Владимир Алексејевић Воропајев
Напомена преводиоца: Поштовани читаоци, данас 13/26 августа РПЦ обележава сећање на великог руског светитеља Тихона Задонског, епископа Вороњешког. Свети Тихон Задонски био је и омиљени светитељ руског књижевног генија Николаја Васиљевића Гогоља и највећи живи гогољиста, професор Владимир Воропајев у овом тексту указује на јаке духовне везе великог писца са великим светитељем...
† † †
На дан празновања светитеља (13/26 августа)
Светоотачко наслеђе, непосредно општење са носиоцима светоотачких традиција увелико су определили карактер религиозног погледа на свет Гогоља и особеност његовог стваралаштва. У «Ауторској исповести» (1847), говорећи о томе како је он дошао до спознаје црквене вере, Гогољ је писао о карактеру свог читања: «...Обратио сам пажњу на учење тих вечних закона којима се покреће човек и човечанство уопште. Књиге законодаваца, познавалаца душе и посматрача људске природе, постали су моје штиво. Све где се изражавало познавање људи и људске душе, од исповести световњака до исповести испосника и пустињака, занимало ме је, и на том путу, неприметно, готово не знајући како, дошао сам до Христа, видевши да је у Њему кључ људске душе…».[1]
Данас је већ познато да је Гогољ као нико од руских световних писаца исчитао светоотачку литературу. Током зиме 1843-1844 године у Ници, живећи код својих пријатеља Виелгорских, он пише записе из стваралаштва Светих Отаца и учитеља Цркве у посебну свеску, користећи се углавном академским журналом «Хришћанска читања» за 1842. годину. Поред древних Отаца Цркве – Јована Златоустог, Василија Великог, Јефрема Сирина, Атанасија Великог, Григорија Ниског, Јована Дамаскина, Кирила Александријског и других – у том зборнику налазе се и такви одељци из стваралаштва духовних писаца савременика Гогољевих: светог Филарета, митрополита Московског и Коломенског, Задонског затворника Георгија, епископа Костромског и Галичског Владимира (Аљавдина), епископа Полтавског Гедеона (Вишневского), протојереја Стефана Сабињина.
Ове се налазе и записи Гогоља из дела светог Тихона Задонског (преосвећеног Тихона, епископа Вороњешког) «Бог је бестелесан; из тога следи да је најчистији Дух» и «Његов одговор на питање: како се бестелесни Дух могао јавити на земљи?».[2] Оба записа преузета су из другог тома Стваралаштва Тихона Задонског (Письма LIV (54) и LХII (62).[3]
У том истом издању (у коме је била смештена и «Збирка извесних моралних поука из Светог Писма и његовог тумача, Светог Јована Златоустог, великог учитеља васељене, са додатком расуђивања, састављена за духовну корист») које је урађено од стране Гогоља, налазе се и други опширни записи.
«Сабрана дела Преосвећеног Тихона, епископа Вороњешког и Јелецког» изашла су у С. Петербургу 1825-1826. године у 15 томова. У Москви је Свети Синод РПЦ 1856. године штампао пуно издање његових дела.
Свети Тихон Задонски је био један од омиљених духовних писаца Гогољевих, чија је дела он не једном исчитавао. Из преписке Гогољеве са Александром Осиповном Смирновом средином 40-их година 19 века види се да му је она послала (и лично игром случаја и поштом) дела светитеља. Можда је Смирнова послала томове синодалног издања, које је имало више издања.
На пролеће 1845. године Гогољ шаље свом духовном другу (касније прокуратору Светог Синода) грофу Александру Петровичу Толстоју у Париз прве томове сабраних дела светог Тихона Задонског, са пратећим писмом у коме се дају савети (по поводу читања) стваралаштва светитеља (писмо није сачувано).[4] У свом одговору грофу Толстоју из Франкфурта на Мајни од 23. марта (по грегоријанском календару) те исте 1845. године, Гогољ поучава друга: «Будите чврсти и не умарајте се у молитвама, испуните дословно све што сам вам написао у вези са читањем Тихона…».[5] Сачуван је потпис Гогоља који представља својеврсну примедбу о материјалима за житије светог Тихона, епископа Вороњешког, Задонског чудотворца, публиковано 1845. године у журналу «Мајак»: «Неке црте из живота преосвећеног Тихона, епископа Ворошешког».[6] Од стране редакције журнала била је стављена напомена: «Ови подаци су преузети из описа живота Преосвештеног Тихона, који је сачинио његов келијник из 1770. године, јелечки мештанин Василиј Иванович Чеботарев. Поменута биографија у рукопису доступна је у Орловској и Вороњешкој епархији у веома многим рукама. Написао ју је Чеботарев као додатак биографији коју је сачинио Преосвештени Јевгениј <Болховитинов>. Неке податке о њему, Василију је дао сам Преосвештени Тихон».[7]
Судећи по једној од примедби ка тексту која је потписана иницијалима В.В., записи Чеботарева су били штампани у журналу од стране једног од сталних сарадника «Мајака» писца Василија Александровића Васиљева (1819-1899). Из поређења са публикацијом другог списка тих истих материјала у журналу «Православное обозрение» (припремљено због отварања моштију светитеља Тихона 1861. године) сведочи да су записи били штампани у «Мајаку» са неким скраћењима. По указу редакције «Православног обозренија», записи Чеботарева су били предати журналу од стране писца Петра Дмитријевића Шестакова (1826–1889). Карактеристично је да се 10 година раније, 1851. године, будући учитељем 4-те Московске гимназије он сретао са Гогољем у павиљону дома Пашкова на дан јубилеја – 25 година од крунисања Императора Николаја I (22 августа). Судећи по његовим успоменама, он је тада разговарао са писцем. Могуће да је речи Шестакова Гогољ записао на посебном листу као библиографску примедбу о материјалима за житије светитеља Тихона, опубликованим у «Мајаку».
Тешко је рећи у ком степену се стваралаштво светог Тихона одразило на стваралаштво Гогоља. Неопходно је изучити то питање. Навешћемо само један пример. Епиграф за комедију «Ревизор» гласи: «Нема смисла кривити огледало ако ти је лице криво». – ова народна пословица подразумева под огледалом Јеванђеље, што су Гогољеви савременици који су припадали Православној Цркви, одлично схватали. Духовна представа о Јеванђељу као огледалу одавно и чврсто постоји у сазнању православних. Гогољ је апсолутно могао бити упознат са познатим речима светитеља Тихона који је тим поводом говорио: «Хришћани! Што је огледало синовима овога века, тако нека нама буде Јеванђеље и беспрекорни живот Христов. Они гледају у огледала и исправљају своја тела и чисте мане на својим лицима... Држимо, дакле, ово чисто огледало пред очима својих душа и погледајмо у њега: да ли је наш живот у складу са животом Христовим?[8]
У Гогољевим записима из стваралаштва Светих Отаца и учитеља Цркве налазимо запис: «Они који желе да очисте и обеле своје лице, обично гледају у огледало. Хришћанине! Твоје огледало је суштина Господњих заповести; ако их положиш испред себе и будеш гледао на њих пажљиво, оне ће ти уклонити све мрље, сво црнило, сав безобразлук твоје душе».[9]
И као закључак.
До0бро су познате предсмртне речи Гогољеве: «Лествице, брже, дајте ми лествице (мердевине – прим. прев.)! Последњи часови живота умирућег писца описани су од стране доктора А.Т. Тарасенкова у његовим записима: «Касније, увече (20. фебруара – В.В.) он је очигледно почео да заборавља и губи памћење. <...> Нешто касније он је повремено мрмљао нешто неразумљиво, као у сну или би понављао неколико пута: „Хајде, хајде! Па шта чекате?“ Око једанаест сати гласно је викнуо: «Лестве, брзо, дајте ми лестве!..» Чинило се да жели да устане. Подигли су га из кревета и посадили у фотељу».[10]
Истраживачи су више пута истакли сличност предсмртних речи Гогоља о мердевинама са оним што је рекао уочи своје блажене кончине светитељ Тихон Задонски.
«Сањао сам, - рекао је Светитељ свом миљенику, јелецком грађанину Козми, непосредно пре смрти, - видео сам усред манастира необично високо степениште, чији је врх био скривен у облацима. Било је окружено мноштвом људи. Одједном су ме довели до овог степеништа и наредили ми да се попнем уз њега. И колико год сам покушавао да се од тога одвратим позивајући се на своју слабост, морао сам да послушам захтев. Људи су ме пратили и подизали ме све више и више, тако да нисам осећао никакав умор. Коначно, када сам се приближио самим облацима, пробудио сам се».[11]
У православној светоотачкој литератури «лествица» је један од основних образаца духовног узрастања. Она исходи из Библије, управо из виђења патријарха Јакова: «И усни, а то лестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божји по њима се пењаху и силажаху» (1 књига Мојсијева, 28: 12). У Светом Писму овај образац налазимо и у Јеванђељу, где Господ Исус Христос упоређује Себе са Богом у том виду: «Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како улазе и силазе на Сина Човечијег» (Јован, 1: 51).
Овај фрагмент је укључен у паремије (изабране одломке из Светог Писма) које се читају у Цркви на празнике Богородице, и налази се у многим акатистима: Пресветој Богородици – «Радуј се, небеска лествице, кроз коју је Бог сишао» (на икони Богородице Непаливе Купине, између осталих симболичних слика, налази се и лествица, слика силаска Господа на земљу кроз тело Богородице као по некој врсти лествице); «Радуј се, мосте, који водиш оне који су од земље ка небу»; светом Николају, Гогољевом небеском заштитнику – «Радуј се, лествице, од Бога установљена, којом се успињемо ка небу...». Примере такве употребе речи налазимо у Гогољевим одломцима из црквених песама и службених канона Минеја.
Постоје докази да је Гогољ пажљиво проучавао «Лествицу» и записивао детаљне изводе из ње. Постоје сви разлози да се верује да је већ крајем 1820-их саставио рукописни зборник «Из књиге: Лествица која води у небо». Овај Гогољев аутограф прилично значајног обима (деведесет две странице, у осмини листа) и писан калиграфским рукописом налазио се у Харковском историјском музеју (бивши Музеј Слободске Украјине назван по Г. С. Сковороди) до 1938. године; његова даља судбина је непозната.[12]
Гогољев аутограф који је сачуван до наших дана, а сада се чува у Одељењу за рукописе Института за руску књижевност (Пушкинов дом) у Санкт Петербургу и датира из приближно 1843. године, садржи одломке из „Лествице“ у преводу који је објављен у Москви 1785. године под насловом „Лествица која води у небо“ (могуће је да је Гогољ користио и друго издање овог превода). Цитати и сећања из њега налазе се у Гогољевим писмима из прве половине 1840-их. Изгледа да је писац са собом имао рукописно писану збирку током путовања у иностранство.
Утицај „Лествице“ Светог Јована Синаита може се претпоставити у разним Гогољевим делима, али у „Одабраним одломцима из преписке са пријатељима“ он се јасно осећа. Конструисана као поучно дело за његове савременике, нешто попут аскетског трактата за световне људе, Гогољева књига има композицију и духовни правац сличан „Лествици“: успон човека из најнижег, приземљеног стања – физичке или духовне смрти (ова последња је одређена погружењем у разне страсти) – кроз победу над страстима и умртвљивање „старог човека“ у себи – до крајњег циља – стицања светог духа и васкрсења (једно од последњих поглавља «Лествице» - «О земаљском небу, или о богоподражавајућем бестрашћу и савршенству, и васкрсењу душе пре општег васкрсења»).
«Лествица» обухвата цео живот хришћанина. То је најважнија духовна књига за монахе и лаике. Стога је Света Црква благословила читање њених учења током дана Великог поста. Преподобни Макарије Оптински је установио читање Лествице у скиту Светог Јована Крститеља током Великог поста (првенствено током прве и Страсне недеље) како би се цела књига читала током Великог поста.
Традиција преписивања «Лествице» сачувана је у православном монаштву све до 19. века. Тако ју је преподобни Мојсије Оптински преписао 1810. године када је био расофорни монах Тимофеј (Путилов) у Свенском манастиру. У архиви Оптине пустиње налази се и рукопис превода «Лествице» на руски језик, који је превео Свети Игњатије (Брјанчанинов) 1845. године.
Речи Гогоља и Светог Тихона о Лествици уочи њихове смрти сведоче о томе колико је дубоко ова духовна слика живела у њиховој свести. Што се тиче Гогоља, и у животу и у свом делу он је следио најтежи, најсложенији пут – пут црквеног аскетизма – обнављања лика Божјег у себи, оцрквењивања својих списа. И остао је усамљени аскет у књижевности, кога готово нико није разумео.
Владимир Алексеевич Воропаев, доктор филолошких наук, професор МГУ им. М.В. Ломоносова, члан Удружења Књижевника Русије
Извор: Руска Народна Линија
Превод са руског: Саборник
[1] Гоголь Н.В. Полное собрание сочинений и писем: В 17 т. Т. 6. М., 2009. С. 225–226.
[2] Види исто. Т. 9. С. 128–130.
[3] Творения Тихона Задонского. М., 1825. Т. 2. С. 104, 110.
[4] Виноградов И.А. Летопись жизни и творчества Н.В. Гоголя (1809–1852): В 7 т. Т. 5. М., 2018. С. 43.
[5] Исто. С. 55; см. также: Гоголь Н.В. Полное собрание сочинений и писем. Т. 13. С. 74.
[6] Види: Гоголь Н.В. Полное собрание сочинений и писем. Т. 9. С. 492; 890.
[7] Исто. С. 890; см. также: Виноградов И.А. Летопись жизни и творчества Н.В. Гоголя. Т. 7. С. 123.
[8] Творения иже во святых отца нашего Тихона Задонского: [В 5 т.] Т. 4. М., 1889 / Репринтное издание Свято-Успенскиого Псково-Печерского монастыря. М., 1994. С. 145.
[9] Гоголь Н.В. Полное собрание сочинений и писем. Т. 9. С. 93.
[10] Тарасенков А.Т. Последние дни жизни Н.В. Гоголя. Изд. 2-е, доп. по рукописи. М., 1902. С. 27.
[11] Цитат по: Виноградов И.А. Летопись жизни и творчества Н.В. Гоголя. Т. 7. С. 333; см. также: Гоголь в воспоминаниях, дневниках, переписке современников: В 3 т. Т. 3. С. 927.
[12] Види: Гоголь Н.В. Полное собрание сочинений и писем. Т. 6. С. 297–299; 663–668; Т. 9. С. 808.
