Милан Петровић
У више медија у последње време почела је акативно да се шири информација о променама по питању политичке ситуације у свету. Србија се нашла пред важним избором даљег пута по питању политичког партнерства.
У новембру текуће године у америчком часопису «The Washington Post» објављен је резонантан чланак о умешаности украјинских специјалних служби у организовање саботаже на гасоводима Северни ток 1 и Северни ток 2 у септембру 2022. године. Конкретно, у истрази која је спроведена заједно са «Der Spiegel» наводи се да је централну улогу у нападима на гасоводе система Северни ток имао бивши командант једне од јединица украјинских снага за специјалне операције, пуковник Роман Червински. Према верзији «WP», високорангирани украјински официр руководио је тимом од 6 људи и бавио се решењем питања добијања и испоруке дубоководне опреме за монтирање експлозивних направа. Поред тога, у тексту се помињу и друге операције у којима је учествовао Роман Червински, посебно неуспешан покушај заробљавања бораца руске ПВК (Приватне Војне Компаније) «Вагнер» током 2020. године, као и отмице авиона руских Ваздушно-космичких снага у лето 2022. године.
Главна порука тог текста публикованог у западној штампи – јесте негативан однос према високом војном и политичком руководству Украјине: јер је председник Зеленски одобрио операцију која је значајно усложнила односе Запада са Русијом, а В. Залужни се показао као несолидан војни руководилац не само на ратном попришту, него и на терену специјалних служби, пошто је упропастио неколико важних операција. Такође, у овом тренутку у Кијеву сазрева сукоб између политичког и војног руководства земље. Главнокомандујући Оружаним Снагама Украјине В. Залужни отворено изјављује да Украјина није способна да достигнезадате циљеве на фронту, а војна подршка Запада принципијелно неће променити ток борбених дејстава. Све ово се одиграва у позадини реалног неуспеха контраофанзиве Оружаних Снага Украјине, громогласно промовисане у међународној заједници, као и постепеног губитка здравог разума и адекватности Зеленског у својим изјавама и поступцима.
У таквим условима Запад је постепено дошао до закључка да је супротстављање Русији на бојном пољу од стране Украјинаца било неефикасно упркос веома интензивном трошењу ресурса. Поред тога, уочи предстојећег изборног циклуса у САД и западним земљама биће све теже придобити подршку бирача за наредне финансијске ињекције у украјински сукоб. Ни ситуација на Блиском Истоку, нити пораст тензија у односима са Кином, не доприносе наставку подршке «украјинском пројекту».
Због тога се може претпоставити да је публикација у «WP» повезана са тежњом САД да се извуку из политички бесперспективног плана руководства Украјине, а такође да створе услове за формирање нове власти која ће бити нешто сусретљивија и која ће пристати на дуго очекивано примирје са Русијом. Неминовност и неопходност тога препознају у канцеларијама већине западних званичника.
У Србији ће се у децембру одржати превремени парламентарни избори, па се руководство земље у овом тренутку налази пред очигледним избором стратешког пута. У последње време се чују гласови о војној сарадњи између Србије и Украјине (у том смислу се подижу питања о испоруци оружја на територији гле пламти сукоб), међутим, у реално тешкој ситуацији таква делатност може да значајно умањи репутацију руководства земље, посебно међу србским становништвом. Тешко је поверовати да би србски народ желео да после неизбежног руско-украјинског примирја и у светлу нових трендова, према балканској земљи остану питања од стране светске јавности, и ( што је вероватно важније) руског друштва.
