Др Немања Девић
Пре 80 година убијен је јунак Равногорског покрета и српског устанка против Немаца 1941, капетан Јован Дерок. Потомак млетачких трговаца, по оцу унук професора на београдском Лицеју, а помајци унук председника српске владе, Јован се родио 1912. у Крезоу у Француској.
Из Ниже школе Војне академије (56. класа) изишао је 1931, у чину артиљеријског потпоручника, као 13. у класи. Преломна година у његовој каријери и приватном животу била је 1940. – тада се оженио, био је одликован и унапређен, а онда и написао изузетно важну књигу о Топличком устанку и важности гериле у отпору у Србији. Од отпора Немцима до грађанског рата капетан Дерок увек је стајао у првим редовима, због чега ће око његовог имена убрзо настати ратна легенда.
Поручник Јакша Ђелевић га је први пут срео током организације отпора у Београду, а потом у септембру 1941. и на Равној гори, пошто му је додељена командна дужност:
„Ја сам га први пут видео у Београду за време конспиративног рада. Достојанственог изгледа, бледуњав, лепих манира и доста тих у говору, одавао је правог џентлмена. Имао сам утисак да су многи могли да га надговоре и јачином гласа подвлаче своје аргументе, али то њему није сметало да сачека и мирно изнесе своје мишљење. У томе је умео бити упоран, а да никог не увреди. (…)
Била је то велика вест и изненађење кад је Дероко био одређен да прими команду четничког одреда око Краљева, јер се то сматрало као велики и одговоран положај, а он је тек недавно дошао из Београда. Рецимо да је било и мало љубоморе, јер, сећам се, неко је од официра протурио причу о Дероку, како је он као ‘девојка’, ‘мамин син’ и да му је тешко било да води батерију, а како ће тек водити народ где још нема дисциплине ни касарни и да је тешко да ће га одреди прихватити као команданта. Другим речима, зашто Дероко а не ја…“.
По Ђелевићу, непосредно после његовог одласка на терен, „почеле су да стижу незваничне приче, преко курира или других са терена око Краљева, о чудима које Дероко лично тамо ствара, како разоружава Немце и да њима и само име Дероко утерује страх у кости. (…) Као што само у народу може бити, људи су заволели свог команданта и већ почели плести легенде о њему.“
Сличан опис потиче и из пера капетана (тада поручника) Звонка Вучковића: „О мом пријатељу Јовану Дероку, који је у опсади Краљева вршио све могуће дужности, од начелника штаба до нишанџије на топу и вође тројке, често су до нас стизали гласови. Дероко је због велике храбрости и ретке проницљивости постао легенда, не само у нашим, него и у партизанским редовима. Да би прикупио податке о непријатељу потребне за планирањеофанзивних акција, он је са једном тројком ноћу упадао у Краљево и разоружавао усамљене непријатељске стражаре. Дању је, са мајором Ђурићем и партизанским вођама, израђивао план за предстојећи напад на варош и аеродром. Одмарао се једино кад би његове скијашке панталоне, од којих се никад није одвајао, нужно захтевале коју закрпу више.“
Мученичка смрт новембра 1941. дала је тој легенди само нову димензију. Упркос каснијим идеолошким наносима, савременици и са једне и са друге стране били су мишљења да је његовим убиством уклоњен један од најхрабријих бораца против окупатора и најодлучнијих противника грађанског рата.
„Судбина је хтела да мој пријатељ, капетан Јован Дероко, буде прва жртва братоубилачке борбе. Погођен у потиљак, пао је лицем у Мораву човек који се од свију нас најодлучније залагао за сарадњу четника и партизана“,најексплицитније је изнео тај закључак Звонко Вучковић.
„Дероко је био познат као један од наших официра који је с највише убеђења радио на зближавању четника и партизана“, сагласан је Младен Жујовић.
Са њима се, по запису у ратном дневнику, слагао и Ђорђе Ђоко Миловановић, један од партизанских вођа из Чачка, који је закључио да је Дероковом погибијом нестао један од последњих људи који је „мирио страсне четник еи партизане“.
Коначно, и Павле Јакшић, током 1941. командант Краљевачког НОП одреда, у својим мемоарима (објављеним 1990) који по степену искрености и објективности ипак превазилазе многа дела његових сабораца, признаће приликом оцене догађаја везаних за опсаду Краљева да се „део четничких официра (мајор Ђурић, капетан Дерок) искрено залагао у борбама против Немаца“.
Коначно, Дерокова погибија (рањен, заробљен и убијен од партизанских снага у селу Ракова 7. 11. 1941. напочетку грађанског рата у чачанском крају) болно је одјекнула и на Равној гори и у најближем окружењ упуковника Михаиловића.
„Дража је био врло задовољан Дероковим радом и подвлачио је да се квалитет официра у потпуности показује тек у тешким и специјалним ситуацијама и да је Дероко један од маркантних примера. Тешко му је пала Дерокова погибија као и свима нама“, записао је поводом овог догађаја један одофицира из блиског Михаиловићевог окружења, поручник Јакша Ђелевић.
Сличне утиске изнео је и Драгослав Страњаковић: „Сећам се када сам, средином 1943, у једном разговору с Драгишом Васићем поставио питање који су, по њему, најтежи губици међу равногорским командантима које је он знао. Одговорио ми је без двоумице: Бошко Тодоровић, Јован Дероко и капетан Младеновић.“
Занимљив осврт, те прилог за реконструкцију портрета Дерока и значаја који је имао у раној фази развоја равногорске организације, даје и поручник Миломир Коларевић: „Приликом једне вечере у селу Липову (Црна Гора) фебруара ‘943. г. повео се разговор између шефа британске мисије пуковника Бели-а и Драже. (…) Пук. Белије говорио о томе како би и Дража, као савезник, требао да спреми једну јединицу за послератну окупацију Немачке (Тито још није избио на сцену у то време). На то је Дража одговорио: ‘Ја по природи нисам осветољубив човек. Ако би до тога и дошло, ја бих имао само једног или двојицу од мојих људи за команданта те јединице који се не би светили Теутонцима и ако су они то заслужили, али ја не могу да престанем да мислим о једном идеалном човеку за тај положај, но он је, на моју велику жалост погинуо – а то је Јован Дерок.“
Равногорске командне структуре до краја су сачувале успомену на свог трагично настрадалог официра, указујући му у више наврата признања за ратне заслуге: указом Врховне команде ЈВуО у јуну 1942. постхумно је одликован орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, крајем 1943. једна летећа бригада Другог равногорског корпуса добила је име по њему, у пролеће 1944. уврштен је у списак палих старешина ЈВуО из Југославије које је недељом и празницима требало помињати на служби у црквама. И одликовање и место у поменику Јована Дерока налазило се непосредно уз име поручника Симе Узелца, његовог саборца који је три недеље раније погинуо у сукобима са Немцима код Краљева. Тиме је створен својеврстан ратни „двојац“, који је симболизовао паралелну борбу ЈВуО на два фронта: против окупатора и против комуниста.
Ипак, поред свега набројаног, посебно признање и присуство у народној традицији исказало се песмом о Дероку. Она је можда и највише допринела да се име Јована Дерока сачува у успомени и пронесе кроз српски свет: официри који су у исто време и на истом месту једнако храбро гинули, попут капетана Душана Лаушевића и Петра Дејановића, а које народна песма није опевала, просто су протоком времена ишчезнули из предања.
Позната песма спевана у народу која помиње капетана Дерока носила је назив „Са Краљева“. По једном од сведока, капетану Радославу Филиповићу, првобитни назив биој е „С Камиџора жива ватра сева“, по сећању на најтеже борбе у овом теснацу код Краљева октобра 1941. Била је популарна и певала се међу војницима у пределу Западне Мораве већ крајем 1941. и почетком 1942.године. Будући да је нема у првим штампаним равногорским песмарицама, изгледа да је испрва била више локалног карактера. Проширила се у Србији тек у другој фази рата. Према најранијем запису, песмарици Чегарског корпуса ЈВуО из 1944, текст песме био је следећи:
Са Краљева жива ватра сева, да видимо ког јунака нема.Нема Симе, нема нам Дерока, обадва су погинула момка.Нашег Симу убили су Немци, пресекли га митраљески меци.А Дерока храбра капетана мучки уби банда партизана.Спавај Симо, наше мило дете, Дражини ће тебе да освете.Спавај Симо, наш премили сине, тако Србин за слободу гине.
У односу на прву верзију, у каснијим препевима видљиве су одређене измене и додаци. Када је снимљена у српској емиграцији у Чикагу почетком 1950-их година, израз „јунаци“ и „Дражини“ замењен је са „четници“, што је требало да појача идеолошки набој и нагласи термин са којим се део присталица овог покрета (поготово у емиграцији) идентификовао.
Јован Дерок је у овој интерпретацији опеван као „млади капетан“, а он и Сима Узелац окарактерисани су као „два Дражина најбоља момка“. Наслов је промењен и такође појачан у „Над Краљевом жива ватра сева“. Свака будућа верзија ове песме, што у емиграцији, што у Србији почетком 1990-их година, снимљена је на овај текст – и тако се песма пренела кроз више генерација.
Важно је нагласити да у опевавању погибије два јунака, Узелца и Дерока, на освету позива само Узелчева мати: настала у превирањима на самом почетку грађанског рата, песма је изгледа још увек носила одређену наду да ће доћи до измирења две стране. Мотив освете појавиће се и у песми о погибији Јована Бојовића, погинулог у борби са Немцима код Ратарске школе октобра 1941: „Код ратарских пустих њива, Бојовића речје била: ‘Освет’те ме браћо мила’.“
Ипак, комунистичка историја Дерока је сврстала у ред народних непријатеља, једнако као и оне припаднике ЈВуО који су им били осведочени противници. Сећање на његово јунаштво било је непожељно у било ком официјелном догађају или публикацији који би се дотакли краљевачког октобра 1941. године. До одређене рехабилитације његовог лика дошло је крајем 1990-их и почетком 2000-их година, када је његова историјска улога другачије вреднована у научној литератури, те када је једна улица у Краљеву (на коју се, симболично, с једне стране надовезује улица Јована Бојовића, а с друге Димитрија Туцовића) понела Дероково име. Ипак, његово првобитно спомен-обележје на Љубићу никада није обновљено, не зна се ни место на које су комунисти после рата преместили његове посмртне остатке, ниједна установа не носи име по хероју из Краљева 1941. Осам деценија касније борба за истину о њему и даље траје.
(Др Немања Девић, из рукописа о животу и борби Јована Дерока)
Извор: Слободна Херцеговина
Фото: Слободна Херцеговина
