Небојша Јеврић
У цркви Св. Николе у Бијелом Пољу нема где да се стане. Пуна је црква младих људи.
Литије су била њихова револуција, њихов бунт, побуна против расрбљавања Црне Горе.
Ишли су заједно ђедови и унуци. За очеви који су морали да хране фамилије, ризикујући посао , били са њима.
Нешто што је само Божија промисао и генијални математичар могао да организује.
Данас је Црна Гора опет у короти. У црнини коју Црногорке нису никад ни скинуле.
У Црној Гори одјекују крици жена из Јасеновца. Плач убијене деце.
Жене из Сребнице возе луксузна кола. Зидају куће на темељима спаљених српских огњишта. Какав је то геноцид кад жене и деца нису страдали?
Одговорите само на ово питање ви који би Србима да ставите омчу око врата.
Треба да се објави фото албум патолога Зорана Станковића. Сто четрдесет одсечених српских глава. Поклана деца.
Насловну страну “Експреса” на којој су биле фотографије из Кравице, нису дали да се стави на билборд.
Вреће гована коју је власт просула по главама Срба из Црне Горе, по главама милион људи.
Много сам времена провео у Српској Крајини. У коју год кућу да сам ушао чуо сам кажу да су дошли из Црне Горе. Ми Опачићи смо од Булатовића ми од ови од оних.
Читава Романији води порекло из Црне Горе.
Шумадија је остала пуста. Бежећи од глади и зулума братског насели су је Црногорци.
Читаво Подриње.
О Топличком крају: Житорођа, Куршумлија, Блаце, Прокупље, Радан планина, да не говорим о Гвозденом пуку и Топличком устанку.
Београд, град над градовима, срца од Русије већег, примао нас је без обзира на зулуме које су крипто комунисти починили. И данас нам је од Ловћена и Дурмитора важнији Теразијиски гребен. И више нас на њему има.
Свака лепотица из моје генерације се удала у Београду.
Сви успешни писци Бећковић, Булатовић, Шћепановић, Брајковић….и многи,многи други.
Инжењери, новинари, лекари, зидари, механичари…
Попис који би био једино прави био би кад би се сви пребројали. И живе и мртве. Да видимо како би нас онда надгласали. Какву би владу изабрали.
Више нема телефонских именика, али се ја још сећам дебеле књиге коју сам прелиставао и где сва та презимена бејаху уписана.
Не могу четири нахије, а ни оне комплетне да одлучују о судбини свих нас.
Сада кад кажем да сам рођен у Црној Гори морам да се зацрвеним. Јер очекујем следеће питање.
Ни Дунав не може опрати образ нас ни кривих ни дужних.
Некад су се они који воде порекло из Црне Горе поносили својим прецима. Била је то част.
Ја сам Благојевић из Бајине Баште, ја Обрадовић из Лознице, ја Павићевић из Београда и стиде се да су пре двеста, сто, педесет година дошли из Црне Горе.
Крију резултате пописа.
Још увек нису довољно расрбили Црну Гору.
Цетиње је постала гнојава рана која не зараста, из које се цеди гној и трује тело некада поноса српства.
Ми смо се српству учили од црногорских гуслара и витезова написао св. Никој Велимировић.
Ово што су сад урадили никад им нећемо заборавити.
Нек знају те пожмирепине и полигаће, тај кокаински олош, тај смрад који све трује. Преко шездесет посто све народа у Црној Гори се изјаснило да говори српским језиком.
Не смете да објавите.
Улица на Жабљаку: Свети Сава латиницом. Ужас.
Пријетељ код кога ноћивам ме моли да је не скинем.
Нећу да је уништим. Хоћу да је понесем.
Мука ми је јутрос. Нема лаке приче за поподне.
Хоћу нешто да урадим.
А не могу јадна моја понижена браћо у Црној Гори.
Знам да би вас најрадије на тракторе и пут Србије.
Србија има велико срце.
У њему има места за све.
Избеглице из Црне Горе долазе појединачно.
На зиду “Луде куће” кафане на крају града мурал Радована Краџића данас нема музике. Ту долазе гуслари али ни један се гусала не довата. Ту се први пут чула Вила са Кошара Невена Милаковића.
У срце Српске Спарте забијен је глогов трн.
У срце сваког Србина.
Извор: ИН4С
Опрема текста: Саборник
