Српска душа је далеко од вјештачке препредености прогресивне цивилизације. Она је способна истовремено за најтежа трпљења и највеће херојство. Срби су увијек стајали као живи бедем и одбрана западног свијета противу варварске инвазије Истока
Француска књижевница Женина Клапје издала је 1918. године издала је књигу под насловом „Легендарна Србија“, а у њој она са великим одушевљењем пише о Србима следеће:
„И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче сваком методском испитивању и бунтовно се одупире, не дајући се анатомском сецирању. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубоко познавање српске историје може је објаснити. Српска душа је толико јака, да је ништа не може сломити. Она има тако висок осјећај части, да част у њој живи петрифициран…
Српска душа је далеко од вјештачке препредености прогресивне цивилизације. Она је способна истовремено за најтежа трпљења и највеће херојство.
Но, кад је српска душа, остајући на чистом извору своје песничке инспирације, сачувала, благодарећи томе, своју првобитну чистоћу, зашто је тако слабо схваћена?
Снажна раса, коју дуго ропство није било кадро сломити, Срби, опкољени смртним непријатељима: Турцима, Арнаутима, Бугарима, Мађарима, Њемцима и другим, одавно су привикли да се сконцетришу у свом трпљењу.
Срби су поносити. И у највећим мукама они не плачу. О, гдје се срце човечије лакше не отвори и не разњежи него у болу? Па ипак, ма како страно изгледало, ријетко ћете видети Србина да плаче.
Која психологија је кадра да проучи ову велику душу? Историја Србије више је опjевана него описана. У дугачкој Епопеји хероји славне прошлости учињени су бесмртним. Срби у херојској поезији преносе с кољена на колено национално благо: Милоша, Лазара, Марка, Душана…
Срби су увијек стајали као живи бедем и одбрана западног свијета противу варварске инвазије Истока.
У једном несвесном нагону, често болном, увијек витешком, овај народ корача напред.
Да би могла да се схвати српска душа, треба посећи пет вјекова унатраг. Треба се вратити у доба, када је национална слава и величина у свом напону сломљена на Косову.
Врло дуго су његове тежње одбијане, његове жеље остајале неиспуњене, његове наде изневјераване, и у пркос свега, он се увијек надао, увек веровао. У повољним часовима он се уздиже да поново оживи са својим херојима.
Што је српску душу немогуће анализирати, то је за то, што је она врло поносита, што је млада и врло много патила. Она је остала још увек у идеалистичком добу крсташтва. Наше хладно расуђивање залутаће следујући њено испитивање. Само срцем можемо је појмити.“
Извор: Лазо М. Костић, Спољни изглед Срба, Срби у очима странаца 1-2: Колектанеја, Швајцарска 1968-1972, Расен
Извор: ИСКРА
