Светозар Пандуровић
Сви знамо за један уобичајени симпатични обичај, а то је слављење рођендана. Тог календарског дана се слави, наводно рођење, долазак у живот одређене личности. Тај обичај се, са том идејом, наметнуо као најважнији празник изнад свих празника у току године. Обавезно је свечано славље, велики број гостију са поклонима и придавања велике пажње и части слављенику тога дана. Занимљиво је да се ово славље практикује од прве године слављеника, тако да је то празновање прво са којим се срећемо и научимо у нашеим животима. На први поглед, веома леп обичај који у себи не садржи ништа негативно, сем лепих обичаја окупљања, заједничког прослављања, радости и дељења поклона. Тако је на први поглед, који је по правилу најчешће плитак и површан. Када боље погледамо, долазимо до закључка да обичај слављења рођендана није хришћански обичај, већ пагански. Можемо чак рећи антихришћански јер се у хришћанској култури поново оживљава пагански дух. Слављење рођендана у нашем народу је скорашња пракса. Пре другог светског рата је била врло ретка појава углавном код србских грађана снобова који су опонашали "швапске обичаје" који су углавном долазили са "запада" преко Војводине. После другог светског рата, овај обичај је био императивно промовисан као још један вид атеизације и расрбљавања које је спроводила комунистичка антихришћанска идеологија.
Смисао слављења рођендана, дана када је неко рођен, је у суштини слављење и неосновано уздизање ега дотичне личноси, који води ка томе да се у васпитном смислу, од малена производи нови самољубиви, егоцентрични, егоистични и индивидуалистички члан друштва. Свако од нас, макар и привидно, постаје центар света сваке године, тек онако, само зато што је рођен. Рећи ће неко да је обичај леп јер се слави живот. Тако би било да је рођендан био прослављен једанпут или два пута, али сваке године славити свој лични долазак у овај свет је више него претенциозно, славољубиво, то јест гордо. Многе "рођенданџије" славе свој лични празник у дубокој старости до краја живота, што је трагикомично. Кад поново одбацимо површно гледање на "слављење живота" лако долазимо до смисла антихришћанског. Прво, славити и ставити свој лични празник изнад свих празника. Друго, што се пренебрегава у овом случају "празника над празницима" је питање:" Који живот се слави?" Јел овај живот у којем свакодневно умиремо и који нас директно одводи у смрт?
Да смо и мало Хришћани, као што нисмо, сетили би се питања које је поставио фарисеј Никодим Месији, Господу Исусу Христу:
"Рави, знамо да си ти учитељ од Бога дошао; јер нико не може ова знамења творити која Ти твориш ако није Бог са њим."
Одговори Исус и рече му: "Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божијега."
Рече му Никодим: "Како се може човек родити кад је стар? Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се?"
Одговори Исус: "Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје. Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је. Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго. Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа."
Да смо и мало Хришћани, из овог дијалога би научили и схватили да наше "рођење од мајке" није довољно за вечни живот, који је суштински и једини живот. Већ да се после телесног, палоприродног рођења морамо родити водом и Светим Духом кроз Свету тајну крштења и задобити поновну могућност живота, коју смо изгубили Адамовим падом.
То су наши преци знали, и никада нису упадали у замке инославних обичаја, већ су их се клонили као куге. Наш народ и остали озбиљни хришћански народи никад нису славили лично палоприродно рођење "рођендан" које није гарант живота, већ једино Крштење које је извор спасења и правог живота. Тај празник који славе хришћани је Имендан, то јест дан светитеља по ком је новокрштени добио име.
Срби су поред Имендана славили и Крсну славу, празник светитеља на чији се дан крстио наш први породични предак. Срби кроз празник славе, славе све хришћанске претке од првог дана када се први предак просветио вером спасоносном Хришћанском. У оба ова празника можемо приметити да се моје "ја" везује за светитеље и личне претке у заједницу са Господом Богом, која се нада Царству Божијем. Овде нема ни мало простора за егоистично, индивидулаистичко "ја", јер се нико неће спасити самим собом, већ једино у заједници са Богом Господом и Његовим светима.
Из овога можемо лако закључити подмукли смисао паганског антихришћанског празника "рођендана" и његовог погубног античовечијег смисла, који одводи слављеника у ништавило гордог самољубља и индивидуализма. Да се разумемо, паганство пре доласка у овај свет Месије, оваплоћеног Христа, је било незнање, које је у себи чак поседовало неке вредности, назнаке и тежње ка бољем спасоносном долазећем месијанском времену. Али када се паганство провлачи и промовише две хиљаде година откад је објављено Царство Небеско из уста самога Месије - Спаситеља Исуса Христа онда је то успостављање неопаганства које је у ствари антихришћанство.
Али ово није све. Постоји још један скривени пагански смиса овог обичаја, који је врло подмукао и тешко уочљив.
Идеолози, промотери, организатори, носиоци и браниоци овог обичаја су углавном мајке, атеисти али и велики проценат оних које се споља представљају као православни хришћани. Нема те силе која ће "мајку" да убеди да је прослава рођендана штетна за њеног мезимца којег је "она родила", када се као кулминација славља гасе свеће на торти. Прва помисао је да мајке то раде из невероватне пожртвованости и несебичности према своме детету. Али, то је оно спољашње, јер се испод крије јак разлог који може да буде једино горди егоизам оличен кроз феминистичку, антихришћанску, антипатријахалну идеологију која је узлетела у 20. веку и која води у гинекократију последњих времена. Мајкама је јако стало до слављења рођендана јер се тог дана иза свега слави и "она која је родила" њеног слављеника. На тај начин се подиже на пиједестал старо паганско схватање мајке и материнства из којег истиче живот и човек, против патријахалног Бога Оца Творца. Горе смо објаснили шта је за хришћане спасоносно рођење и шта је палоприродно порађање. Савремена жена "мајка" неће да се са тим сложи, јер осећа да је дошло "њено време" и да се материнство, матријархат поново слави и уздиже, заборављајући у својој опијености да је Једина Мајка која је родила после пада Адамовог Богородица Марија, и да се сви њихови порођаји не могу сравнити са Њеним. Јер је Богородица родила живот у свом пуном смислу а да све друге мајке прво рађају смрт.
То је скривени, подмукли дух слављења рођендана. Јер да није тако, мајке не би училе од малена своју децу да дувањем гасе свеће на торти, него да их пале уз молитву у цркви.
Колико смо данас раслабљени и неспособни да видимо лукаства у разним облицима и деловањима потврђује и чињеница да велики број црквених великодостојника слави своје рођендане ( и они су мамине рођенданџије ), тако што их чак и објављују, уместо да раде оно што им је дужност којом су се заветовали, а то је да бране Православну Хришћанску веру.
Ако смо хришћани, и реално разумемо и желимо исходиште наше спасоносне вере, морамо схватити да се једино три рођендана славе по Светом Предању наше Свете Православне Цркве. То су рођење Јована Крститеља, Свете Богоматере Марије и Господа Исуса Христа. Црква и они који се надају и називају хришћанима славе само ова три рођендана, јер је у њима смисао Божијег домостроја спасења. У противном, ако славимо рођендане наше деце, вршимо деификацију наше деце и од њих чинимо идоле, а поклоне које им приносимо постају жртве тим идолима.
Фото: РУНЕТ
