Бобан Драшковић
Ко је заправо био командант Југословенске војске у отаџбини сазнаћете у овом тексту
Суботње јутро,пролеће 1942.године, непрегледно Гацко поље се шарени од пољског цвећа,старина Стојан са малим унуком Петром потеро говеда на испашу.У сусрет њима хита коњаник на вранцу.За трен ока стиже до њих,успори, назва им Бога и настави даље галопом.Мали Петар,који се сакрио иза ђеда,чврсто га држећи за сако упита „Ђеде,је ли то Краљевић Марко?“Насмеја се ђед,подиже унука високо и одговори му „Није дико ђедова,али је исто велики јунак ,запамти, Милорад Поповић му је име“.
Милорад Поповић се родио 1913.године на Дражљеву,општина Гацко од оца Марка и мајке Јоване.Основну школу и нижу гимназију завршио је у Гацку,а по завршетку гимназије у Новом Саду,завршава и Војну академију у Београду у 59.класи.Рат га је затекао на месту коњичког поручника Краљеве гарде у Београду.Већ је тада упадао у очи због импресивне и импозантне спољашности,али и особина које су га красиле,херцеговачко патријархално васпитање,поштовање према старијима, одважан, озбиљан,савестан и разборит. Краљица Марија му је даривала коња,као најлепшем официру Краљеве гарде.
Потекао је из јуначке и угледне куће,која је генерацијама давала све за српство и слободу.Милорадов ђед Глигор,био је батаљонски барјактар Гатачког батаљона,вратио се заједно са синовима из Америке,преминуо је на острву Видо и сахрањен у Плавој гробници.Марко Поповић, Милорадов отац,наследио је оца Глигора на месту барјактара Гатачког батаљона. Комунисти су га убили из немоћи и обести,јер нису могли да дођу до његовог сина Милорада.
По избијању Другог светског рата,Милорад се враћа на родну груду и учествује од првог дана у устаничким борбама.Брзо је показао да је врло способан и рођени вођа.Изабрао је најугледније и најбоље сараднике.Када су српски мученици побацани у Корићку јаму,Милорад се заједно са војводом попом Радојицом Перишићем ставља на чело устаника.
Херцеговина једина српска земља која није омеђила границу брзо постаде земља слободе али не задуго,комунистичка неман појави се изненада међу народом и поче велико зло,удари брат на брата а на челу црвених хорди зла Брозови пијуни, Петар Драпшин, Владо Шегрт, Сава Ковачевић и многи други.Партизани из Пиве, Бањана, Голије, Титови добровољци и ђавоље слуге јавише се да очисте терен од петоколонаша. Зликовци су начинили сулуде злочине и побили недужни народ у Добрељима, Гареви, Казанцима, Дулићима, Браићевићима…само зато што су Срби и што им је Крст био испред петокраке.Комунистички терор је трајао до лета 1942.године, када се народ ослободи црвеног зла, а Милорад Поповић као истински предводник и светионик мира и слободе обасја Херцеговину. У Пустом Пољу 1942.године ђенерал Михаиловић га поставља за команданта Невесињског корпуса. Касније два пута добија висока одликовања,орден Белог орла са мачевима и Карађорђеву звезду с мачевима.
Учествовао је у многобројним биткама,не само у Херцеговини,него и у Лици, Далмацији и Црној Гори.Познато је да је са својим јединицама стигао и до Макарске и развио српску заставу.У борби бескомпромисан,без мане и страха,у слободи одмерен и правичан.
Крајем 1944.када се под најездом комуниста морао повући из Херцеговине,није ни слуто да своју вољену Херцеговину више неће видети.Повлачећи се преко Зеленгоре до Фоче,где се придружио црногорским четницима,почиње крвава епопеја која се за Милорада завршава на Лијевча Пољу.06.априла 1945.године,водећи борбу против здружених усташа и партизана,придружи се Милорад Поповић Галерији бесмртних Гачана и Херцеговаца.Раме уз раме са Петком и Стојаном Ковачевићем,Богданом Зимоњићем,Алексом Јакшићем…
Кући Поповића као да није било довољно да подари српству за слободу 13.братственика, Милорада и оца му Марка,већ су и Милорадов брат Милош и сестра Смиља погинули на истом путу ка слободи.
„ До данас је највиша срамота,када човјек умре за живота,а гусле су вјековима мјера,ко је вјера,а ко је невјера“.Милорад Поповић је одавно ушао у легенду и епску песму.Сигурно би да је живео у времену цара Лазара,био један од Косовских јунака,поред Косанчић Ивана и Топлице Милана,са силним Обилићем.Сви знају ону народну „А од Гацка дична гарда,Поповића Милорада“до многих других,а колики је траг Милорад оставио у Гацку , Херцеговини и читавом Српству,можда најбоље говоре стихови младог Николе Никчевића
А душа се на небеса вину,
Вјечна слава гатачкоме сину.
Њему име умријети неће
Докле горе под Острогом свијеће,
Докле звоне,звона са Дечана,
Док је крста и док је Гачана,
Српство ће га славит до вјечности
Бог велики нек му душу прости.
Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА
