Ауторски погледи...

Са Андрејем Сошенком разговарао Ранко Гојковић

Поштовани читаоци, иако годинама читам изврсне текстове Андреја Сошенка на „Руској Народној Линији“ и „Руском Вестнику“, част личног познанства уследила је тек прошле године на „Каљазинским чтенијима“. Познанство и пријатељство продубило се на овогодишњим „Каљазинским чтенијима“ и том приликом сам и разговарао са једним од руководилаца „Руског Сабрања“ и „Саборник“ ексклузивно објављује интегрални разговор са овим врсним публицистом и друштвеним делатником.

     †     †     †

Андреј Сошенко – руски друштвени делатник, публицист, стручњак за питања руске идеологије. Члан је Централног Савета Међународне друштвене организације «Руско Сабрање». Биран је за депутата Законодавног Сабора Калужске области, радио је на руководећим местима у администрацији области. У периоду1992 – 1995 године – председник Фронта Националног Спасења за Калужску област. У периоду 1998 – 2001 – председник Калужског оделења Руског Општенародног Савеза, у периоду 2003 – 2006 – секретар Президијума Национално-консервативне партије Русије (НКПР). Године 1993 био је учесник одбране Дома Совјета у Москви.

           Учесници "Каљазинских чтенија" 2022. године

Поштовани Андреј! Ви сте у руској јавности познати као руски патриота са монархистичким погледом на свет. Свети Николај Србски је рекао да се Цар Николај ради своје сабраће-Срба није колебао, сам је пошао на Голготу и назвао га је новим Лазаром, који је као и србски владар, између земаљског и небеског изабрао Царство Небеско. Какво је по Вашем мишљењу схватање друштва у савременој Русији о значењу те жртве и важности покајања руског народа због цареубиства.

Драги Ранко, ја схватам да су у Србији погледи окренути ка Русији, као на историјски моћног савезника братског србског народа.

И са сакралне тачке гледишта – то тако и јесте. Међутим, унутрашње стање руског друштва није тако идеално, како изгледа многима у Србији. Овде, код нас, постоје исти такви културни проблеми као и у Србији, па можда чак и озбиљнији. Друштво је у великој мери заражено бездуховношћу, развраћено западњаштвом, трансхуманистичким будалаштинама. Три последње деценије либералних реформи у Русији, а пре тога марксистичко-лењинистички поглед на свет, урадили су свој посао и тешко је превазићи антимонархистичке ставове у јавности. Због тога, ако говоримо о руском друштву у целини, а не о патриотском покрету или оцрковљеном делу руског друштва, може се рећи да је веома слабо схватање жртве светог Цара Николаја II и свете Царске породице за Руску идеју.

Да ли је руско самодржавље ствар прошлости или оно још увек представља трајну могућност успостављања државног система који је способан да се бори против зла овога света? Конкретно, шта мислите – може ли се Русија поново вратити Самодржављу?

Да би се Русија вратила у своје истинско руско империјско, самодржавно стање, неопходно је још време успостављања моћне централне власти националних интереса. То јест – истинске руске власти, а не те полулибералне, која код нас до данашњег дана дејствује. Срби виде и надају се на Владимира Путина, али не знају сви они да је њему веома сложено у условима када се у његовом ближем окружењу налазе адепти „колективног Запада“, који се надају на повратак минулих времена либералних реформи у земљи, који и разарају Русију.

Међународна друштвена организација „Руско Сабрање“, чији сте и Ви члан Ранко, разрадила је документ под називом „Руски манифест“ који планирамо да пошаљемо органима државне власти у Русији ради разматрања и упутства за деловање. Дакле, у том документу се каже: „У овом тренутку руски народ је народ насилно подељен. Важан циљ за средњорочну перспективу – уједињење целокупног руског народа у јединствену државу. Главне везе „Сватој Руси“ и Русије су Руска Православна Црква и руски народ. Отуда – антицрквене кампање и бујна русофобија у ближњем иностранству, инспирисана злобницима руског света, пропадање морала и покушаји да се униште основе руског живота унутар Русије... Данас је Русији потребан стабилизациони период, за време кога је неопходно пре свега учвршћивање јаке централне власти, све до аутократије. Форма вршења власти може бити различита, најважније је да власт буде национално орјентисана, да пред себе стави циљ националног препорода Русије. Ми сматрамо да је Русија предодређена да у будућности поново постане монархија. Притом, схватамо да пут до тог циља мора пролазити у етапама, да мора бити ненасилан и ненаметљив. Овим манифестом ми поново подижемо на штит познату тријаду: „Православље, Самодржавље, Народност“!“

Надам се да ће садашњи оспободилачки поход Русије на такозвану Украјину, која је у суштини део јединствене Русије, ознаменовати повратак и унутар наше земље и на међународну арену, те велике Русије, на коју полажу наду и наша браћа Срби. За тако нешто неопходно је мењати у Русији и културне, политичке и економске приступе у корист традиционалних руских вредности.

Да ли се у «Русском Манифесту» помиње Србија?

Наравно. Када се говори о томе, да је Русија дужна да памти своје империјске амбиције. Цитат из документа: „Идеолошки и политички антагонизам „колективног Запада“ у односу на руски свет, може довести до актуелности уласка Србије у Руску империју, као и Пољске и Финске и низа других источноевропских и скандинавских земаља. Форме уласка у империју тих држава (на принципима унитаризма, федерализма или конфедерализма) наметнуће сама историја“.

Лично сматрам да је Србија – духовно и етнички најближа Русији земља. У патриотским круговима у Русији говори се да су Срби данас више Руси од њих самих. Схватам да је у тој тврдњи такође много идеалистичког, Срби такође имају проблема као и Руси. Ипак, та тврдња по мом мишљењу садржи у себи истину, јер Срби, налазећи се на ограниченом пространству, у окружењу својих духовних и геополитичких непријатеља, у мањој мери су изгубили осећање реалности. Непријатељи им то не дозвољавају. А када бих се ја питао, сматрао бих једним народом Великорусе, Малорусе, Белорусе, Русине и Србе. Не искључујем да ће тако у будућности и бити.

Ми смо сведоци те радосне чињенице да се у Русији укида катастрофални „Болоњски систем“ у високошколским установама. Да ли је то знак да је у руском руководству сазрела свест да је немогуће Русији обновити свој пуни суверенитет без заштите православног погледа на свет?

Мислим да је још рано о томе говорити. „Болоњски систем“ је укинут у Русији само декларативно, у документима. Међутим, у суштини, у министарствима и ресорима одговорним за образовање и васпитање у Русији, за сада све остаје по старом. И даље долази до разлагања омладине по старим форматима и западњачким „стандардима“ образовања. У пуној мери се то односи и на више образовање, у високошколским установама. „Пета колона“ унутар Русије доследно чини своје погано дело. И то се тиче не само области образовања, него и скоро било ког правца унутрашње политике државе – и економског, и културног, и миграционог и других њених компоненти.

На високом и средњем нивоу руске власти још многи чекају да се све „растопи“, а Русија ће опет заостајати за „цивилизованим Западом“, и опет ће им бити згодно и удобно да примају дивиденде и похвале иза брда.

Први сусрет папе Франциска и Патријарха Кирила (2016. године у Хавани) изазвао је бурну реакцију међу православним људима. Многи сматрају, да је филокатолицизам главна претња за Православне. Митрополит Иларион (Алфејев), који је говорио о новом сусрету, после 13 година буквално на „позицији број 2 у РПЦ“, може се рећи брутално је смењен са свих значајних функција у РПЦ. Ваше мишљење о том значајном догађају у РПЦ…

Да, Алфејев је дуго времена асоцирао на обновљенску екуменистичку и прокатоличку снагу унутар РПЦ, његову смену са кључне позиције у Цркви, многи оцењују са одушевљењем, премда и без њега има много обновљенаца и екумениста у РПЦ.

А поменути сусрет Патријарха Московског и све Русије Кирила са папом Франциском, који је одржан у фебруар 2016. године на Куби, који је лобирао Алфејев, у целини је створио много проблема за нашу Цркву и нашег Патријарха. Наравно, Првојерарх РПЦ је имао најбоље намере и очекивања од тог сусрета, али паства РПЦ је тај сусрет прихватила нарогушено. Подсећам да прихваћена заједничка декларација Патријарха и папе Римског за заштиту прогоњених хришћана на Блиском Истоку и Северној Африци, из неког разлога није нимало утицала на ситуацију, штавише, геноцид над хришћанима у тим регионима се наставља, и са новом снагом, што је додатни додир језуитске, у буквалном и пренесеном смислу, делатности Ватикана. Верујем да би било мудро да РПЦ прекине било какве контакте са једним од највећих светских масонских центара – Ватиканом.

И данашњи потези папе Франциска под диктатом Запада да креира преговоре између Русије и кијевске хунте говори и о још једној провокативној и језуитској суштини Ватикана. Они желе да договоре „мировне преговоре” између Русије и непријатеља како би зауставили даље напредовање Русије у Малој Русији, а затим наставили уништавање саме Русије.

Премда се и унутар Русије, у структурама власти налази пуно „делатника“ који се залажу за мировне преговоре са непријатељем. Садашњи папа-језуита Франциско има најдиректнији однос заједно са Вашингтоном у крвавом Евромајдану у Кијеву. Прича се да су више од 50% бојевика са Мајдана били паписти. И сада Ватикан има најдиректнији однос по питању забране РПЦ у Украјини, прогону УПЦ и истинских православаца, погромима и заузимању Кијевско-Печерске лавре и других светих манастира и храмова, које остварује хунта у Кијеву.

Очевидно је да после 24. фебруара 2022. године, то јест, почетка СВО Русије у Украјини, свет већ неће бити као пре тога. Русија је на крају приступила активној заштити својих интереса.

Несумњиво, то је тако. Но и овде постоје питања. Владимир Путин је 24. фебруара 2022. године у шест часова јутра по московском времену, иступио са обраћањем, које је постало логичан и поступан продужетак његовог обраћања од 21. фебруара исте године. Тамо је изложена суштина поквареног Запада (САД, НАТО) по питању организације крвавих операција против Србије, Ирака, Либије, Сирије, констатовано је да је унутар САД последњих година створена истинска „империја лажи“, још једном је поменут геноцид у Украјини. Објављена је Специјална војна операција Русије у Украјини! „Ми ћемо тежити демилитаризацији Украјине, а такође и предавању суду свих оних који су починили многобројне крваве злочине против мирних становника, у том смислу и држављана Руске Федерације“ – између осталог је изјавио В.В. Путин.

Сами почетак СВО је био веома обећавајући, а потом је почело, сматрам, вештачко затезање ослобађања руских земаља и повратка Малорусије у окриље Русије. Не тако давно сам објавио текст „Једна велика грешка која траје 9 година“. У принципу је самим насловом све речено. Требало је још 2014. године ослобађати Малорусију. Русија је и тада, 2014. године, располагала војним и економским снагама за тако нешто, располагала је и у фебруару-марту 2022, располаже и данас. О томе, зашто је Русија морала одлучно да дејствује, писао сам још 2014. године.

Крајем фебруара 2022. године Русија је ударила по непријатељским групацијама на територији Доњецке и Луганске области, која је била спремна да нападне на Русију, са севера су дошли до Кијева, на источном и јужном правцу заузели су територије Харковске, Херсонске и Запорошке области. Запад је тада изјављивао да не намерава да пружа војну подршку Кијеву. У августу прошле године стигла је потврда онога о чему су говорили незванично: Зеленски је крајем фебруара прошле године желео да поднесе оставку и напусти Кијев. Тада су све западне амбасаде напустиле Кијев, органи кијевске хунте су намеравали да крену њиховим путем.

Но, сматра се под утицајем спољњих сила, даље је кренуо процес кочења од стране Москве, почели су некакви несхватљиви „преговарачки процеси“ са кијевским режимом. Време се, као и увек, бескорисно губило. Из неког разлога су се руске јединице повукле из већ заузетих територија Кијевске и Черниговске области, потом Харковске и Херсонске области. По мери тог успоравања ослобађања такозване Украјине, недореченост намера Русије, и у Кијеву, и у Вашингтону, и у европским земљама, почели су да долазе себи. Корак по корак долазило је до спорог обезвређивања речи Истине председника Путина. Као резултат, имамо оно што имамо.

Слажем се. Но, за нас Србе, сам факт СВО је веома важан. Желим да истакнем да је са почетком СВО у Украјини само појачано антинатовско и проруско расположење међу Србима. Тако да се може са стопроцентном сигурношћу утврдити да србско русофилство није нигде нестало. И што је посебно важно, у Русији увек могу рачунати на позитивно расположење већине србског православног народа у односу према својој руској браћи. Премда постоје непријатни моменти и у Србији. Последњих месеци у србској јавности се много говори о мноштву „руских“ људи који се сливају у Србију после почетка сукоба у Малорусији. Многи Срби те „руске“ људе мешају са истинском „руском православном браћом“. Питам – да ли су то Руси?

То нису Руси, у најбољем случају – рускојезични. То су обични људи – развраћени либерализмом и западњаштвом – који су се брзо обогатили на рачун руске нације. Не сви, наравно, но многи данашњи руски држављани у Србији просто су у паници побегли из Русије, плашећи се да ће их позвати у СВО. Многи овакви „руски“ „прости људи“, „грађани света“ су и у структурама власти Русије, управо они успоравају ослобађање Малорусије…

Да, колико могу, покушавам да у Србији објасним, да то нису истински Руси. Многе «Русе», који данас живе у Србији, тешко је назвати руским људима. На руском језику такође говоре и многи Украјинци који су побегли из зоне борбених дејстава, као и многи Јевреји, који су напустили Русију или Украјину. Затим, многи Руси су побегли из Русије да би сачували бизнис са «западним партнерима». То су такође људи са либералним погледима и «смердјаковским» духом, које је тешко назвати православнима.

Апсолутно тачно. Таквих бегунаца из Русије је довољно и у другим европским земљама, Казахстану, Грузији, Јерменији. То уопште нису руски људи. А истински Руси су у зони СВО или на други начин свим силама подржавају ослободилачки поход руске армије у Малорусији.

По целом свету већ одавно иде невероватно неморална ревизија историје, коју гура западни фактор. Посебно су нападима подвргнута и фалсификована србска и руска страдања и њихове улоге у победи над злом које је овладало човечанством, како у Првом, тако и у Другом светском рату. Како се у таквим условима борити против фалсификовања историје?

Како се борити? Отворено и громогласно! Као што је писао наш велики философ Иван Иљин, што директније и отвореније будемо деловали, то ће сигурније наш посао бити обављен. У Русији, па и у Србији, недостаје снага воље да се објави на сва звона целоме свету непомирљиви духовни рат са комплетним „колективним Западом“ и САД.

Сматрам да Русија и Србија морају преузети на себе мисију и показати целоме свету на историјске преседане, на примере данашњег тоталног реванша нацизма и сатанистичке циљеве САД (у ширем смислу „колективног Запада“). Ми морамо једноставно деловати – иницијативно, плански и методично. Истину и Правду неопходно је тражити не у дијалогу са Западом, него са свим осталим државама у свету. У ОУН, на другим међународним теренима, у том смислу и оним које стварају Русија и Москва.

Заправо:

у амбициознијем и демонстративнијем режиму пред целим светом демонстрирати стварне акције целог Запада и Сједињених Држава у организовању „обојених револуција“, државних удара, рушења легитимних власти држава, опкољавања Русије нуклеарним бојевим главама; припремити извештај са одговарајућим нацртом резолуције и доставити УН питање опасности од глобалистичких акција САД у последње три деценије (или више) које прете целом свету; паралелно и независно од разматрања у УН, да се у Москви сазове стални међународни форум за разматрање злочина Сједињених Држава (евентуално шире – Запада) против човечности, сасвим је очигледно да ће се томе придружити државе и јавност земаља погођених злочинима Сједињених Држава, Велике Британије, Француске, других „западних демократија“.

Такав међународни, стално делујући Савет у Москви, могао би постати прелудијем за нови Нирнбершки процес над либерал-фашизмом. У чему је проблем? Зашто то не би могло да се уради? Зашто одмах не деловати? Јер колико су тешки злочини Запада само према Србима!

– Да! Из историје знамо, када је турска тиранија превршила сваку меру, Срби су подигли устанак таквих размера, да се уз Божију помоћ, и уз помоћ Русије, распала велика Османска империја. Међутим, турско ропство сменило је латинско ропство у оном делу србског народа који је остао изван граница тадашње Србије. Срби се нису мирили са улогом чувара свиња у Аустро-Угарској и Хабзбурзи су, нападом на Србију, започели Први светски рат. Потом – Други светски рат. А на крају ХХ века, када је Русија била слаба, нова планетарна империја зла почела је још један рат против непокорне Србије. Као почетак Трећег србског устанка можемо сматрати Видовдан 1989. године. Тада се више од милион Срба окупило на Косову пољу, како би свима ставили до знања да су Косово и Метохија света србска земља, и да би подржали Слободана Милошевића у коме су видели борца за права косовских Срба, који су током неколико деценија Титове власти били у својој сопственој држави подвргнути систематском угњетавању од стране Албанаца. Лично сматрам да бомбардовање Србије 1999. године може да се рачуна као почетак трећег светског рата. Зашто су бомбардовали Србију? Да би успоставили демократију? Наивно.

Англосаксонци и 19 земаља-чланица НАТО пакта 1999. године починили су фашистичко бомбардовање Србије и Црне Горе, Београда. Само по званичним подацима, приликом бомбардовања Београда 1999. године, погинуло је око 2 хиљаде људи, међу њима и око 400 деце, било је око 10 хиљада озбиљно рањених. И постоје озбиљни разлози да се сматра да су бројке убијених Срба доста умањене. Оставши без икакве казне, те исте методе „цивилизовани Запад“ је касније примењивао и у другим регионима света – Ираку, Либији, Сирији. На крају крајева – данас у Украјини.

Познато је да су америчке бомбе падале на србску престоницу не само 1999. године, него и 1944 – за време окупације Југославије од стране хитлеровских армија. Ти налети су у Русији мање познати, него догађаји из 1999. године. У историји Југославије ти напади су познати као „Крвави Васкрс“, јер су авиони САД и Велике Британије бомбардовали Београд на православни Васкрс, 16. априла 1944. године.

Главни циљ бомбардовања Београда били су индустријски и транспортни објекти. Међутим, исто као и приликом америчког бомбардовања Дрездена (да и не говоримо о Хирошими и Нагасакију), ова операција се завршила великим бројем жртава међу мирним становништвом. Само током првог дана у Београду је у огњу пожара и под згариштима здања погинуло 1160 мирних становника, губици немачких окупатора оцењени су на свега 200 људи.

Уништавање Срба од стране америчких бомби настављено је све до момента ослобођења Југославије од стране совјетске армије. У Србији, као и у целој Европи, одлично знају да се совјетска ослободилачка армија никада није бавила бомбардовањем мирног становништва, увек су размишљали пре свега о заштити мирног становништва.

Само по себи скреће на себе пажњу сличност бомбардовања 1944 и 1999. године са хитлеровском операцијом под називом „Одмазда“ која је била спроведена у Југославији у априлу 1941. године. Та операција је спроведена по личном наређењу Хитлера, као одмазда за то што је Југославија 27. марта 1941. године одбила да се присаједини Тројном пакту. Луфтвафе је у априлу 1941. године обезбедио рушење цивилних и културних објеката Србије без преседана. То је још једна потврда наслеђа данашњег „колективног Запада“ и хитлеровске Европе.

Колико су цинична и варварска дејства такозваног «међународног суда» над нашим вођама и херојима – Слободаном Милошевићем, Радованом Караџићем, Ратком Младићем?! Коментар…

Као својеврсну спрдњу по питању сећања на безакоња НАТО у Србији, пре скоро 4 године, уочи 20. годишњице бомбардовања Југославије, Запад, представљен тзв. Жалбеним већем Међународног резидуалног механизма за кривичне судове, починио је још један чин самовоље осудивши Радована Караџића, бившег председника Републике Српске на доживотну казну затвора.

Иначе, они су тамо, на Западу, звецкали чашама на својим масонским пировима са наменски одабраним датумима. Пре тога, 24. марта 2016. године, на дан њиховог бомбардовања српских територија, такозвани „Међународни суд за бившу Југославију“ већ је прогласио Радована Караџића „кривим за ратне злочине и геноцид који је починио током босанскохерцеговачког рата 1992-1995“, али га је потом осудио на 40 година затвора, а 2019. године - на доживотни рок. А у новембру 2017. године Хашки трибунал је осудио Ратка Младића на доживотну робију, оптуживши га да је крив за „геноцид као злочин против човечности“.

Нељудски „цивилизовани Запад“ крив за геноцид и уништавање мирног становништва широм света, оптужује за геноцид вође борбе против геноцида. Пре тога, Слободан Милошевић је практично осуђен на смрт. Иста судбина се тражи и за Ратка Младића и Радована Караџића. И у том питању заштите србских хероја, запрепашћује недовољно оштра и доследна позиција званичних органа власти у Русији. Међутим, наша друштвена организација „Руско сабрање“ позивала је руске власти на одлучно деловање по питању заштите Ратка Младића и Радована Караџића.

Благодарим на одговорима, можда би на крају разговора желели нешто поручити србским читаоцима?

Бојим се да ће моје размишљање о стварном стању у руском друштву и о моћи Русије неко сматрати веома песимистичним, нејасним за изгледе Русије, Србије и целог руског света. Не, није тако. Главно је да не заборавимо на Бога, надамо се Његовој помоћи. Међутим, не смемо заборавити ни на руску пословицу – „Уздајте се у Бога, али сами не грешите“. Он од нас тражи дела, права дела. Ми, Руси и Срби, стојимо на Истини, и како је рекао свети кнез Александар Невски „Бог није у сили, него у Истини“. Са нама је Истина, победа ће бити наша!

Године 1945. Ускрс је пао 6. маја чиме је ознаменована велика руска победа на датум 9. маја! Цела васкршња недеља 1945. године била је победоносна. Победоносни Васкрс 1945. године поклопио се са Даном нашег небеског заштитника Георгија Победоносца, који убија аждају. Маршал победе био је - Георгиј Жуков ...

Чекамо нови „Победнички Васкрс“ руског и србског народа!