Рада Јањушић
Напомена: Поштовани читаоци, Вашој пажњи нудимо песму још једног поете, тачније поетесе, из Републике Српске. Србадија са оне стране Дрине је део недокланог народа и како не певати о страдањима Срба која до Неба допиру. Ако би још и песници заборавили те мученике, камење би проговорило. Љубазношћу аутора и благодарећи заједничком познанику, публикујемо песму Раде Јањушић, члана Удружења књижевника Републике Српске, која живи и ствара у Добоју...
♣ ♣ ♣
Да ли су вас у сну прогониле очи
из којих сте свјетлост угасили лако,
молећиви поглед дјечака у ноћи,
и плач те нејачи, да ли вас је тако?
Јесу ли вас руке здробљене к'о стакло
давиле у мраку кад се мјесец пали?
Да ли вам је срце бар мало дотакло
вриштање из јама, оних што сте клали?
Баците ли поглед на дланове грубе
у тишини ноћи кад се распе тама?
Бриде ли вам прсти што ломише зубе
и невина тијела дираше без срама?
Из утробе земље чујете ли хуку?
То не плачу они већ анђели поје.
Уз молитву гласну држећ' их за руку
узносе ка небу у рајске одаје.
А гдје ћете ви, огрезли у крви,
што на мјесту душе змија вам се мота?
И све што сте такли у прах се измрви,
ви људскога рода највећа срамота.
Мислили сте да ће заборав да слети
на колијевке празне, и мајчино крило.
Ал' истина живи у српском поети,
кроз риме ће причати оно што је било.
Из стихова истину к'о воду ће пити,
бар у пјесми никад да не буду сами.
И свака ће ријеч к'о споменик бити,
оживјети кости што свијетле у тами.
Фото: Снимак екрана
