* Коначно објављено српско издање ,,Старе Србије и Албаније” руског авантуристе и дипломате Ивана Јастребова
* Ова књига старија од века је изузетно актуелна јер нас упознаје са изгубљеним коренима и начином како су расрбљене територије где се рађала и цветала српска држава
† † †
Драгоцена књига “Стара Србија и Албанија” руског дипломате, научника и авантуристе Ивана Јастребова је својеврстан атлас изгубљене баштине и народа на територијама где је настајала и у средњем веку цветала српска држава. После 124 године од његове смрти ово непроцењиво сведочанство најзад је објављено на српском, у преводу Весне Смиљанић Рангелов и издању “Службеног гласника”.
— Ова књига старија од века је изузетно актуелна јер нас упознаје са изгубљеним коренима и начином како су расрбљене територије где се рађала и цветала српска држава. Јастребов је био непосредни сведок губљења идентитета српског народа на простору Старе Србије и Албаније – каже историчар Борисав Челиковић, уредник у “Службеном гласнику” и иницијатор превођења и објављивања сведочанства које је у 19. веку начинио Јастребов.
— Да је књига била преведена раније, можда бисмо боље препознали суштински истоветне процесе који су се одвијали у 20. веку, али и данас, на територији некадашње Југославије. Јастребов је оставио јединствене податке о промени идентитета Срба путем исламизације и поарнаућивања, што није исто, али и сведочанство, данас мало познато, о агресивном деловању Католичке цркве. О вредности Јастребовљевих података говори чињеница де се на њима темеље сва потоња научна дела о Старој Србији и Албанији. Он је последњи човек који је видео и материјалне остатке многих српских насеља и цркава које су систематски уништаване још у његово време.
Овај високообразовани руски конзул, полиглота и полихистор: етнограф, географ и историчар, поред редовних дипломатских послова је користећи српске средњовековне хрисовуље као итинирере препешачио и обишао свако село, рушевину цркве и града у областима Османског царства које данас познајемо под именима Метохија, бивше југословенске републике Македоније и скадарску област у Албанији.
Он описује лепе планинске пејзаже и богате речне долине са здравом климом, створене да у њима живе здрави и срећни људи. Стварност је била другачија: само су Турци живели богато и задовољно на српској грбачи, захваљујући суровости Арнаута и арнауташа. Они царству нису плаћали никакве дажбине, једина обавеза им је била да држе српско становништво под контролом мучећи га. Опис тог живота врло је сличан данашњем стању у српским енклавама на КиМ.
— Хришћани су осуђени на затворенички живот због страха од Арнаута. С таквим животом они у ракији траже утеху од патњи и туге. Зато међу њима владају болест и смртност, а прираштаја је све мање – бележи Јастребов у Ђаковици.
Он уочава да све више метохијских Срба приступа “фисовима” албанских кланова које су колонизовали из дивљих гудура.
— Познајем и хришћане који су такође почели себе убрајати у овај или онај фис. Они то чине из других разлога, исто као што се труде да се побратиме, да узајамно пију крв, с Арнаутима и арнауташима у циљу тога да, затреба ли, нађу себи заштиту од зулума.Тако је то било у изнуђеном обичају који је хришћане водио пре свега ка арнауташењу, а потом ка неизбежној промени вере – сведочио је Јастребов.
Ишчитавајући његове прецизне податке уочава се да су у доцнијим временима највећа зверства према Србима управо чинили потомци арнауташа, Срба с албанским идентитетом. Нажалост, Јастребов није завршио своје животно дело, велику књигу којом је намеравао да упозна Русију и свет са судбином Срба.
— Умро је изненада у Солуну, највероватније јe отрован, због своје љубави и заштитничког односа према Србима. Срећом, његова удовица је Српској краљевској академији предала његове путне записе, које је скупљао током година кад је био конзул у Призрену и Скадру. Академија их је, на руском, објавила у малом тиражу 1904. тако да су остале непознате јавности којој су биле намењене. Сад смо их превели, средили и испуњавамо историјски дуг Јастребову – каже Челиковић.
ДИПЛОМАТИЈА И РЕВОЛВЕРИ
Јастребов је увек устајао у заштиту Срба, а кад дипломатска средства нису давала резултате, умео је да усред подивљале албанске руље потегне револвер и заустави насиље над Србима. Његова храброст донела му је поштовање арнаутских предводника који су му омогућили да путује где год жели и види један примитиван, дивљи свет у који до тад нико са стране није имао приступа.
Извор: Националист
Преузето: Српска историја
Фото: РУНЕТ
