Groblje oslobodiocima BeogrНа данашњи дан 1914. године, од Аустро-Угарских окупатора је ослобођена србска престоница Београд. У част тих јунака, пажњи читалаца препоручујемо текст о командантима војних јединица које су ослобађале Београд... 

 

 

Крвава мета у 115 ратова најразличитијих војски, освајача, бранитеља и ослободилаца, Београд је био битно, или најбитније место у биографијама команданата војних јединица које су учествовале у овим сукобима.

Рушен до темеља чак 44 пута, Београд је свакако био врхунац најдеструктивнијих војних завојевачких каријера. Ослобађан, да би поново био престоница живота и слободе Србије и Југославије, био је, с друге стране, врхунац најплеменитијих војних каријера. Изузетан град који су ослобађали изузетни људи, ратни команданти и војсковође који су га тиме увек враћали тамо где му је и суштинско одредиште – на пиједастал слободарства.

Тема за „роман у наставцима“, па због величине само одабрани фрагменти ратничких биографија овде се наслањају на причу о три ослобођења Београда у прошлом веку, у којима су учествовале војске Краљевине Србије, Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије борећи се против истих завојевача - армија Аустроугарског и Немачког царства, и немачког Трећег рајха, не умањујући значај и жртве „обичних војника“.

Од доиста великог броја команданата војних јединица које су учествовале у ослобађањима Београда, аутор је одабрао мањи број, остављајући читаоцима простор за допуну теме својим ишчитавањима и истраживањима, што ће бити и највећи допринос незабораву ових посебних људи.

Прво ослобођење Београда 1914.

Завршне борбе за прво ослобођење Београда су вођене од 11. до 14. децембра 1914. У њима је војска Краљевине Србије учествовала пуним капацитетом - Прва, Друга и Трећа армија, као и јединице одбране Београда. Батаљон трећепозиваца, комбинована дивизија првог позива, Дринска дивизија другог и Шумадијска дивизија првог позива, Тимочка дивизија првог позива и Коњичка дивизија су непосредно учествовале у ослобођењу Београда 15. децембра 1914.

Врховни командант српске војске је био регент Александар Карађорђевић.Са оцем, краљом Петром Првим и са братом је ушао у Београд, на дан ослобођења, 15. децембра нешто пре него што је непријатељ бежећи из града, али и из Србије, срушио сва три савска моста.

putnikНачелник Штаба Врховне команде српске војске војвода Радомир Путник (1847-1917). Рођен у учитељској породици, чије је презиме одредио Радомиров деда Арсеније приликом досељавања са Косова, јер после питања како се зове, тадашњи седмогодишњак одговори да је „путник у непознатом правцу“. Течно се служио немачким језиком. Свирао гитару.

putnik2Завршио артиљеријски одсек Војне академије у Београду. Школован и у Русији. У другом српско-турском рату његове јединице ослобађају Гњилане, Грачаницу и Липљан. После Кумановске битке 1912. постао први српски војвода. Творац модерне српске војске тог доба са савременим наоружањем. Био нпр. први потпоручник у историји који је писао приручник за обуку трупа. Писао војне књиге и уџбенике за школовање официра на Војној академији. Није дозвољаваo политику у вoјсци. Творац свих ратних планова, са Живојином Мишићем, за балканске и Први светски рат. Скраћујући операцијски фронт за око 40 км у намери да колико-толико одржи целину фронта према непријатељу 1914. преузима сву одговорност и доноси одлуку о напуштању престонице, па је крајем новембра из Београда почела евакуација војске и државних надлештава. Годину дана касније, новембра 1915. његови војници ће га у затвореној дрвеној носиљци на раменима носити преко албанских Проклетија куда је кренула сва српска војска, кроз снегове и лед, јер је управо он то одабрао, без размишљања, а не понижење читаве Србије сепаратним миром. „Правац Албанско приморје“ је било последње наређење које је тешко болесни војвода издао. Умро је током лечења у Ници, у Француској, не дочекавши слободу Србије. У војсци био пуних 40 година. Иза њега је остао мит о српској војсци као једној од најчувенијих армија света и њеној непобедивости у Првом светском рату.

Изузетна историјска личност и ненадмашан војни стратег. Рационалан, миран, скроман и повучен. Неразметљив у јавности, избегавао претерано декорисање одликовањима, које није разумевао коментаришући: “Моје декорације су испод мундира“. За време балканских ратова је издао наредбу о изједначавању дневница за све официре, од потпоручника до војводе, тј. њега – три динара дневно. По завршетку Првог светског рата, једна планина у Канади, у подручју Стеновитих планина близу Калгарија, названа је Путник по славном војводи.

kolubara4Командант Прве Армије генерал Живојин Мишић (1855-1921). Тринаесто дете у земљорадничкој породици чије је порекло са Дурмитора. Као и Путник, завршио Артиљеријску школу у Београду. Учесник свих ратова које је Србија водила од 1876. до 1918 (I и II српско-турски, српско-бугарски, оба балканска и Први светски). У првом српско-турском рату, као двадесетједногодишњак се борио против Турака са руским и бугарским добровољцима, а у једном тренутку био у истој јединици са своја два рођена брата. Два пута био у војном затвору. Први пут 1878. јер се као потпоручник „закачио“ са мајором Радићем који је прешао из Аустроугарске у српску војску о којој је говорио са ниподаштавањем, а Мишић му на то одговорио „да га нико на силу није оданде довео“. Други пут јер је сабљом у корицама ударао непослушне војнике по стражњици. У српско-бугарском рату 1885. био у Дринској дивизији, са тадашњим мајором Павлом Јуришићем-Штурмом и потпуковником Радомиром Путником. Тада је Аустроугарска штитила Србију. Био на обуци у школи гађања аустријске војске. У току школовања за генералштабног официра, као студент био заједно са Степом Степановићем и Петром Бојовићем код професора Радомира Путника – на једном месту четворица будућих војвода.

Као ађутант Краља Александра Обреновића био на Првим олимпијским играма у Грчкој 1896. Предавао стратегију на Војној академији. Мајским превратом постаје помоћник новом начелнику Главног генералштаба Радомиру Путнику. Ипак склоњен и пензионисан, без пензије са шесторо деце. На други позив генерала Путника се реактивира и поново постаје његов помоћник у Штабу Врховне команде пред балканске ратове. Њих двојица су са генералима Степом Степановићем и Петром Бојовићем били творци српске војне доктрине. Умео да прекорева и Степу и Бојовића. Учесник Кумановске и Битољске битке у Првом балканском рату, на чијем је крају постојала и опција да Албанија постане део Србије. Учесник Брегалничке битке у Другом балканском рату.

kolubarska bitka zivojin misic spomen crkva svetog dimitrija 1355560100 61370У Првом светском рату, уместо рањеног Петра Бојовића постављен за команданта Прве армије у тренуцима њеног повлачења. Сматрајући да би учинио велику грешку ако би је и даље повлачио с положаја на положај бранећи сваку стопу земље, супротно наредби Врховне команде, извлачи Армију из непосредног додира са непријатељем. Тумачећи то као најаву слома српске војске, уз свечану параду Пете аустроугарске армије у напуштено „освојеном“ Београду, европске телеграфске агенције очекују вести о српском краху. Уместо тога почиње велика контраофанзива Срба, која се после само 12 дана завршава ослобођењем Београда и потпуним сломом - али аустроугарске војске. Колубарска битка је ушла у историју ратовања као јединствен пример да се војска којој је предвиђен пораз, за кратко време реорганизује, пређе у противофанзиву и нанесе противнику одлучујући пораз. То је била, свакако највећа победа српске војске у Првом светском рату, генерал Мишић је постао трећи војвода у српској војсци и први ослободиоц Београда у прошлом веку.

Био против повлачења војске преко Албаније, као и тадашњи мајор, потоњи генерал, „пучиста“ Душан Симовић. Начелник Врховне команде приликом пробоја Солунског фронта. Југословенски војвода. Проглашаван за највећег војсковођу читаве српске историје. Позната је његова негативна оцена Хрвата и проблема у функционисању заједничке државе. У Љубљани је још 1919. постојала Цеста војводе Мишића. Од 1927. се по њему назива место Мишићево код Суботице. Најпознатији јунак „Времена смрти“ Добрице Ћосића. Био је ожењен Немицом Лујзом Крикнер. Синови Радован и Александар су као официри учествовали у ратовима од 1912-1918. Радован ће 1941. бити заробљен као резервни официр и умреће у немачком заробљеништву 1945. у 58. години живота. Александра ће као официра ЈВуО децембра 1941. стрељати Немци у Ваљеву. Најмлађи син Војислав је био у партизанима, али и на Голом отоку.

cerska4Командант Друге армије војвода Степа Степановић (1856-1929). Као дете, слично Мишићу, чувао стоку. Да би завршавао гимназију, служио код богатих београдских породица. Завршио Артиљеријску школу. Учесник свих ратова које је Србија водила од 1876. до 1918. У војсци био пуних 45 година. У првом и другом српско-турском рату се борио раме уз раме са обичним војницима, и први улетао у турске редове, што није било уобичајено за официре тог времена. Наставник војног вежбања у Крагујевачкој гимназији. Професор на Војној академији. Уредник војног часописа „Ратник“. Два пута министар војни. Својом строгошћу испровоцирао „Подофицирску контразаверу“ када је ухапсио 31 официра. У I Балканском рату, понет панславизмом, одушевљен што командује и бугарским војницима. Опсада и заузимање Једрена и заробљавање 60.000 турских војника је надалеко прославила српског генерала и његову Армију. Месец дана је из Бугарске враћао своју армију у Србију да би ускоро бранио отаџбину од „дојучерашње браће“. Поводом Сарајевског атентата је добро предвидео да ћемо „имати страшан рат, можда европски, или још горе“. Био в.д. начелник Врховне команде на почетку рата до повратка војводе Путника са лечења из „непријатељске“ бање у Аустроугарској. Командант, тада најјаче, Друге српске армије односи величанствену победу у Церској бици, првој победи савезника у Првом светском рату, и постаје други војвода у српској војсци. Одмах потом следи неуспех Сремске офанзиве.

У борбама за одбрану Мачве, у недостатку муниције и артиљерије, тражи своје смењивање које му војвода Путник не дозвољава. Битан учесник Колубарске битке. Док је Србијом харао „аустроугарски тифус“ био међу војницима без вакцине. Крајем 1917. на Солунском фронту Врховна команда управо у Другу армију шаље словенске добровољце из Аустроугарске, затим из Америке, Русије и читавог света, који формирају Југословенску дивизију, па је Степа командовао Југословенима и пре стварања Југославије. Иначе, читава Југословенска дивизија се храбро борила током пробоја Солунског фронта, а и касније. Војвода Степа је био ослободиоц Скадра, Котора, Цетиња, Дубровника, Сарајева и Суботице, изванредно сарађујући са француским генералом Франше д Епереом, касније јединим почасним југословенским војводом. Ослобађајући Чачак, ту проналази своју породицу. У ослобођеном Сарајеву му је поводом величанственог дочека понуђен дворац османских везира и аустоугарских гувернера БиХ за смештај, а он одабрао помоћну зграду дворца.

У Сарајеву изговара оне познате речи: “Нарочито наглашавам да Србија улази у ту државу (Краљевину СХС, прим. аутора) без икаквих претензија на првенство, без икакве намере да води хегемонију.“ Проглашен за почасног грађанина Сарајева. По пензионисању, једино бива активан у организацији „Народна одбрана“ која је широм нове Краљевине окупљала народ на патриотској основи. Био је срећан што је доживео остварење вековне идеје националног јединства и стварања заједничке државе. Југословенски војвода. Његова сахрана је била највећи јавни скуп у Чачку између два светска рата. По њему се називају два места у Војводини – Степановићево, још за његовог живота, и Војвода Степа.

pavle jurisic sturm 1350505286 220308Командант Треће Армије генерал Павле Јуришић-Штурм (1848-1922). Рођен у Немачкој као Паулус Еуген Штурм. Отац Ото, Лужички Србин католик, био управник ловишта цара Вилхелма I. Војну академију је завршавао у Пољској и Француској. Ратовао за Краљевину Пруску против Француске (са класним другом из официрске школе, каснијим фелдмаршалом Макензеном, а против француског легионара кнеза Петра, будућег краља, који је био заробљен, а управо му је Павле поштедео живот). У Србију дошао са братом пред први српско-турски рат, у коме је био добровољац, да предаје на Војној академији, па се заљубио, оженио, постао православац и променио име и презиме. Учествовао у седам ратова. У војсци био пуних 56 година. Ађутант краља Петра I. Командант славне Дринске и Дунавске дивизије. Рањен у Кумановској битци. За заслуге у ослобађању Македоније од Турака, унапређен у чин генерала.

На почетку Првог светског рата постаје командант Треће армије. Учествује у Церској и Колубарској битци. У битци на Дрини Трећа армија је пуна два месеца одолевала петоструко јачем непријатељу. Генерал Јурушић је први обавестио Врховну команду, али и светску јавност о зверствима и нечувеним злочиначким иживљавањима Хрвата, припадника Аустроугарске војске, над српском нејачи, поготово у бежању после пораза на Церу. У повлачењу кроз Албанију успео немогуће – да допуни људство своје армије на 30.000 војника. Послат 1916. у Русију да помогне генералу Живковићу због немира у Добровољачком корпусу. Враћајући се 1917. за Солун преко Јапана, бива гост цара Јошихита који га и одликује орденом који је само он имао у српској војсци. Генерал Југословенске краљевске војске.

Пензионисање у Краљевини СХС 1921. му је јако тешко пало због тога што су у војсци остављени, а на његово запрепашћење чак и унапређени, многи бивши аустроугарски неспособни официри, а за неколико старих и заслужних команданата који су и буквално стварали српску војску, није било места. У дугој и богатој војничкој каријери, ратовао као немачки официр против Француза, а као српски – заједно са њима. Као подофицир се борио за Немачку, а као генерал – против ње. Доживео да по ослобођењу Србије 1918. гледа заробљеног фелдмаршала Макензена на скели, свог старог класног друга. Његов једини син, Павле Јурушић-Штурм Млађи, био је мајор српске војске у Првом светском рату. У Другом светском рату хапси га Гестапо, и бива стрељан као припадник ЈВуО. Понуђено му је било, због немачког порекла, да буде ослобођен и да буде у кућном притвору, што је он одбио говорећи да је српски официр.

zivkovicКомандант јединица Одбране Београда генерал Михајло Живковић Гвоздени (1856-1930). Када је почео рат са Аустроугарском, трупе одбране Београда су биле врло скромне, са задатком не само да бране престоницу већ и да форсирају Саву, тј. прелазе у Аустроугарску. Северну српску границу су браниле јединице Друге армије – Дунавска дивизија I позива под командом пуковника Миливоја Анђелковића која је бранила сам Београд, и Обреновачки одред, као и Браничевски одред подређен директно Врховној команди. Пошто није постојало јединство командовања, што је изазивало озбиљне проблеме, а и развој операција у северозападној Србији и Мачви које су довеле до потребе да српске снаге код Београда пређу у Срем у циљу заузимања Земуна, формирана је јединствена команда одбране Београда са генералом Живковићем на челу.

Рођен у Београду, и по очевој и по мајчиној линији био потомак легендарних устаника Миленка Стојковића и хајдук Вељка Петровића. Артиљеријску школу завршава као други у класи. У војсци био 44 године. Учесник свих шест ратова које је Србија водила од 1876. до 1918. Био управник Војне академије. Као министар војни, после петогодишње пензије 1909. а пред велике српске ратове, реактивирао свог класића Живојина Мишића за новог-старог помоћника начелника Главног генералштаба Радомира Путника. Био командант трупа 1913. на Албанском фронту. Командант Одбране Београда до расформирања формације 1916. на Крфу

Јуна 1916. бива постављен за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији, са задатком да у Одеси формира 2. дивизију, пошто је 1. дивизија већ била формирана. По избијању Октобарске револуције 1917. корпус се упућује на Солунски фронт. На том путу се Живковић разбољева, лечи у Паризу и бива пензионисан пре стварања Краљевине СХС, у којој не наставља војну службу чак ни као резервни официр.

Командант другог батаљона седмог пука III позива мајор Риста Сандаљ – Чича Риле.Тринаестог децембра 1914. јединице одбране Београда за 3 сата борбе заузимају Липу и Пландиште. У тим тешким борбама на северним падинама Космаја за чувену коту 304 на стратегијском превоју Ковиона јуначки гине мајор Ристо Сандаљ. Тражио је од команде да његови трећепозивци иду да гину уместо младости јер су се „напевали, наиграли, а и натуговали да у срцима немају више места чак ни за смрт“. Непријатељ је до ногу потучен, али је и скоро читав батаљон трећепозиваца изгинуо. (Српска војска је била састављена од јединица I позива – мушкарци од 21. до 31. године; II позива – мушкарци од 32. до 45. година; и III позива, тзв. “последња одбрана“ – мушкарци од 46. до 50. и од 18. до 20. година.)

b2

Командант Комбиноване дивизије првог позива генерал Михаило Рашић (1858-1932).Завршио Артиљеријску школу и Војну академију. Школовао се и у Немачкој. Учествовао у свих шест српских ратова тога доба. У војној служби био 40 година.. Први командант, за то време потпуно нове јединице – Телеграфског одреда. Био ађутант краља Милана Обреновића и принца Александра, па маршал краљевског двора. Управник Војне академије. Учесник „топовске афере“. Командант Комбиноване дивизије од почетка рата са Аустроугарском до доласка војске на Крф 1916. Крајем 1917. одлази у САД да прикупља добровољце за српску армију. Шеф војне мисије у Француској. Министар војни у Краљевини Србији и Краљевини СХС, где после четири месеца подноси оставку. Дивизијски генерал Југословенске краљевске војске.

smijanvicКомандант Дринске дивизије другог позива пуковник Крста Смиљанић (1868-1944). Завршио Војну академију. Био ордонанс официр краљева Милана и Александра Обреновића. Четворици владара се заклињао на верност а опет сматрао да се света заклетва полаже једино пред својим народом и својом отаџбином. Учесник балканских и Првог светског рата. На Кајмакчалану је његова Дринска дивизија од 4330 људи изгубила 2360, више него све српске дивизије заједно. У јуришу у Србију Дринска дивизија и Смиљанић су завршили у Печују, одакле се враћају у Београд тек 1919. Армијски генерал војске Краљевине Југославије. Бан Зетске бановине и сенатор. За време Другог светског рата Немци су га из родног Љубиша довели у Београд и држали у кућном притвору у његовом стану. За живота одликован чак 35 пута.

Командант Коњичке дивизије генерал Ђорђе Ђорђевић (1863-1935). Учесник српско-бугарског, балканских и Првог светског рата. Командант краљеве гарде. Служио је годину и по дана у руској коњици – Првом мсковском лајбдрагонском пуку. У Другом балканском рату успева да после снажног контранапада продре дубоко у Бугарску опседајући Видин. У борбама за ослобођење Београда 1914. јединице Коњичке дивизије су прве ушле у град, наступајући од Славије ка Калемегдану. Био је командант српских трупа у Африци 1916. У Југословенској краљевској војсци имао чин дивизијског генерала.

Друго ослобођење Београда 1918.

„Друга београдска операција“, битка за коначно ослобођење Београда, самим тим и читаве Србије, почела је, практично, пробојем Солунског фронта почев од 14. септембра 1918. Прва српска армија, Дунавска дивизија и поготово њен коњички ескадрон, Моравска и Дринска дивизија су за само 45 дана у страховитом налету буквално „очистили“ Србију од Аустроугара, Немаца и Бугара, ослобађајући Београд 1.новембра.

vojvoda petar bojovicКомандант Прве Армије војвода Петар Бојовић (1858-1945). Пореклом из племена Васојевића. Као први у класи завршава Артиљеријску школу. Учесник чак у седам ратова, од првог српско-турског до Другог светског рата. Као топомер учествовао у изради генералштабне карте Краљевине Србије. Служио у елитним јединицама – Гардијској бригади, Моравској, Тимочкој и Коњичкој дивизији. Уређивао „Службени војни лист“. Као пуковник био помоћник, па вршиоц дужности начелника Главног генералштаба уместо генерала Путника. У Првом балканском рату начелник штаба Прве армије којом командује регент Александар, али је он творац победа у Кумановској и Битољској битци за шта добија чин генерала. Командант Приморског корпуса у Албанији. Са црногорском Врховном командом припремио напад на Скадар који су стопирале „Велике силе“.

Пред Други балкански рат, на његов предлог се склапа савез са Грчком против Бугарске. Брегалничка битка је још једна сјајна генералова победа. Командант трупа Нових области (на Косову и у Македонији). Учесник у Церској и битци на Дрини. Два пута рањаван због чега генерал Мишић командује „његовом“ армијом у Колубарској битци. Као командант трупа Нове области спречио продор Бугара на Косово и омогућио повлачење српске војске кроз Албанију. Као начелник Врховне команде уместо болесног Путника, одредио Крф као место опоравка српске војске. Руководио победом на Кајмакчалану. Тим победама постаје четврти и последњи војвода српске војске. По његовом наређењу Прва армија, којом опет командује, пробија Солунски фронт и у незапамћеном форсирању борби и непрестаном контакту са непријатељем „угалопирава“ у Србију. Један од првих српских официра који је летео авионом, а његову армију је пратила српска авијација коју је он организовао. Ослобађајући Ниш уништава главнину немачке Једанаесте армије. Као командант Дунавске дивизије ослобађа Београд, у који улази даном ослобођења. У даљем налету, ослобађа „југословенске“ делове Аустроугарске: Банат, Срем, Бачку, Славонију и већи део Хрватске.

После Мишићеве смрти начелник Главног генералштаба војске Краљевине СХС. Убрзо пензионисан. Одликован орденом Југословенске круне, имао чин југословенског војводе. У Београду је за његовог живота улица испод Калемегданске тврђаве названа по њему. После 19 година пензије, генерал Симовић га као осамдесетрогодишњака 1941. поставља за помоћника Врховног команданта Југословенске војске, краља Петра II. У Никишићу, са принцом Ђорђем, одбија да бежи за Енглеску као остали. Одбија и сарадњу са Немцима. Рат провео у кућном притвору. Послао писмо подршке Дражи Михаиловићу и ЈВуО. У 87. години живота доживео треће ослобођење Београда, али и незаслужено трагичну смрт и срамну сахрану. Написао неколико војних књига.

Треће ослобођење Београда 1944.

TitoПрипремајући се за „Београдску офанзиву“, једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату, непосредно пре почетка операције за ослобођење Београда, наредбом маршала Тита, снаге Народноослободилачке војске Југославије биле груписане у две армијске групе – Прву под командом генерала Пеке Дапчевића, коју су сачињавали Први пролетерски и Дванаести корпус НОВЈ и која је дејствовала директно према Београду, и Другу под командом генерала Коче Поповића. У борбама за ослобођење Београда је било ангажовано преко 40.000 бораца НОВЈ.

Врховни командант јединица НОВЈ Маршал Југославије Јосип Броз Тито. Маршал Тито је дошао у Београд пет дана по ослобођењу главног града, које је успео да оствари уз помоћ, али не и на руским тенковима. Његовом политичком домишљатошћу Београд је, уз Париз делимично, био једини главни град у Европи у Другом светском рату, у чијем је ослобађању са једном од армија великих антифашистичких сила, учествовала и регуларна, међународно призната национална војска, НОВЈ.

peka2Командант Прве армијске групе НОВЈ генерал-потпуковник Пеко Дапчевић (1913-1999). Рођен на Цетињу, у свештеничкој породици Јована Дапчевића. Као гимназијалац учествовао у штрајковима и био хапшен. Уписао Правни факултет у Београду. Са двадесет година постаје члан Комунистичке партије Југославије. Учесник Шпанског грађанског рата, као митраљезац у батаљону „Димитров“ 15. интернационалне бригаде. Капетан Шпанске републиканске армије, три пута рањаван, два пута у главу. Од 1939. у логорима у Француској, полиција га затвара у тврђаву Кољуре. Бежи из Француске, преко Аустрије за Југославију, где бива ухапшен. Али у Никшићу бежи са станице и одлази у партизане. Ловћенски партизански одред под његовом командом у тринаестојулском устанку у Црној Гори уништава прве италијанске јединице.

pekaКомандант Главног штаба НОП за Црну Гору и Боку и члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Током 1942. води тешке борбе са италијанима, четницима и црногорским сепаратистима. Битку на Неретви је пресудно одредила, као партизанску победу, Друга пролетерска дивизија под његовом командом, а поготово прелазак преко реке и разбијање јаких четничких снага. Памте се Јабланица, Коњиц, Прозор. Памте се и херојске и одлучујуће борбе на Вучеву, Љубином гробу и Зеленгори Друге дивизије током Битке на Сутјесци. Под Пекином командом Други ударни корпус НОВЈ постаје једна од најјачих јединица НОВЈ. Као командант Прве армијске групе НОВЈ ослобађао Београд од Немаца 1944. водећи партизанске јединице ка победи у најобухватнијој и најсложенијој битци на Балкану током II Светског рата. Као командант Прве армије ЈА извршио пробој Сремског фронта уз велике губитке. Са Трећом армијом, ослободивши коначно Хрватску, током ослобађања Словеније уништава и заробљава Немачке и квислиншке снаге под командом генерала Александера Лера, јачине око чак 300.000 људи. Као командант Четрте армије ЈА постављен за команданта Војне управе у Истри. Завршио Вишу војну академију „Ворошилов“ у Москви. Написао десетак војних стручних књига. Члан АВНОЈ-а, начелник Генералштаба ЈНА, амбасадор у Грчкој. Носилац Партизанске споменице1941. Генерал-пуковник ЈНА. Народни херој Југославије. На годишњицу ослобођења Београда октобра 1945. проглашен за првог почасног грађанина Београда. Доживео распад СФРЈ.

Danilo Lekic 1943Командант Дванаестог корпуса НОВЈ генерал-мајор Данило Лекић Шпанац (1913-1986). Потиче из учитељске породице. Постао члан КПЈ 1935. Дипломирао на Филозофском факултету у Скопљу 1936. Као добровољац отишао 1937. у Шпанију, где је био командант Подофицирске школе и политички комесар Петнаесте интернационалне бригаде. После пада Шпанске републике 1939, био у концентрационим логорима у Француској до 1941. После априлског слома Краљевине Југославије и по директиви КПЈ водио групу радника на добровољни рад у нацистичку Немачку, одакле беже после три месеца за Југославију. Заменик, а потом и командант Прве пролетерске ударне бригаде. Учесник битке на Неретви, и на Сутјесци, током које је са Кочом Поповићем, тадашњим командантом Прве пролетерске дивизије, имао кључну улогу у пробоју немачког обруча. Књижевник Антоније Исаковић је поводом тога записао: „Добро памтим, Данило Лекић је командовао: „ Прва пролетерска – јуриш! И, вероватно, ја мислим да је то једини пут кад је цела Прва пролетерска јуришала. Преко те чистине. Сви смо били у истом стрељачком строју. Први пут, сви...И све команде чета, и сви штабови батаљона и штаб бригаде, и Шпанац (Данило Лекић) и Плави су били у јуришу, и сви курири, и сви кувари, и сви болничари...Све је изашло ту, колико нас је било. Ми смо кренули. И сви смо знали: нема назад! Ми морамо тамо" Као тридесетједногодишњак, генерал-потпуковник НОВЈ, упућен на школовање у Вишу војну академију „Ворошилов“ у Москву. Амбасадор ФНРЈ у Бразилу и СФРЈ у Египту. Носилац Партизанске споменице1941. Генерал-пуковник ЈНА. Народни херој Југославије.

djokoКоманадант Шесте (личке) пролетерске дивизије „Никола Тесла“ пуковник Ђоко Јованић (1917-2000). Рођен у Лици. „Колонизаторско“ детињство провео у околини Суботице. Био на робији као политички затвореник. Члан КПЈ од 1936. Организатор једне од највећих сеоских организација забрањеног Савеза Комунистичке Омладине Југославије КПЈ у Краљевини Југославији. Априлски рат 1941. дочекао на другој робији. После капитулације Југославије, враћа се у Лику где учествује у организовању и непосредном руковођењу народног устанка 27.јула са Милутином Морачом. Са њим ће учествовати и у борбама за ослобођење Београда 1944. Он као командант Шесте личке, а Милутин као командант Пете крајишке дивизије. На почетку рата учествује у тешким борбама са усташко-домобранским јединицама, где се истиче личним примером и храброшћу, бива рањен. Помоћник команданта Главног штаба НОП Хрватске. Учесник битке на Неретви.

Под његовом командом, Шеста личка је спасила Маршала Тита приликом десанта на Дрвар 25. маја 1944. Потом учествовао у успешним борбама против четника, а после у ослобођењу Београда, где су његови борци исказали чудесну храброст у уличном ратовању, и у пробоју Сремског фронта, као и у борбама за ослобођење Загреба, 9. маја 1945. на дан капитулације Немачке. Завршио Вишу војну академију „Ворошилов“ у Москви. Начелник војно-историјског института и уредник часописа „Војно дело“. Био командант Загребачке војне области у време хрватског националистичког „Маспока“ 1970-их. Командант последње велике војне параде на југословенским просторима, „Победа“ 9.маја 1975, поводом 30-годишљице победе над фаизмом и ослобођења Југославије. Рапорт је предао Маршалу Титу. Због присних веза са земљакињом Јованком Броз, Титовом супругом, био честа „мета“ разних политичких сплетки. Носилац Партизанске споменице1941. Генерал-пуковник ЈНА. Народни херој Југославије. Доживео распад СФРЈ и НАТО бомбардовање 1999.

vickoКомандант Двадесет осме (славонске) дивизије пуковник Вицко Антић Пепе (1912-1999). Као петнаестогодишњак из Цриквенице дошао у Београд на браварски занат, где је радио шест година. Наредник у 129. Интернационалној бригади у Шпанији. Члан КПЈ од 1937. По паду Републике био у француским логорима, из којих бежи 1941. преко нацистичке Немачке за Југославију. Командант Псуњског партизанског одреда. Формирао и командовао хрватском дивизијом Корпуса Народне Одбране Југославије, која је учествовала у поратном хватању и уништавању убачених усташких група у Југославију. Завршио Војну академију „Фрунзе“ у Москви. Генерал-пуковник авијације ЈНА. Носилац Партизанске споменице 1941. Народни херој Југославије. Доживео распад СФРЈ. Умро у Београду у 87-ој години живота на пет дана пре почетка НАТО бомбардовања СР Југославије.

Командант Тридесет шесте (војвођанске) дивизије пуковник Душан Вуксановић (1909-1945). Учитељ у Македонији и Срему. Резервни потпоручник Југословенске војске у Априлском рату. Избегава заробљавање после капитулације. Члан КПЈ од 1942. За време Београдске операције шеф мисије НОВЈ при штабу Црвене армије. Погинуо у 36. години живота, два месеца пре ослобођења Југославије. Пуковник ЈА. Народни херој Југославије.

Milojevic miloje general1Командант Двадесет прве (српске) дивизије пуковник Милоје Милојевић (1912-1984). Завршио пешадијску подофицирску школу Војске Краљевине Југославије. Борац Прве пролетерске НОУ бригаде. Члан КПЈ од 1942. Истакао се у борбама са усташама и домобранима 1942. када је тешко рањен, због чега је међу првим борцима НОВЈ 6.септембра 1942. проглашен за народног хероја Југославије. Члан војне мисије Врховног штаба НОВЈ при савезничкој мисији за Блиски исток. Новембра 1943. креће за Каиро са аеродрома код Гламоча заједно са Лолом Рибаром. Лола гине а од исте бомбе Милојевић бива тешко рањен. Приликом трећег рањавања губи једно око. У бици за Београд води своју дивизију у борбама око Авале и самог споменика Незнаном јунаку, која опкољава и уништава око 20.000 Немаца, а касније заробљава 80 тенкова, 200 топова и преко 1500 моторних возила и преко 1100 немачких војника. Члан Председништва АВНОЈ-а. Завршио Вишу војну академију у Београду. Командант града Београда, па Прве армије ЈНА. После смене Александра Ранковића 1966. пензионисан. Носилац Партизанске споменице 1941.

jovanovic radivoje bradonjaКомандант Четрнаестог (српског) корпуса генерал-мајор Радивоје Јовановић Брадоња (1918-2000). Ваљевац, завршио Војну академију 1940. као артиљеријски потпоручник. После Априлског рата, из заробљеништва се вратио у родни крај и отишао у партизане од почетка устанка, јула месеца, где одмах постаје командант Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда, добијајући као краљевски официр, од сабораца партизана, надимак „Брадоња“ којим су означавали официре ЈВуО. Већ августа у Лајковцу његова чета уништава немачку посаду утврђену у железничкој станици. Септембра у Љигу чету опкољавају јаке немачке и квислиншке снаге, Радивоје бива рањен, али не напушта положај, и даље командује и спасава своју јединицу од уништења. За ове подвиге Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије га два пута похваљује. Члан КПЈ од августа 1941. Као већ заменик команданта Ужичког партизанског одреда бива најзаслужнији за откривање четничке завере против НОП-а у Србији. Са изузетним смислом за организацију и командовање, као потпоручник прави неупоредиво квалитетнији и ефикаснији план за одбрану Ужица него генералштабни мајори, потпуковници и пуковници за напад.

После одбране града, тиме и „Ужичке Републике“, 2. новембра руководи противнападом када четници доживљавају први озбиљнији војнички, али и политички пораз у Србији. Командант прве партизанске војне параде у Ужицу, 7. новембра 1941. поводом 24-годишњице Октобарске револуције, једине војне параде у јединој слободној територији усред поробљене Европе. У бици на Кадињачи, 29. новембра истиче се изузетном храброшћу, али и умешношћу вешто бирајући положај за дејство јединог партизанског топа кога Немци не онеспособљавају до краја битке. Командант Главног штаба НОП одреда Србије и члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Његов корпус први долази у додир са јединицама Црвене армије на Дунаву септембра 1944. А у београдској операцији води тешке борбе са Немцима у реону Авале. Бескрајно храбар, интелигентан, школован и ванредно војнички способан, није имао длаку на језику. Памти се да је 1945. говорио колегама генералима ЈА: „Ви сте глупи. Сремски фронт уопште није био потребан. Требали сте да идете около и избегнете жртве.“

У оквиру Друге армије ЈА, Брадоња и његов корпус учествују у ослобођењу Загреба 9. маја 1945. Био на Артиљеријској академији „Джержински“ у Москви. Командант одбране Београда, потом и артиљерије ЈНА. Завршио Вишу војну академију и био творац концепције ОНО (Опште-народне одбране) са посебним акцентом на Територијалну одбрану. Ово ће касније својатати поједини генерали, и што је још горе, у пракси је довести до апсурда, злоупотребљавајући је при разбијању СФРЈ у Словенији, Хрватској и БиХ. Генерал-потпуковник ЈНА и једини генерал у ЈНА са две завршене војне академије. Носилац Партизанске споменице 1941. Народни херој Југославије. Доживео распад СФРЈ и НАТО бомбардовање 1999.

Crvena armija 3

Јединице Црвене армије, борци и њихови команданти су пресудно учествовали у ослобођењу Београда 1944. од Немаца, пре свега вишегодишњим искуством фронтовског и урбаног ратовања са Немцима, као и техничким капацитетима.

Tolbuhin fiКомандант јединица Трећег украјинског фронта маршал Фјодор Иванович Толбухин (1894-1949). Једно од седморо деце у породици сиромашних сељака. Добровољац Руске царске војске у Првом светском рату као мотоциклиста. Фебруарска револуција га је задесила у 13. пограничном замурском пуку, са којим је као командант батаљона учествовао у јунском походу када је тешко рањен. Већ је био капетан када је била формирана совјетска власт. После опоравка, 1919. ступа у Црвену армију. Завршава Војну академију „Фрунзе“ и Оперативни факултет. Члан КП СССР од 1931. Командант 72. стрељачке дивизије у Кијевском војном округу. Начелник штаба на Кримском фронту од 1942. учесник чувене битке за Стаљинград као командант 57.совјетске армије, која ће касније учествовати у борбама за ослобођење Београда. Командант Јужног фронта од 1943. па командант Четвртог украјинског фронта. Командант Трећег украјинског фронта од 1944.

Под његовом командом јединице Црвене Армије ослобађају, између осталог, Доњецк, читаву Ростовску област, Крим и Севастопољ. Његове трупе су ослободиле Румунију и Бугарску. У садејству са јединицама НОВЈ Црвена армија учествовала у ослобођењу Београда 1944. и дела Србије. Његове јединице ослобађају даље Будимпешту и Беч, и 8. маја 1945. се сусрећу са америчким трупама у Доњој Аустрији. Члан Врховног совјета СССР-а. Сахрањен почасно у Кремљу. Почасни грађанин Софије, и Београда (проглашен после генерала Дапчевића). За живота проглашен за Народног хероја Југославије, а постхумно за Хероја Совјетског Савеза.

birjuzovКомандант 37. армије генерал-пуковник Сергеј Семјонович Бирјузов (1904-1964). Са 18 година ступа у Црвену армију, а са 22 члан КП СССР. Завршава Војну академију „Фрунзе“. Због Стаљинове суревњивости, ретко је који совјетски генерал био на истој дужности дуже од неколико месеци, а Бирјузов је чак три године био, и то одличан, командант 132. стрељачке дивизије. На почетку напада Немачке на СССР, јуна 1941. предводећи увек дивизију у првим борбеним редовима, бива рањен чак 5 пута, од тога 2 пута критично. Након опкољавања немачке Шесте армије код Стаљинграда, као начелник штаба моћне Друге гардијске армије у операцији „“Сатурн“, учествује у њеном уништењу. Планирао и учествовао у борбама за уништење Немаца у Украјини. Веран помоћник, као начелник штаба, Толбухину и у оквиру Јужног, Четвртог и Трећег украјинског фронта, па и у ослобођењу Београда Постао маршал СССР-а 1955. И седам година био командант стратешких (нуклеарних) ракетних снага. Врло важан учесник тзв. “кубанске кризе“. Члан ЦК КП СССР. Као начелник Генералштаба Совјетске армије и херој Совјетског савеза, погинуо у авионској несрећи 19. октобра 1964. на Авали, када је долазио на прославу двадесетогодишњице ослобођења Београда. Тада је, постхумно, проглашен за народног хероја Југославије.

zdanocКомандант Четвртог гардијског механизованог корпуса генерал-лајтнант Владимир Иванович Жданов (1902-1964). Рођен у Кијеву. Учествовао као добровољац Црвене армије у Октобарској револуцији, али је члан КП СССР-а постао тек 1941. Завршио пешадијску војну школу и стекао знатно војно искуство до Другог светског рата. Као и Толбухин и Бирјузов некако „преживео“ Стаљинове чистке у армији. Учесник Стаљинградске битке у току које је исказао уз личну храброст и изузетне организаторске способности које су биле пресудне за победу Црвене армије у овој најважнијој и највећој битци Другог светског рата. Прославио се и у биткама на југу Украјине. Учествовао у ослобођењу Бугарске и Мађарске од Немаца. Пред почетак „београдске операције“ 13. септембра 1944. проглашен за хероја Совјетског савеза, а на дан ослобођења Београда 20. октобра за народног хероја Југославије. У борбама за ослобођење Београда маестрално командовао тенковима, каћушама и осталим оруђима. Један од најспособнијих генерала Црвене армије у светском рату. Тек после рата завршио Војну генералштабну академију. Као генерал-пуковник погинуо у авионској несрећи 19. октобра 1964. на Авали, са маршалом Бирјузовим, када су долазили на прославу двадесетогодишњице ослобођења Београда.

И на крају, шта написати о командантима окупаторских аустроугарских и немачких јединица, а не споменути реч – злочинци. Поготово за команданта аустроугарске балканске војске, фелдмаршала Оскара Поћорека, германизованог словенца. Командовао је војском, у којој су се по бестијалности а не херојству посебно истицали Хрвати, која је починила невиђена злодела над обичним становништвом у Србији. Поћорек је то знао, одобравао – и никада за те злочине није одговарао. Умро је на миру, у 80. години живота, 1933. предајући „штафету зла“ новодолазећем веснику смрти – Адолфу Хитлеру. Поћорек је био у аутомобилу у којем је убијен Франц Фердинанд у Сарајеву 28. јуна 1914, али га је Гаврило Принцип промашио. Пред Први светски рат један од најбољих аустроугарских војних стручњака, у току рата је три пута „падао“ на испиту из војне стратегије код професора Радомира Путника, и три пута избачен из Србије. За „заслуге“ у упропашћавању огромне аустроугарске војске у малој Краљевини, недељу дана после ослобођења Београда 15. децембра 1914. бива – пензионисан.

Командант Пете аустроугарске армије генерал Либоријус фон Франк, рођен је у Сплиту.Војну школу завршио у Ријеци. У Церској битци је мало недостајало да његов читав 8. корпус буде потпуно опкољен, па је једва побегао преко Дрине. И његови војници су чинили незапамћена сверства у Србији, за која је и он знао, није их спречавао – и никада за то није одговарао. Без обзира на значајну премоћ у људству и артиљерији, његове трупе су претрпеле тежак пораз на крају Колубарске битке, и пљачкајући и пустошећи српску престоницу, бежале из Београда 15.децембра 1914. За исте „заслуге“ као и командант му Поћорек – бива убрзо пензионисан. И он је умро на миру, у 87. години живота у немачком Трећем рајху, гледајући Адолфа Хитлера на власти.

А шта тек писати о немачким генералима? Ови „пар екселанс“ нацисти су, за разлику од аустроугарске дугоживеће господе, у нихилистичко аријевско лудило уградили и сопствене – смрти. Пешадијски генерал Вермахта, Вилхелм Шнекенбургер, командант корпусне групе је погинуо „бранећи“ Београд 1944. Учесник I Светског рата, а у Другом учесник инвазије на Пољску, битке за Француску, инвазије на Југославију, на СССР, одакле је повучен на Балкан, због важности битке за Београд.

Генерал-мајор Вермахта Валтер Штетнер је био припадник елитне Прве брдске дивизије са којом учествује у нападу на Пољску, Југославију и СССР. Учесник Стаљинградске битке. У операцији „Шварц“ (битка на Сутјесци) његови војници чине ратне злочине над припадницима НОВЈ, поготово заробљеним рањеницима, које су немилосрдно убијали. На „српском“ Крфу његови војници такође врше злочине, сад над заробљеним италијанским војницима, у чијем разоружавању су, после капитулације Италије, учествовали. Годину и по дана после битке на Сутјесци, ратоваће опет један против другог у битци за Београд два генерала – партизански Данило Лекић и нацистички Валтер Штетнер, али у потпуно измењеним улогама. Генерал Штетнер гине на Авали октобра 1944. приликом покушаја пробоја из обруча јединица НОВЈ. На Сутјесци је Данило пробио гвоздени обруч Штетнерове брдске дивизије и повео партизане ка животу и слободи.

ЛИТЕРАТУРА:

1. „Београдска операција 1944“, ВИИ, 1964.

2. „Београд у рату и револуцији 1941 – 1944“, Београд, 1971.

3. Бјелајац М., „Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941“, Београд,2004, Институт за новију историју Србије.

4. „Војна енциклопедија“, I-IV, Београд, 1970-1972.

5. „Енциклопедија Југославије“, I, Загреб, 1955.

6. „Историја народа Југославије“, 1 и 2, Београд, 1960.

7. „Историја српског народа“, Београд, 1994.

8. Милошевић К., „Одбране Београда кроз векове“, Београд, 2012.

9. Митровић А., „Србија у Првом светском рату“, Београд, 1984.

10. „Народни хероји Југославије“, Београд, Младост, 1975.

11. Петрановић Б., „Србија у Другом светском рату“, Београд, 1992.

12. Ћоровић Б., „Историја Срба“, Београд, 2005.

 

Извор: http://www.nspm.rs/

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com