Русија и Србија вековима су се бориле у разним ратовима као савезници. Најчешће су руски добровољци учествовали у сукобима на Балкану, али постоје и трагови о учешћу Срба у ратним дејствима на страни Русије. Управо се 30. марта навршило 160 година од Париског мировног споразума, којим је окончан Кримски рат (1853–1856). Српски добровољци истакли су се у ратним операцијама на Дунаву, као и за време чувене „Прве одбране Севастопоља”, током Кримског рата.
Руски историчар Сергеј Пинчук Галани, потомак грчког борца који је ратовао на страни Русије у Кримском рату, представио је своју књигу „Кримски рат и одисеја Грчке легије” недавно у Београду. Кроз две запажене промоције, на Сајму књига и у Руском дому, Пинчук је представио учешће Срба у овом сукобу који је личио на мали светски рат. Против Руског царства тада су наступили Османска, Француска и Британска империја, Краљевство Сардинија, Кавкаски Имамат, Кнежевина Абхазија и војска Черкеза, уз активну „пријатељску неутралност” Аустријског царства и монархија Пруске и Шведске. Уз Русе су стали Грузини, Грци, Бугари. И, наравно, Срби.
– Први пуцњи у Кримском рату одјекнули су у доњем току Дунава 1853, али је руска влада сматрала да ће се све завршити само демонстрацијом силе. Турци су, такође, у прво време чекали да њихови савезници ступе у рат. Тако је првобитни руски план полазио од ових претпоставки и подразумевао је отварање „словенског” фронта. Турска армија требало је да буде разбијена на терену. Након тога би уследила опсада Видина и очекивање да ће Срби деловати с бока и у позадини. Николај Први је рачунао да би то довело до свеопште побуне балканских хришћана – истиче за „Политику” Пинчук Галани.
Руски пуковник Иван Оклобџија (1821–1880), пореклом Србин, изнео је идеју да се устанак у Србији, Босни и Црној Гори искористи као маневар за одвлачење пажње.
– У то време је територијом Црне Горе и Србије прошао талас незадовољства против Турака, али су стране дипломате улагале максимум напора како би окренули становништво против Руса. У Санкт-Петербургу су одлучили да се ограниче на сондирање ситуације на Балкану и јачање кулоарске дипломатије, али је Николај Први, под утицајем генерал-фелдмаршала Ивана Паскевича и јавног мњења, све више нагињао укључивању балканских Словена у ратна дејства. Он је команданту руске војске на Дунаву, артиљеријском генералу Михаилу Горчакову, наложио да ово питање размотри. Горчаков је сматрао да Срби и Бугари, који су већ служили у армијама подунавских кнежевина Влашке и Молдавије, треба да сачињавају језгро добровољачких формација – наводи наш саговорник.
Горчаков је тврдио да су Срби и Бугари „храбри и добро пуцају” и предложио да се у ове јединице упуте најбољи официри и подофицири да их подучавају тактици. Планирано је формирање само једног батаљона који би се састојао од четири чете, али је број батаљона повећан на осам. Попуњавање чета вршило би се по етничком принципу, од „људи једног племена, Грка, Румуна, Срба и Бугара, не мешајући их између себе”. Руска влада повећала је плате припадницима ових формација и преузела обавезе у вези с „бригом о породицама убијених, као и о осакаћеним и њиховим породицама”.
Према речима руског војног историчара А. Петрова, „Србија је дала око 600 својих грађана који су дошли као добровољци”. Срби су служили у коњичком воду под командом заставника Ђорђа Јелића, бившег припадника аустријске војске пореклом из Црне Горе. Грчки и словенски добровољци учествовали су у копању ровова, служили у караулама и одбијали сталне нападе башибозука и Липованаца (руских старовераца из Добруџе). Срби су служили такође и у аустријској војсци, подсећа наш саговорник. За време руске опсаде Силистре, на данашњој граници Бугарске с Румунијом, Аустрија је напала с бока. Срби су у напад „ишли уз роптање, говорили да је грех ићи против Руса и да ће се они сви до једног предати њима”, указује Пинчук.
Руски историчар Владимир Ломански у својој књизи „Србија и јужне словенске провинције Аустрије”, наводи Пинчук, записао је о периоду Кримског рата следеће: „Од почетка ратних дејстава, за Србију је главни задатак био очување постигнутог положаја уз помоћ неутралности. Српска политичка елита покушавала је да балансира између проруских опредељења већине и страха од губитка независности. Када се на граници са Србијом појавио аустријски извиђачки корпус, однос према Русима толико се променио да је амбасадор Мухин морао да буде повучен. Ко је могао да помисли, негодовао је фелдмаршал Паскевич, да ће у Србији човек (Александар Карађорђевић), који је васпитаван у нашем корпусу, да постане наш непријатељ. Он је учинио да народ, који је скоро 150 година био уз нас, и само у нас се уздао, сада нас омрзне.”
Русија се убрзо нашла у потпуној изолацији и била је принуђена да ратује против коалиције европских држава, што је довело до повлачења с Дунава. Од преко 4.000 балканских добровољаца, остао је мали одред Грка, Срба и Бугара. Пинчук указује да су међу добровољцима с Балкана избијале варнице мржње, што је био предзнак будућих сукоба и ратова. Користећи бројчану надмоћ, Бугари су угњетавали Србе. Руска команда је због тога у марту 1855. потпуно раздвојила Србе и Бугаре, не само на нивоу чета и батаљона, већ и пукова.
– Срби су ипак успели на крају да стигну до Крима, где су се придружили грчким добровољцима. На крају рата, 1856, на Криму се налазило најмање десет Срба. Забележено је, на пример, име подофицира Луке Јелића. Василије Михајловић био је одликован крстом Светог Ђорђа за показану храброст у акцији 5. фебруара 1855, што је био највиши руски ратни орден. Стеван Петровић, приликом јуриша у Севастопољу задобио је тешку контузију 24. фебруара 1855. године – открива историчар Сергеј Пинчук Галани.
Пред сам крај рата, у зиму 1855, у руском Војном министарству донета је одлука о реформисању Легије „Император Николај Први” и дозвољено је да јој приступе официри Бугари, Грци, Власи, Молдавци, Срби и Црногорци. У том тренутку Русија је практично већ изгубила рат. Српски добровољци су одликовани и награђени за учешће у Кримском рату и у лето 1856. вратили су се у отаџбину.
