Светозар Пандуровић
(Тумачење појмова народ и нација, где грешимо? Тачно разликовање појмова, секуларне државе, шта одређује народ а шта нацију?)
«Сви народи, које си створио, доћи ће и поклонити се пред Тобом, Господе, и славити Име Твоје» (Пс: 85:9)
† † †
У наслову се одмах може приметити нелогичност, да се насловљава текст који ће говорити о два појма који имају исто значење: nation/ natio/ roditi, и народ - од род, родити народити. Причаће се о једном и другом, као да су они различити појмови, чак и супротстављени.
Иако имају исто значење, покушаћемо да им дамо другачији садржај и да их вештачки, са намером, супротставимо. Почетну разлику ћемо да изведемо, на тај начин што ћемо да појам народ сагледавамо као појам на сербском, србском своме језику, а појам нација (nation) као латински појам за исто значење. Наш појам ћемо да претпоставимо као старији и јаснији, везан за нашу и древну историју, док ћемо латински појам третирати као млађи, везан за скорашње историјске околности и његове употребе, која је била изазвана политичким дешавањима у западној Европи 19 века.
Народ је природна заједница окупљена око Патријарха, првоначалног оца народа, од кога и око кога се народио народ. Народ је заветна заједница заједничког претка, личности, култа, вере, предања (мита), језика и културе, која има свој почетак и која стреми заједничком циљу. Завет је тиме сами смисао сваког народа. Народ је мистичка трансцедентна реалност. Народ је тиме духовна категорија.
Србски народ је прихватањем хришћанства и крштењем постао Новозаветни Израел, Израиљ (Онај који види Бога, Божији народ) који је усвајањем Новог Завета Божијег примио нову реалност и есхатолошки смисао. Приступањем хришћанству, србском народу су се открили и други заветни континуитети као што је припадност Ноахитском корену у Старом Завету. Тиме се потврђује континуитет србскога народа уназад, до периода настанка новог човечанства, после потопа, и исходиште од Патријарха Ноја (Ноаха) који је отац новога послепотопског рода, народа људскога и савеза са Богом.
Свети Сава као Новозаветни Отац србског народа је увео Србе у корпус Новог Израиља (Божијег Народа) и тиме му отворио обе перспективе. Унапред и уназад, историјску есхатолошку и исходишну. На тај начин се уз србски народ органски везала идеја да Србин мора бити само православни Хришћанин, јер је то једини истинити животни дух и смисао србскога народа, и његовим напуштањем, напуштамо идеју новозаветног Израиља. (Свети Сава, из овога закључујемо, није створио србску нацију, која пре њега није постојала, већ је народу који је и пре њега постојао, то јест поседовао атрибуте народа, унео нови смисао у његову заветну улогу и формално и суштински подарио нови смисао "нови завет".)
Народ на тај начин није условљен државом, он може да опстаје без државе. Јеврејски народ је најбољи пример тога. Народ не престаје да постоји у ропству и окупацији. Он је увек јачи од непријатеља и увек му види леђа. Србски народ најчешће каже: « ...Видећемо им реп».
Човек који воли свој народ и жртвује се за његове заветне верске идеје се зове родољуб. Родити, породити, народити, народ, род, родољуб. Родољуб може бити и благонаклон према некој нацији ако у њој види елементе свога народа, чак и ако је та нација непријатељ његовог народа. Србин у нацијама које су настале од њега, види себе и поистовећује те нације са собом. У овом феномену треба тражити корене попустљивости које има србски народ према нацијама које су настале од њега и које су му наносиле зло кроз историју. Припадати народу је осећати суперипрност. Тај осећај супериорности, коју сведочи србски народ, његови непријатељи тумаче као неосновану гордост, слабост, инат и глупост.
Нација је вештачка људска творевина, која настаје политичком вољом и идејама човека. Нација као производ људских политичких тежњи, настаје врло скоро, 18 - 19 век у Западној Европи, као последица секуларизације западноевропског друштва после антихришћанске Француске револуције. Тиме се кроз нације и њихове државе требало ослободити римокатоличког хришћанског утицаја и владавине Римскога Епископа - Папе. Смисао стварања нација у западној Европи је распарчавање Римокатоличке цркве и уништење Хришћанства. Нација је људско друштво окупљено око политичке идеје и траје онолико колико и та идеја. За нацију је неопходан државни и политички оквир без којег она не може да опстане. Поред мноштва западноевропских секуларних нација и држава, најбољи пример је распарчавање србског народа на Балкану на мноштво вештачких нација: југословенску, хрватску, бошњачку, македонску, румунску, бугарску, црногорску итд.
Политички атак на неки народ производи нацију. Човек који припада идеји нације се зове националиста. Из национализма најчешће произилази шовинизам, који потенцирајући на вештачким разликама нација и народа, које су углавном и створене за ову потребу, тражи константну оправданост за постојање своје (најчешће нове) нације. Националиста ту оправданост тражи по сваку цену, у тривијалности или чак увек у фалсификовању историјских чињеница.
Национализми су стални окидач или тастер у рукама политика и идеологија које их креирају, за локалне вештачке сукобе и ратове, који су самим тим и руковођени.
Али, како су национализми створени на вештачким основама, тако исто су подложни лаком уништењу и неутралисању. Најлакше је укинути нацију у име неких великих идеја. Можемо закључити да су национализми настали ради уништавања народа, да би се на крају сви парчићи нација саставили на један нови начин, зарад виших идеја у једну нацију, супернацију, глобалну нацију, човечанство. Народи су уништавани национализмима, тојест нацијама. Стварањем те последње хуманистичке творевине, глобалног националног човечанства, приводимо крају све народе и њихове завете, и самим тим укидамо историју. Нација је антитеистички пројекат који је усмерен против Божијег историјског Промисла.
Народ је везан за отаџбину, отечество, земљу на којој је, и од које је нарођен. Земљу која не мора да буде дефинисана државним границама, већ временом, трајањем, предањем (митом), историјом. Народ је везан земљом и крвљу којом је ту земљу натопио. Везан је гробовима својих предака, гробљима, најважнијим градовима некрополама. То јест, он је у садашљости везан за прошлост, ради будућности. И због овога, народ може постојати и кад нема своју државу.
Нација је везана за домовину, територију омеђену државном границом, која може да буде било где, тамо где нам је дом, силом прилика или нашим избором. Нација је везана државом и престаје постојати када је изгуби. Нација је везана домом, а народ гробом.
Народ је динамичка историјска метафизичка реалност, руковођена творачким призивом Промисла Божијег, док је нација антиисторијски хуманистички производ престанка тих тежњи и кретања, руковођена и надахнута антибогом. Народ тежи метафизичком ванвременом есхатолошком превладавању света, док је нација везана за времену историју света без неког вишег циља.
Када нестане народ у историји, то значи да се његова улога коју му је доделила Промисао Божија испунила, и тај народ постаје становник неба, небески народ. Народ је бесмртан, безвремен и вечан.
Када нација нестане у историји, тада се не дешава ништа велико, сем да имамо још једну историјску информацију. Нација се враћа тамо одакле је и настала, из ничега у ништа. Тако ће се десити и са свим нацијама које су настале од србског народа. Нација је времена, смртна, док је народ бесмртан. Историјска информација је супротност Божијем Промислу.
С. П. 10.12.2018. Л.Г.
