Пре једно двадесетак дана у многим новинама широм света па и у нашим, српским, писано је о трагедији немачког путничког авиона који је ударио у планински гребен у Француској. Велика и тужна трагедија. Новинари су све описали, али је занимљиво да у српским новинама нигде није поменут датум кад се несреће, понављам велика трагедија, одиграла. Пре две године сам о томе објавио текст у „Новостима“, али је и тамо изостављено подсећање на датум. Зато, ево пред читаоцима „Саборника“ текста у изворном облику.
Не радујем се туђој несрећи, али нисам тужан због рушења немачког авиона изнад Француске 24. марта 2015. Имам храбрости јавно да кажем и напишем. Авион који је пао – механичком грешком, умишљајем пилота, поремећајем магнетских таласа или просто опоменом Божијом – припадао је држави која је бестијално и без разлога бомбардовала Србију. Полетео је из Шпаније, срушио се над Француском, превозио путнике из Немачке, Турске, Велике Британије, САД. Њихове државе су оргијале под именом НАТО над небом Србије шеснаест година раније. Тужно је кад шеснаест младих гимназијалаца страда у једном дану. Бол њихових породица је немерљив. Саучествујем у њиховој жалости. Искрено. Губитак је неизмеран, као што је погибија Сање Миленковић, ученице гимназије, из Варварина у доба кад је требала да напуни шеснаест година, за њене родитеље и суграђане ненадокнадив.
Сања Миленковић је убијена, на мосту у центру града, кад је страдало и девет њених суграђана, у недељу на Духове, велики хришћански, православни празник. Славе га Срби и Немци. Убијена је, ни крива ни дужна, ракетом испаљеном из НАТО авиона. Ником нажао ништа није учинила. Ничију националну безбедност није угрозила. Хтела је да живи, студира математику. Животу да се радује. Ракета одаслата из авиона по наредби неког суманутог официра из НАТО команде (зашто би само цивилни пилоти били депресивни и психијатријски збрињавани?) прекинула је у трену сва њена маштања.
Халтерн и Варварин су, вароши сличне величине. Немачки градић се налази близу речног канала. Варварин је на обалама Велике Мораве. Оба града су доживела тешку трагедију. Изгубили су младост.
Немачко тужилаштво је брзо утврдило ко је одговоран за несрећу у Француској. Не сумњам, кад суд утврди кривца, да ће породице жртава добити сатисфакцију. Кривци за убиство Сање Миленковић нису откривени. Немачки Уставни суд је одбацио тужбу Сањиних родитеља против државе Немачке као неосновану. Страшни суд је донео другачију одлуку. Његове су одлуке коначне. Зато, НАТО злотвори, водите рачуна кад без сагласности својих грађана, међународних закона, Божје и људске правде чините злодела. Могу и невини из ваших држава да страдају. Нема недодирљивих. Пред Господом.
Драгомир Антонић, етнолог
