасјим гробљем".

Једног дана Драгиша Аковић поче причу: "Мићуне, партизани су, негдје у фебруару мјесецу, пошли за Сињајевину да ухапсе једног официра из породице Мандића, који је дошао са фронта, са осталим официрима и војницима по капитулацији Југославије. Мајка му је била већ умрла, а код куће су му били отац и два брата. Са прозора куће примијетили су колону партизана, која се јасно видјела у снијежној бјелини планине Сињајевине. Кретала се према њиховој кући. Дошавши у кућу, партизани су извршили претрес, али им је официр Мандић умакаона супротна врата, побјегавши у шуму. Партизани су у кући затекли његовог оца и браћу, свезали су их, и одвели за Колашин. Узгред су им заплијенили стоку, као и пар џакова кукурузног брашна и кацу сира. Официров отац је имао вјерног пса, торњака, који је свуда ишао за својим газдом и стоком. Када су партизани и заробљени Мандићи стигли до Колашина, прешавши мост, стоку су отјерали у град, а њих тројицу су спровели на десну обалу Таре и ликвидирали. Пошто је пас, вјероватно предосјећајући трагедију, почео узнемирено да лаје, партизани су га убили. Пса су одрали и његову кожу разапели на импровизовани крст и испод крста написали: "Овдје се налази пасје гробље". И од тада се ово мјесто тако зове, мој Мићуне - заврши своју потресну причу Драгиша Аковић.

Након ослобођења Колашина од партизана, официр из породице мандића, приступио је четницима. Са групом својих рођака и комшија, официр Мандић отишао је на стратиште да откопа свога оца и браћу и њихове посмртне остатке пренесе на сеоско гробље на Сињајевини. Четничка команда им је одобрила ископавање лешева. Понијевши сандуке и погребну одјећу, пошли су на "пасје гробље". Из колашинског затвора је била приведена група партизана и њихових симпатизера да изврше ископавање и да на ријеци Тари, прије полагања мртваца у сандуке, окупају несрећнике. Томе чину је присуствовао велики народ. Међу њима сам био и ја.

Када су их ископали, због велике хладноће, тијела су им била нераспаднута. Ријека Тара је од гробља била удаљена двадесетак метара. Једна партизанка, снебивајући се, није хтјела да приступи купању лешева, али ју је један четник из Колашина изударао корбачем, говорећи јој: "Како си знала да их убијаш, сада ћеш морати да их окупаш и обучеш!"

Тројица Мандића су била потом изложена у једној повећој просторији у самом центру Колашина. Народ је изјављивао саучешће. Народ је дошао не само из града, већ и из околних села. Ту су се изређали многи говорници, уз кукњаву и нарицање жена за покојницима. Више народа на испраћају Мандића из Колашина моје очи до сада нијесу видјеле. Око једанаест сати, тужна поворка је кренула из града пут моста на Тари, одајући посљедњу почаст честитим Мандићима. Од моста, тужна поворка, од рођака, пријатеља и комшија, упутила се према селу Мандића, у планини Сињајевини.

По заузимању Колашина, без већих напора, четници су на исти начин ослободили и Шавник. У тима акцијама нијесам учествовао, јер је било наређено, да се сви младићи испод осамнаест година, врате у Беране, ради настављања школовања. Почетком маја напустио сам Колашин.

Приредио: МИЛУТИН ОСМАЈЛИЋ

Извор: ГЛАС ХОЛМИЈЕ

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com